Biočić: Mala škola od velikog značaja

U zgradi nekadašnje osnovne škole u selu Biočić, svakog vikenda dvanaestero dece iz okolnih sela dolaze kako bi sa nastavnicom srpskog jezika učestvovali u fakultativnoj nastavi kroz radionicu srpskog jezika i pravoslavne veronauke, te nadoknadili sve ono što nemaju mogućnost učiti u školama koje pohađaju.

Škola Biočić naslovna

Dvanaestero dece različitog uzrasta i nastavnica srpskog jezika, u seoskoj školi koja do pre godinu dana gotovo nije bila u funkciji, svakog vikenda okupljaju se u selu Biočić sa istim ciljem, kako bi zajedno učili srpski jezik, ćirilično pismo i pravoslavnu veronauku, i sve to u vannastavnim aktivnostima kako ne bi bili uskraćeni za pravo na očuvanje identiteta naroda kojem pripadaju.

– Ovo ovde, gde se nalazimo, je napuštena zgrada nekadašnje Osnovne škole u kojoj se, sve od rata, nije odvijala redovna nastava. Dece je u selu malo, pa nije bilo ni mogućnosti da ponovo bude u funkciji kao što je bila nekada. Svi školarci nastavu pohađaju ili u područnoj školi u obližnjem Siveriću ili u gradu Drnišu. Kako oni nemaju mogućnost da, u svojim školama, pohađaju nastavu na srpskom jeziku i uče pravoslavnu veronauku, prvenstveno zato što ih je jako malo, mi smo morali naći način kako da im to ne uskraćujemo, makar u vidu fakultativne nastave vikendom – pojašnjava nastavnica srpskog jezika Milica Radusin.

Svakog vikenda u klupama ove škole ponovo sedi do dvanaest đaka. Radi se o srpskoj deci iz nekoliko sela; Biočića, Siverića, Tepljuha. Došavši u Biočić sa suprugom, inače parohnim sveštenikom, i upoznavši se sa činjenicom da deca iz sela u drniškom zaleđu nemaju prilike kroz školu čuvati svoj identitet i kulturu, Milica je došla na ideju da prazne prostorije nekadašnje škole ispuni ljubavlju, kreativnošću i znanjem zajedno sa decom. Kroz druženje im je, tako, nadomestila sve ono za šta su u svojim redovnim školama bili uskraćeni, ali i priliku da se osete delom svoje zajednice.

Škola Biočić učiteljica Milica Radusin
Milica Radusin

– Počeli smo pre tačno godinu dana. Sama inicijativa je krenula od toga da sam ja, delom i zbog svoje struke, osetila potrebu da ovu decu naučim njihov jezik i pismo, a potom smo, uz blagoslov Njegovog Preosveštenstva episkopa dalmatinskog Nikodima, počeli i sa osnovama pravoslavne veronauke. Krenuli smo sa onim najosnovnijim, a to je da deca prvo savladaju pisanje i čitanje ćirilice, potom da se upoznaju sa pravoslavnim praznicima tokom godine, običajima, tradicijom. Vremenom smo to samo proširivali, čitali literaturu srpskih pisaca, pevali crkvene pesme, osmišljavali kreativne radionice kroz koje su deca dobila priliku da pokažu svoju kreativnost na neku zadatu temu – pojašnjava Milica.

U sredini gde je dece jako malo, i u svakom selu se mogu izbrojati na prste, entuzijastični projekat ove nastavnice srpskog jezika prihvaćen je sa radošću. Koliko su se tome radovala deca toliko su, kaže, i njihovi roditelji.

– Znamo šta se desilo na ovim prostorima pre dve decenije, ali i ono nakon toga što je usledilo nije baš bilo optimistično. Ljudi koji su se vratili ponovo su odlazili, kako bi se reklo, “Trbuhom za kruhom“. Nije to slučaj samo ovde, već svuda u svetu gde se odlazi iz manjih sredina, sela naročito. Ovde, iako je dece malo, oni nisu uskraćeni za one suštinski važne stvari. Iako se čini da su izolovani, njihovom detinjstvu ne nedostaje druženje, igra, radost, i za razliku od svojih vršnjaka u gradovima, imaju mogućnost odrastati u prirodi, družiti se sa prirodom i njenim blagodatima, osetiti tu smenu i lepotu godišnjih doba koju više ni stariji ne doživljavaju. Sa druge strane, taj osećaj pripadnosti svojoj zajednici je nekako intezivniji, istaknutiji nego tamo gde se to podrazumeva. Oni su, iz svih tih razloga, radosno prihvatili mogućnost da se ovde vikendom okupljamo, družimo, zajedno učimo, a isto tako i njihovi roditelji znajući da im deca imaju tu priliku. Reakcije su uvek pozitivne kada se najzad nešto pokrene, učini bilo kakav korak ka nečem što je ujedno i lepo i korisno – zadovoljno će Milica.

