Bogatstvo prirode iz sela Zrmanje

Priroda daje sve, često mnogo više od onoga što čovek uopšte može i da zamisli. Neretko nedostatak vremena, obaveze ili neki drugi prioriteti koji čoveka preokupiraju uskrate priliku da se osvrnemo oko sebe i iz prirode uzmemo ono najbolje što nam je na dohvat ruke. Koračajući stazama ka izvoru reke Zrmanje, baš u takvoj netaknutoj prirodi, malo ko od brojnih turista koji svakodnevno pešače ka ovom prirodnom biseru, zna šta se sve krije u naizgled obraslom i zapuštenom selu u kom živi Radmila Zec. Upravo to bogatstvo, još pre osamnaest godina, prepoznao je Radin suprug Milan čija je inicijativa bila da iz Rijeke dođu da žive na Vrelo Zrmanje.

- Ja sam rođena u Palanci koja je deo Zrmanje, ali sam svega 15 godina živela ovde. Nakon udaje otišla sam u Rijeku, i tamo živela punih 40 godina. Iako je ovo moje selo, inicijativa o dolasku u Zrmanju potekla je od mog supruga. On je želeo da ovde sagradimo kuću, da imamo svoju baštu i da vreme provodi pecajući divlju pastrmku u reci. To nas je i dovelo, sagradili smo sebi dom i odmah po odlasku u penziju došli živeti u Zrmanju – ukratko Rada objašnjava put povratka u svoje rodno selo.

Put nije bio tako idiličan i lak kao što izgleda. Iako nije nedostajalo ni volje ni snage za novi početak, baš kao što ni ovome kraju ne nedostaje potencijala, nemar i nedovoljno brige, izostanak investiranja u ruralne krajeve, stvarali su dodatne poteškoće za ostanak i opstanak.

- Poteškoća je mnogo, a Opština Gračac ne čini ništa da se ljudima olakša život u selu. Putevi su izrazito loši, saobraćajne povezanosti nema uopšte pa onaj ko nema svoje vozilo ne može ni otići do grada. O doktoru da i ne govorimo. Evo, pre neki dan sam vozila jednog invalida do doktora u Gračacu. Nakon što su mu izvadili krv, pružili su nam tu epruvetu i rekli nam da je nosimo u Obrovac. Mislim da je to nedopustivo. Uz to, mi živimo u jednom parku prirode, a na većini mesta od korova i rastinja ne može se čak ni prići do vode. Tako da, mnogo toga bi se tu moralo uraditi da ljudi ovde dođu i ostanu da žive - priča Radmila koju, kako ističe, upravo navedeni razlozi često dovode u dilemu o ispravnosti odluke da starost dočekaju na selu.

Uživa u pravljenju likera

No i pored toga, nije neko ko vreme troši čekajući da bude bolje. To bolje sama stvara u oazi koju su ona i Milan zajedno stvorili. U bašti ispred kuće sve je već poniklo, pa kada deca i unučad pristignu, bar za povrće ne moraju posezati do grada. Svega je tu, i luka i krompira, i graška i salate, onoga što svakom domaćinstvu treba. Ali nije to jedina obaveza koju je sebi iz zadovoljstva nametnula. Baš u ove dane, kada priroda buja na sve strane, Rada, kako kaže, ne zna na koju stranu bi pre stigla.

Milan i Radmila

- Radimo baštu, uzgajamo koke, hranim domaće piliće, berem trave i pravim domaće sokove za decu i likere za prijatelje koji nam dođu - ukratko nabraja sa osmehom.

A te domaće sokove i likere teško je čak i nabrojati jer, kako nam kaže, gotovo da nema biljke u okruženju od koje nešto ne može napraviti. Svaka je zdrava i lekovita i o tome svakodnevno i sama uči otkrivajući uvek nešto novo.

- U ovo doba godine berem cvet kadulje, zove, mente i matičnjaka. Od svega toga pojedinačno pravim sirupe za sokove. Ništa se ne kuva, sve pravim na hladno i bez dodataka bilo kakvih aditiva. Nakon toga pristiže malina, divlja kupina, drenjina, trnjina, vinjika koja posebno rađa u ovim našim krajevima. Od svake biljke, pored sirupa, pravim i likere, a ono što ostane sušim i ostavim zimi za čajeve. Ako svemu tome posvetite vreme, i obavezno se dodatno edukujete koja biljka je za šta lekovita, onda uz to idu i različite kombinacije trava od kojih se dobiju savršeni likeri – navodi Rada, ističući kako upravo njih poklanja prijateljima kao unikatan dar kojem se najviše obraduju.

- Nedavno sam bila na jednoj svadbi u Banatskom Karađorđevu, i tamo sam ponela neke od tih likera kojima su svi bili oduševljeni. Još kada kažem da su iz Zrmanje, onda se to ni sa čim ne može porediti – zadovoljno će Rada.

