Baka Stevanija iz Đevrsaka proslavila 100. rođendan

Baka Stevanija Letunica iz Đevrsaka proslavila je ovog meseca svoj jubilarni stoti rođendan sa, kako je rekla, onim najužim članovima porodice koji su, uprkos koroni, želeli da s njom provedu ovaj važan dan.

Baka stevanija 100. rođendan

Na listu malobrojnih stogodišnjaka, ne samo u Đevrskama već i u njihovom širem okruženju, baka Stevanija Letunica upisala se sredinom marta. Iako godinama živi sama bez supruga, ali i dece koja su rasuta na sve strane, neki od najužih članova porodice potrudili su se da joj, uprkos situaciji sa virusom, organizuju rođendan za pamćenje.

Ova vremešna starica, bistrog uma, sa pamćenjem na kojem bi joj mnogi znatno mlađi pozavideli, ponosno na svojim plećima nosi ceo vek života koji je, kao što sama često ističe, češće bio gorak nego sladak.

Dug život nije nagrada

Kada joj danas neko postavi pitanje kakav je to osećaj preživeti čitav jedan vek i dočekati stotu godinu, odlučno odmahuje rukom jer to nikome ne bi poželela, čak ni svojoj deci.

– Ne daj Bože ni onima koje najviše volim, jer to nije nikakav život. Kada dođete u ove godine onda ste samo teret najbližima, to je mučenje svoje dece i trošak državi. Nije čovek u stanju sam da se brine o sebi, makar ga i zdravlje poslužilo. Izgubiš vid ili sluh, izdaju te noge ili snaga, i ne možeš takav biti od koristi ni sebi ni drugima. Do osamdesete se i može živeti, a ja već dvadeset godina to premašila. Ni ovaj svet nije onakav kakav je bio, ovo je neko drugo vreme u kojem niko nikoga ne poznaje, nestalo je poštovanje i briga o potrebitima. Ljudi su se pokvarili, takmiče se u krađi i nemoralu, a ko je to pre smeo čak i kada ništa nisi imao. Ni godišnja doba nisu ka što su bila, dođoše suše, poplave, snega nema kad mu je vakat, a pada kad mu vreme nije, a tek će da bude zla – pribojava se Stevanija jer, kako kaže, bar su je tom iskustvu godine naučile.

Iako je danas najponosnija na svoju decu, devetoro unučadi i osmoro praunučadi, jer je to najveće bogatstvo i imetak koji je za života stekla, ne vodeći se samo ličnim primerom, ono što je bogatstvo svakoj generaciji koja dolazi, a čega najčešće nismo ni svesni, ona bez razmišljanja izgovara.

– Mir je bogatstvo. Mir i sloga a toga više nema. Ljudi su postali prepuni mržnje, mrze se najbliži, rođaci i komšije, mrze se zbog druge vere i nacije a sve nas jednako sunce greje i sve nas zemlja jednako drži. Rat je gori od svake bolesti, gori od gladi i siromaštva, jer strah za život je najveći ako vam meci fijuču oko glave – mudro poručuje naša vremešna sagovorinica.

Bog daje, Bog uzima

Svoje pozne godine danas najčešće provodi sama, radujući se svakom dolasku dece, unučadi i praunučadi, onima koji joj unose radost i svetlost u samačke dane. Do prošle godine sama je obrađivala baštu, ove godine pomirila se sa tim da to više nije u stanju. Često puta prošeta po dvorištu, ne bi li makar na trenutak sa kim progovorila, ali puste ulice sela i za to daju sve manje mogućnosti. Od njenih vršnjaka više niko nije među živima, niko iz porodičnog stabla nije doživeo njene godine, pa iako ih ne smatra nekom prednošću, i sama ističe kako je to Božija volja, jer ni o tome sami ne odlučujemo.