Deca čine da sve ovo ima smisla

Škola Biočić deca

Ipak, samu ideju nije bilo lako realizovati ni iz čega, u prazna i hladna četiri zida. Školski pribor i literaturu dobili su zahvaljujući SKD „ Prosvjeta“ iz Zagreba i donacijom ljudi koji su prepoznali njihove najskromnije potrebe. Uslovi u kojima danas rade, više su slika nekih prošlih vremena, ali to što se greju uz pomoć dotrajale peći na drva, i služe isključivo najjednostavnijim školskim priborom – drvenim olovkama, bojicama, kolaž papirom i materijalima koje donesu od kuće, čini ih još istrajnijim i upornijim na putu da budu najbolji predstavnici svog roda  i svedoci svoje vere, baš tamo gde to nikada  nije bilo lako.

– Prostor je veliki pa ga zimi i nije lako zagrejati. Imamo jednu staru i trošnu ali funkcionalnu peć na drva, pa ložimo vatru. Istini za volju, trebala bi nam još jedna za toplu učionicu, ali i ovako smo već navikli funkcionisati. Deca su ovde čelična i otporna, pa im ne smeta ni kad u jaknicama sede i prisustvuju nastavi. U nabavci pribora pomogli su nam naši ljudi iz „Prosvjete“ iz Zagreba, ali i KUD “Vuk Stefanović Karadžić” iz Vankuvera, zahvaljujući čijoj smo donaciji kupili materijale koji su nam neophodni. Ipak, deca su ta koja svojom maštom, predlozima, idejama, svojom radošću i iskrenošću čine da sve ovo ima smisla a to je najbolji znak da činimo ispravnu stvar – skromno će Milica.

„Najbitniji plan nam je da ovde ostanemo“

Radost zbog druženja i prilike da uče, ono što u školama nemaju mogućnost, da budu kreativni i da se osećaju delom zajednice kojoj pripadaju, ipak najviše osećaju deca, baš kao što to i njihova učiteljica kaže. Iako dolaze u dane kada nemaju redovnu nastavu, odvajajući tako svoje dečije slobodno vreme, oni su jednoglasni u izjavi da im je u ovoj školi ipak najlepše.

– Najviše volim kad pevamo i kada nešto sami izrađujemo. Volim i kada se družimo, čitamo. Spremali smo recitacije za Svetog Nikolu, za Svetog Savu, za Božić. Sve mi se ovde sviđa i jako volim da dolazim – radosno nabraja Ana Paklar, učenica drugog razreda, sedeći tik pored svoje šest godina starije sestre.

Iste utiske nam prenosi i Anina vršnjakinja, Marija Lukavac, kojoj se pored bojenja i crtanja, sviđa i to što je naučila pisati ćirilicu ali i to koja se hrana jede za vreme nekog od pravoslavnih postova, a koja ne.

Nismo ih, zato, dugo zadržavali u razgovoru. Toliko je tema, lepih i korisnih stvari koje im tek predstoje. Dva sata vikendom nekada su i premalo da udovolje njihovim pitanjima, započetim kreacijama, ali se i vremena za igru, nakon toga, uvek nađe. Dok se zajedno spremaju za dolazeći Vaskrs, kada će opet zajedno učestvovati u farbanju vaskršnjih jaja, otkrivajući jedni drugima neke njihove tehnike, jedino što nam je preostalo, na samom kraju, jeste da i Milicu pitamo kakvi su im planovi za budućnost.

– Naši planovi su uvek skromni, shodno našim mogućnostima, ali smo istrajni u nameri da ih sprovedemo u delo. To znači da nam je najbitniji plan da ovde ostanemo, da radimo, da se družimo, da zajedno slavimo sve naše Praznike i kroz crkvu i kroz školu, i da sa radošću dočekujemo godine koje nam dolaze – iskrenim osmehom punim vere zaključuje Milica.

I baš to jeste suština svega onoga što su započeli, što im je bila želja da ostvare i kroz ovu školu. Školu koja možda više nije ono što je bila nekada, ali ni ruševna zgrada, pusta i hladna u kakvu je bila pretvorena. Škola čije učionice danas nisu pune đaka, ali je i dalje mesto u kojem se deca uče da budu dobri, pošteni, čestiti ljudi. A sve dok je tako, dok iz nje dopiru veseli glasovi tog malog broja srpske dece, vera u neka bolja vremena neće i ne sme da se ugasi.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

 

Komentariši