Bitelić kraj Sinja – Selo je živo dok ima ko da ga pamti

Petnaestak kilometara severno od grada Sinja, podeljeno u dve katastarske celine, ali i na većinsko hrvatsko i manjinsko srpsko stanovništvo, tek u tragovima nalik nekadašnjem selu u kojem je, po rečima meštana, pre rata bujao život, tako bi se danas, najkraće mogao opisati Bitelić.

Malobrojno povratničko stanovništvo srpske nacionalnosti okupilo se proteklog vikenda oko pravoslavnog hrama posvećenog Pokrovu Presvete Bogorodice kako bi, baš kao i nekada, proslavili hramovnu slavu ali i iskoristili jedinstvenu priliku da se sastanu, vide, evociraju uspomene i obiđu groblja usnulih predaka. Svetu Arhijerejsku liturgiju povodom slave hrama u Biteliću, koji je u svim vremenima bio i ostao jedino mesto sabranja i molitve vernom narodu ovoga kraja, služio je Njegovo Preosveštentvo episkop dalmatinski Nikodim sa sveštenstvom eparhije dalmatinske. Tom prilikom Vladika je pozdravio okupljene Bitelićane čestitajući im praznik te im zahvalio što ni u ovim teškim vremenima ne zaboravljaju svoje svetinje i svoje pretke.

- Jako mi je drago što sam danas ovde da vam poželim sve najbolje od Gospoda i proslavim ovaj dan zajedno sa vama. Uvek mi je drago kada se okupimo na mestima na kojima se okupljali i naši preci i nadam se da ćemo se isto tako, zajedno sa njima, jednoga dana naći pred licem Gospodnjim i tako naslediti Carstvo Nebesko - poručio je episkop Nikodim.

Okupljaju se samo zbog sahrana i praznika

U Biteliću danas živi uglavnom stanovništvo starije životne dobi, koje se nakon rata povuklo iz Splita, Sinja, ili nekog od okolnih gradova, kako bi u prirodi i miru proveli ostatak života. Jedan od malobrojnih koji nije mogao bez svog sela, iako život nekada ne može ni porediti sa ovim danas, je Petar Bulović. Iskoristio je i on ovu jedinstvenu priliku, kako kaže, da vidi malo sveta, pridošli narod koji se najčešće okupi samo zbog dva povoda.

- Sastanemo se samo kad su sahrane ili neki veći praznik. Poslednjih godina sahrane su bile učestalije jer ovde danas živi većinom to starije, staračko stanovništvo. Mladih gotovo da i nema. Nema posla pa se ljudi ne mogu ni vraćati, nemaju od čega živeti. Ali nije samo posao problem, mi smo pre rata bili bolje povezani sa gradom i imali smo sve uslove bolje nego danas. Danas nema ko da vam priđe ako vam porodica nije sa vama, nemate sa čim otići doktoru niti ima ko da vas odveze. Svako se bori kako zna i ume, bilo da ste Srbin ili Hrvat svejedno, jer mi svi ovde živimo tako da nas muče egzistencijalne a ne nacionalne brige - kaže Petar, ističući kako su i pre rata pravoslavci i katolici ovde živeli zajedno, svako je gradio svoje ali poštovao tuđe.

U nekim ranijim godinama, bio je ovo većinom stočarski i manjim delom poljoprivredni kraj, jer je zemlja uvek bila oskudna pa je stočarenje bilo intenzivnije. Pedesetih godina počinje izgradnja akumulacije peručkog jezera, hidroelektrane Peruče, gde su uglavnom svi radno sposobni stanovnici dobili priliku da se zaposle. Od tada počinje da se stvara radno-seljačka porodica, što znači da su uglavnom muškarci dobijali državne poslove dok su žene bile posvećene domaćinstvu, odgoju dece i uzgoju stoke i poljoprivrede. Bio je to, u neku ruku, i početak prosperiteta čitavog ovog kraja. Bitelić je u tom periodu odisao i jedinstvom i životom, škole đacima a čitav kraj radnicima, dok svega toga danas nema, kaže nam Ana Lunić koja je rođena i mladost provela u Biteliću. Iako je životni put odveo u Split, selo je često obilazila sve dok joj je majka bila živa.