Stevanija 100. rođendan tekst

– Uvek sam verovala u Boga, njemu se za sve molila. Zavetovala sam se pre pedeset godina i taj zavet i sada nosim. Uprkos siromaštvu, uvek sam nastojala pomagati sirotinji. Ono što nam Bog da nije samo naše, i ne treba to zaboravljati, ne treba okretati glavu od sirotinje. Tako je i sa životom, Bog ti ga da i on će ga uzeti kad dođe zeman. Nije junak ko se ubije, nego ko muke izdrži svakakve. Sutra će biti bolje, pomisliš, i tako ideš dalje – podučava nas, na kraju, Stevanija.

Jedino što joj ostade kao žal, želja koju nije stigla ostvariti, jeste što za života nije napisala roman, satkala svoj život među korice koje bi, jednoga dana, makar nekome poslužile za nauk da se kroz život može i mora, ma koliko težak bio.

Životni put dug jedan vek

Još uvek se Stevanija seća svog detinjstva, odrastanja u kući punoj čeljadi, kratkog perioda školovanja ali i onih teških perioda za vreme i nakon ratova. Danas, nakon toliko godina i svih životnih iskušenja, na pitanje kakvo joj je detinjstvo bilo, ona jednostavno odgovara da je bilo teško.

– Pet godina sam gonila tuke na ispašu, jer sam bila najstarije dete u roditelja. Kako su godine prolazile, i moje obaveze bivale su veće. Bila sam čobanica, čuvala ovce, koze, krave, konje i to svakodnevno pešačeći po šest i više kilometara od kuće. Bilo nas je mnogo i mnogo smo radili, ali nismo ni u čemu oskudevali. U tim godinama, kada je čovek mlad i zdrav, sve možeš i ništa ti nije teško – ukratko će Stevanija.

Nikakvi seoski poslovi, sve ono što je obeležilo njenu ranu mladost, ne mogu se, kaže, meriti sa težinom vremena koje je doneo Drugi svetski rat. Neretko joj se čini, bar po svemu onome što joj je urezano u pamćenju, kao da sve to i nije bilo tako davno, jer ožiljci nastali u tom periodu, valjda, nikada nisu uspeli potpuno da zacele.

– Ono što su mnoge žene doživele ni mene nije zaobišlo. Bila sam zatvarana, tučena i mučena. Najgore je bilo 18. maja 1943. godine, kada su došle ustaše, blokirale i palile selo, zaklali dvanaest, a na streljanje poveli šesnaest tadašnjih meštana. Tada mi je bilo najteže. U kući nismo smeli biti zbog straha da i nas ne pobiju, a po selu se bilo teško skrivati. Bilo je i onih koji su nam sami savetovali da bežimo, jer nisu drugačije smeli da nas zaštite. Ostala sam tada bez strica i brata – kroz suze se Stevanija priseća tog najbolnijeg perioda.

Nakon okončanja rata, dve godine su prošle u tugovanju za stradalim rođacima. U svim tim nesrećama i stradanjima prošle su joj, ističe, godine kada je bila u cvetu mladosti. Za tadašnje prilike, iz pomenutih razloga, kasno se udala i počela stvarati svoju porodicu.

– Bilo mi je dvadeset i sedam godina kad sam se udala i došla ovde, u kuću svog pokojnog supruga. Nije se više biralo kakav je momak i ko je, devojke su se udavale u gumenim opancima, robe nije bilo niti si je imao gde kupiti, sirotinja je pusta bila, zavladali glad i siromaštvo. Posle su se ustanovili neki bonovi, i bilo je koliko bonova toliko dinara. Prodaš ovcu, ili nešto od stoke ako imaš, i za uzvrat dobiješ bonove za koje možeš kupiti nešto, makar kukuruz za brašno. Kad isti taj kukuruz odneseš u mlin, i tamo uzmu ujam kao nadoknadu, onda ti i ne ostane baš mnogo da prehraniš decu. Najstariju ćerku sam odgajala tako što bih joj, sa pola godine starosti, davala komad pule od juče i malo kave ako ima. Dete to neće da jede a ti mu nemaš drugo šta dati. Kruha nije bilo nikako, pa ni za Božić. Tako smo se patili, mučili i gladovali – pripoveda nam Stevanija.

