Bezrazložna euforija zvana nova godina

Nove godine su, tako kažu, prilika da se preispitamo, da vidimo kakva je bila protekla, po čemu dobrom ćemo je pamtiti i, ako je to uopšte moguće, da pokušamo da isplaniramo šta ćemo raditi tokom one koja je pred nama.

EU vatromet ilustracija Nova godina
Ilustracija, Foto: Flickr

Još jedna godina je za nama. Prošla je kao treptaj oka, kao da je nije ni bilo. To što ćemo sledeću zvati Novom ne znači baš ništa. To je tek svedočanstvo o prolaznosti vremena jer već za nekoliko dana sve će opet biti po starom. Kada se osvrnemo iza sebe čini nam se da je sve što se u prošlosti dogodilo i što smo proživeli bilo kao da se desilo juče ili ne tako davno, a onda, kada sve to pretvorimo u brojeve, u datume, shvatimo koliko smo stariji i sa tim se mnogi od nas teško mire.

Tek kada pomislimo na vlastite godine javi se žal za propuštenim prilikama i pitamo se da li smo neke stvari mogli da uradimo drugačije, da li smo mogli doneti bolje odluke, jesmo li mogli pametnije da proživimo i ovu i sve druge godine koje smo iza sebe ostavili. Vreme je jednostavno neuhvatljivo.

Iz godine u godinu sve se menja pa ni mi više nismo isti, a ni nove godine nisu više što su nekada bile. Nekako su se ofucale, izlizale i posivele, čini mi se da im se više i ne radujemo kao nekada ili je to samo privid nas malo starijih.

Možda je utisak takav i zbog toga što ulice naših gradova još od početka novembra bivaju okićene novogodišnjom rasvetom i lampionima pa se, dok je konačno ne dočekamo, već zamorimo i zasitimo od cele te izveštačene groznice. Na televiziji nas dave hiljaditom reprizom „Sam u kući“, a gde god da uđete sa razglasa se čuju božićne pesme koje kao da nam umesto lepih želja i osećanja govore: Trošite, trošite, trošite. Da, ali šta da trošimo i ko da troši?

Najveći broj ljudi, čak četvrtina stanovništva Hrvatske je u riziku od siromaštva, a u periodu od 2008. do 2018. godine izgubili smo, kaže statistika, 233.000 stanovnika odnosno pet posto. Na primer, Osijek je 2008. godine imao 108.749 stanovnika, a deset godina kasnije, odnosno 2018. spao na 101.911. Izgubio je 6.838 stanovnika. Vukovar je u istom razdoblju sa 28.515 spao na 22.631, u minusu je za 5.884 ljudi. Slavonski Brod imao je 60.129 stanovnika, a deset godina kasnije 53.614. Računica kaže da je ostao bez 6.515 duša. Među najvećim gubitnicima je Rijeka iz koje je otišlo čak 14.318 ljudi.

Ovi brojevi verovatno su još i porazniji jer ljudi odlaze, a da se ne odjave o čemu svedoči i najnoviji izveštaj Svetske banke koji kaže da je Hrvatska posle Malte zemlja sa najvećom migracijom u Evropskoj uniji. Hrvatsku je, piše u tom izveštaju pod nazivom „Migracije i odliv mozgova u Evropi i Srednjoj Aziji“, napustilo čak 21,9 odsto stanovništva, čak petina građana koji su se u njoj rodili sada živi izvan nje.

Brine li to ikoga? Ne bih rekao. Suze koje političari zbog toga liju više liče na krokodilske nego na iskrene, očinske i majčinske. Istina je da se niko od njih stvarno ne trudi da ljude zadrži u Hrvatskoj. Plate u realnom sektoru su i dalje bezobrazno niske, a broj parazita koji žive na državnoj sisi sve više raste.

Ovde se i dalje radije lupeta o ratu od koga je prošlo već četvrt veka nego što se razmišlja o tome da se država uredi po meri običnog radnog čoveka. Glavne teme kojima se političari i stranke bave i kojima zamajavaju narod su legalnost ili nelegalnost ustaškog pozdrava, NDH, prava manjina, sukob sa komšijama, zabrane pobačaja i slično. Na takve stvari lože se oni kojima je ionako dobro i ljudi sa nižim pragom obrazovanja.

Reforma školstva, štrajkovi prosvetara, propast brodogradnje, korupcija i privredne afere na red dolaze onako usput, tek kada negde pukne tikva.

Nove godine su, tako kažu, prilika da se preispitamo, da vidimo kakva je bila protekla, po čemu dobrom ćemo je pamtiti i, ako je to uopšte moguće, da pokušamo da isplaniramo šta ćemo raditi tokom one koja je pred nama. Vlast će, naravno, pričati kako je sve bilo bajno, isticaće velike uspehe i nabrajati ih euforično i uporno, a ni obećanja o boljem sutra neće izostati.

I u govorima predsedničkih kandidata sve pršti od obećanja o promenama, iako je normalna društvena klima jedino na šta predsednik, kada bude izabran, stvarno može da utiče. Kada slušamo o čemu na svojim predizbornim skupovima i u medijima kandidati govore teško je nadati se da će ta klima biti bolja, pre će biti da nas očekuje još jedna godina koju će pojesti skakavci.

Kada sve to znamo ostaje nam samo da se tešimo kako uvek može biti gore i da u tom tešenju dođemo do zaključka kako nam je sada, ustvari, ipak dobro. Zato, da se ne biste previše razočarali, smanjite očekivanja i pokušajte da promenite bar ono na šta možete da utičete. Ne radite sutra ono što možete da uradite danas, budite dobri prema članovima svoje porodice, družite se s prijateljima, poštujte svoje komšije, pozdravite ih kada ih sretnete, popričajte, izađite na vazduh, šetajte, posmatrajte ptice, one su od ranog jutra vesele, cvrkuću i uređuju svoja gnezda. Nisu namrgođene i mamurne, jer one ne znaju ni za Nove ni za Stare godine, za to jednostavno nemaju vremena.

Komentariši