- Tako to obično biva dana, dok su roditelji živi uvek imate razlog i povod da dolazite. Kad njih više nema onda se i te prilike prorede, teško je čoveku prihvatiti da nema više onoga što je nekada bilo, na šta je navikao. Ono što ja pamtim jeste jedno jako lepo razdoblje kojeg se uvek sa radošću i setom prisećam. Bitelić je i u prošlosti bio jedno multinacionalno selo, gde su pravoslavci i katolici živeli zajedno, međusobno se ženili i udavali, kumovali, družili. Omladina je bila jako aktivna, zajedno smo ovde pohađali Osnovnu školu, pravili priredbe, organizovali seoska druženja. Možda smo, u odnosu na druge, bili nerazvijeno selo, ali smo imali tu osmogodišnju školu, trgovinu, dobru povezanost sa gradom. Narod je bio vredan, bavili su se stočarstvom i poljoprivredom, imali poljoprivredne strojeve, navodnjavali zemlju koja je bivala rodna i plodna - priseća se Lunić.

Nada da se život u Biteliću neće ugasiti još uvek postoji

Kaže kako je, u odnosu na taj period, Bitelić danas tužan i pust. Retko ko je u stanju da se bavi stočarstvom a i od poljoprivrede su mnogi vremenom digli ruke. Do majčine smrti dolazila je u selo bar jednom nedeljno, ali će, kako sama ističe, tih dolazaka u budućnosti biti manje. Ipak, hramovna slava i drugi veći praznici moraju ostati nešto što će ovaj narod i dalje držati na okupu, da znaju ko su, šta su i gde pripadaju.

- Mesto gde smo se rodili i odrastali, porodica, rodni prag, uvek čoveka vuku. To je neka spona koju održavate ma gde da vas život odvede. Pre rata, pored Sinja i Velike Gospe, dernek, kako ga meštani zovu, u Biteliću bio je najveći pravoslavni skup u ovom kraju.  Nekada se ovom crkvenom portom nije moglo proći od naroda, niste mogli sa svakim da se pozdravite a vidite koliko nas je danas. Ipak ono što me raduje jeste da još uvek vidim i mladog sveta, porodica koje dolaze sa svojom decom, i to je neki dašak nade da ipak nije sve nestalo i to je ono što me veseli - zaključuje Lunić.

Kako pokazuje poslednji popis stanovništva Srba je danas manje od trideset procenata. Nakon poslednjeg rata, struktura stanovništva znatno je izmenjena, mnogi su otišli „trbuhom za kruhom“ tražeći bolji život u nekoj od zapadnih zemalja. Mlađe generacije ovde se ne vraćaju, bar u pogledu odluke o ostanku. To nije slučaj samo sa Bitelićem, već situacija jednaka onoj poput većine sela u Hrvatskoj. Ipak, mnogi su i dalje emotivno vezani za kraj iz kojeg potiču, pa bar jednom godišnje obnavljaju navike dolaska ali i nastoje to preneti na svoje potomke. Jedan od takvih mladih ljudi je i tridesetogodišnji Petar Bulović koji je na ovogodišnju Slavu hrama došao sa suprugom i dvogodišnjom ćerkicom.

- Ja sam rođen u Sinju, ali mi je otac rođen u Biteliću i čitava moja porodica je poreklom odavde. Od svih njih jedino stric danas živi ovde, ali taj osećaj pripadnosti kod mene nikada nije nestao. Kroz čitavo detinjstvo dolazili smo ovde, praznike bi provodili ovde, svaki vikend bi obilazili baku i deda koji, na žalost, više nisu među živima. Njih više nema, ali ovde je moja starina, odavde vučem poreklo, nastojim očuvati običaje koje smo nekada negovali i tradiciju naših predaka koja nam je ostala u amanet. Ove godine tu sam sa suprugom i ćerkicom koju smo prošle godine i krstili u ovoj našoj crkvi. Srce mi je puno zbog toga i to je nešto što zaista osećam svojim - kaže Petar, dodajući da će tim stopama nastaviti i u buduće, bez obzira kakve prilike bile jer je to spona koju održava sa svojim precima.

A ta spona sa usnulim precima, uspomene, kamen, neposredna blizina reke Cetine, jezero Peruča, pravoslavni centri duhovnosti i prirodne lepote uvek su ono što Dalmatince uvek veže za kraj iz kojeg potiču, i još uvek su tračak svetlosti i nade da život u Biteliću ipak neće potpuno nestati bar dok ima onih koji ga čuvaju od zaborava.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.