Svaku od tih trava bere po okolnim brdima, po Palanci i duž Zrmanje, po nepristupačnim terenima, velikim vrućinama i neretko u susretima sa otrovnicama, ali ljubav sve pokriva, kaže Rada. Ništa joj od toga nije ni strano ni teško, jer, kako ističe, sve radi iz ljubavi i za ljubav onih do kojih joj je stalo.

- Ja u tome zaista uživam, a ujedno me to kretanje i leči i opušta. Najveći mi je problem kada u sezoni pristigne više vrsta bilja ili voća, a ja bih sve to da iskoristim da nešto napravim. Onda u pomoć priskoči suprug i mala unuka iz Rijeke koja sve svoje slobodne dane provodi ovde sa nama u selu. Još veće uživanje mi je kada znam koliko ona u tome uživa, i kako uz mene istovremeno upoznaje prirodu i sve ono što nam priroda nudi. U ovo vreme kada gotovo da nema čoveka koji nema neki zdravstveni problem, svi najlakše posežu za lekovima i okreću se toj vrsti medicine, a nije davno bilo kada su naši preci upravo u prirodi pronalazili lek za svaku bolest. Lekovito bilje je svuda oko nas, i to je čitava jedna nauka kojoj smo okrenuli leđa. Na primer, kadulјa je savršena biljka za ženske tegobe, borove iglice u medu su najbolji lek za decu, odnosno prehladu i kašalj, menta deluje umirujuće, čaj od vrijeska, majčine dušica, šipka, koprive su idealni za viruse i prehlade, infekcije, upale - kaže Rada, ističući samo neka od svojstava i prednosti biljaka koje rastu svuda po Zrmanji.

Za pripremu pojedinih likera potrebno joj je, kaže, po nekoliko meseci. Sve to ima svoj proces od branja travki, stavljanja u tegle, pa kroz proces zrenja kada biljke iz sebe puštaju lekovita svojstva, i na kraju ceđenja.

- Najkomplikovaniji je liker koji pravim od dvadeset i devet vrsta trava, koji mi zovemo naš domaći, zrmanjski jeger. Tu stavljam jaglac, ljubičicu, matičnjak, mentu, ivu, pelin, kadulju, tratinčicu, list kupine, divlju jagodu, bazgu, bagrem, vrhove borića, oraha… Uglavnom, od proleća do kraja jeseni, kako koja biljka pristiže mi je tako beremo. Ne mogu izostaviti ni orahovac, višnjevaču, malinovac, liker od bazginih bobica, gospine trave, mente, to su oni standardni na koje smo svi mi već navikli da ih imamo u kući - odaje Rada samo neke od svojih s puno ljubavi spremljenih napitaka.

Pored likera tu su i džemovi, pa nema voćke u okruženju od koje nam, kako kaže, bar po neku teglicu džema nije spremila. No, tu već zalazi i u Milanov hobi, jer voćke su ipak njegovo polje zanimanja. Voćnjak oko kuće sam je zasadio, pa među stablima trešanja, jabuka, šljiva, krušaka, dunja, Milan provodi najviše vremena. On ih reže, okopava, zaliva vodom sa Zrmanje, nadajući se rodnoj godini, i da će nešto posle Radinog branja i džemova preostati i njemu za rakiju.

- Ova godina zbog lošeg vremena neće biti rodna kao inače. Zbog kasnog mraza neke su voćke stradale u periodu cvetanja, dok česte kiše i bolest sada uništavaju plod. Teško da će nešto ostati za rakiju, ali sam za svoj gušt ispekao nešto prošle godine pa ću time podmiriti i ovu. Dok žena i priroda uzmu svoj deo, ne ostane mnogo, ali ja sam skroman čovek pa će za mene i moje goste uvek biti koja kapljica tog našeg ličkog leka - šaljivo kaže Milan.

Sve ono što ovih dvoje ljudi prave za svoj gušt, ima mnogo potencijala da nekome postane izvor prihoda i posao kojim se, bar u ovim krajevima Like koje turisti svakodnevno pohode, može ozbiljnije baviti. Za to su, kako nam Radmila i Milan kažu, potrebne mlađe godine, ljubav, volja, ali i mogućnost da se registruje ovakav vid proizvodnje. Oni kao penzioneri nemaju takvu vrstu ambicije i zadovoljni su da onim što proizvedu mogu usrećiti svoju mnogobrojnu porodicu, četvoro dece, jedanaestoro unučadi i jedno praunuče. A prirodni sokovi, džemovi, čajevi, likeri i rakije, ostaju još jedan neiskorišćeni lički brend koji bi mnogi, zasigurno, sa sobom na put rado poneli makar kao suvenir, poput uspomena i utisaka iz ove prirodne oaze mira, zelenila i raskoši prirode.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.