Jedna muka prođe, a druga dođe

Baka stevanija 100. rođendan tekst

Prvi put se, kaže, razbolela tada kada se udala. Vukući drva na leđima napila se hladne vode i dobila čir na želucu, i te boljke se nikada nije oslobodila. I pored svega, rodila je četvoro zdrave i prave dece, na kućnom pragu, sama, bez ičije pomoći, baš onako kako su žene tog vremena najčešće rađale decu. Nije bilo ni drveta za vatru ni pokrivača za decu, pa bi svoje deliće garderobe neretko koristila kao pelenu za povoj. Kasnije je, kaže, dobila neku robu od koje je deci prekrajala odelca, a i suprug je, vremenom, počeo pomalo raditi.

– Muž mi je bio postolar, obućar, znao je ušiti i napraviti, popraviti kakve opanke ili ono što su ljudi donosili. Za uzvrat bi mi žene iz sela donosile šaku brašna da napravim kašu, malo ulja ili nešto drugo što su imale, i zahvaljujući tome sam mogla prehranjivati svoju decu u teškoj sirotinji – pojašnjava prisećajući se s mukom tih teških dana.

Nakon nekog vremena dobila je posao čistačice u seoskoj Osnovnoj školi i tu je, kaže, zaradila svoju penziju sa kojom se danas neretko pohvali. Četrnaest godina je dobijala platu na poslu, a potom žurila kući da bi se bavila poljoprivredom i stočarstvpm. U periodu kada su deca postala zreli ljudi, kada se konačno moglo predahnuti od onih teških godina života, dođe poslednji rat i sve sa sobom odnese. Sve što se godinama sticalo i gradilo opet je nestalo u trenu.

– Kako sam doživela poslednji rat to ne mogu i ne smem reći. Jedino što je činjenica jeste da nismo bili gladni, goli i bosi – ukratko će Stevanija, ne želeći da oživljava taj period.

Izbeglički put odveo ju je u Srbiju da bi, nedugo potom, otišla kod ćerke u Banjaluku. Ni tu se, kaže, nije mogla zadržati. Uprkos tome što su se svi trudili da joj dobro i lepo bude, ništa nije moglo da joj nadomesti nedostatak svog kraja i svoje kuće. Posle četiri godine vratila se u Đevrske, na ruševine onoga što je za života sticala.

– Sve mi je bilo zapaljeno i srušeno, nisam se imala gde vratiti. Punih šest zima i sedam leta provela sam pod ovom starom terasom, u prostoriji koja je pokojnom suprugu bila obućarska radnja. Tu mi je bilo sve, i kuhinja i soba, tu sam prala, kuvala i ležala, čitav moj povratnički imetak je bio u tih par metara. Nakon toga obnovili su mi kuću i evo u njoj dočekah stotu – rezimira starica svoje povratničke godine.

Mogla bi ona tako satima, štošta ispričati i mudro posavetovati, ali taj dan morala je ispoštovati najbliže, ćerke i unuke koje su se potrudile da makar ovaj rođendan sačuva kao najlepšu uspomenu. Radost bi bila kompletna da su svi mogli biti tu, da ih makar pogledom zagrli, radničkim rukama pomiluje, da im čuje glas i dušu time nahrani, ali svesna opasnosti koju seje virus, želja joj je samo da su svi živi i zdravi.

Sedeći na vrhu stola, za trpezom pripremljenom sa puno ljubavi i zahvalnosti, primajući čestitke da još koju godinu poživi u dobrom zdravlju, odlučno je naša slavljenica ugasila rođendanske svećice na torti. Nakon svega što nam je ispričala, neumesno i nepristojno je bilo pitati je šta je sama poželela. Šta god da je, neka se ostvari, jer nije mala stvar u životu doživeti stotu.

1 KOMENTAR

Komentariši