Borovci otvorili kapije da prime kraljice

Praznik Duhova je vreme kada borovskim ulicama prolaze kraljice. Običaj koji seže u daleku predhrišćansku prošlost u Borovu je negovan sve do šezdesetih godina prošlog veka kada je kao relikt „religijske zaostalosti“ pod pritiskom nove komunističke ideologije ugašen. Brinući o narodnoj tradiciji borovsko Kulturno-umetničko društvo „Branislav Nušić“ ponovo je oživelo ovaj običaj koji su 2005. godine prikazali i na 39. Međunarodnoj smotri folklora u Zagrebu. Od tada pa do danas kraljice ponovo ulaze u dvorišta borovskih domaćina, a devojke obučene u narodne nošnje i okićene raznim narodnim simbolima u povorci obilaze selo pevajući prigodne pesme u pratnji muzike.

Među domaćinima koje su kraljice posetile ove godine bila je i kuća Cvete i Boška Đurića u Glavnoj ulici.

„Ovde mi dođosmo mile, ovde nama kažu, ovde nama kažu, mile, kućni starešina. Kućni starešina, mile, domu domaćina. Domu domaćina, mile, izmete se kralju…”, zapevaše kraljice, a čika Boško ih potom darova.

- Ne znam od kada potiče ovaj običaj, ali kako pamtim, a pamtim dosta dugo, ostalo mi je u sećanju da se ovaj običaj ovde negovao i posle onog rata. I ne samo ovaj, bilo ih je puno, a neke evo i dan-danas čuvamo. Radujem se svakom od njih i drago mi je da se to održava. Mi, na primer, 15. avgusta imamo kirbaj i on je u neka srećna vremena, kada je bilo puno naroda, bio toliko posećen da je to bilo čudo i meni je još od detinjstva on ostao kao najveći praznik jer se na njemu sastajala rodbina, prijatelji. Slave se još Božić, Krsna slava, Vaskrs i svi drugi običaji – kaže osamdesetogodišnji Boško koji ima veliku porodicu, ali koja više nije u Borovu.

- U našoj kući više nema mladih, otišli su za svojim životom, jedni su u Novom Sadu, drugi u Srbobranu, ali volim da primim u kuću ovu decu. Obično ih dočekujemo sa nekim pićem ili kolačima, a nekada su u kraljice išle i starije devojke od 18 do 20 godina. Lepo je to i drago mi je da traje. Moj pokojni otac bio je 1903. godište i on mi je pričao da su se kraljice oduvek u selu slavile. Posle Drugog svetskog rata to je polako nestalo, takvo je vreme nastalo, to se smatralo zaostalim. Posle tog rata narod se jedva smirio i ljudi su se svega čuvali, pazili su i šta govore i šta rade samo da se to zlo ne vrati. Zato smo bili radi da slušamo sve samo da narod više ne pati i ne gine. Kasnije su te stege popustile pa su se ljudi polako vraćali svojim običajima – priča čika Boško.

Duhovi su letnji verski praznik i kraljice donose i sreću i zdravlje u kuću ili u mesto u kom su održavane. Sve ukazuje da kraljice, iako se održavaju na Duhove, nemaju verski hrišćanski karakter, nego da potiču iz mitoloških sfera. Svetkovine uz Duhove posvećene su zaštiti polja, voćnjaka i useva što ukazuje na predhrišćanski period.

U svom Zavičajnom rječniku Đorđe Nešić je zapisao da je hrišćanski praznik sv. Trojice nadomestio opšteslovenski paganski praznik rusalije. Taj drevni prolećni praznik bio je posvećen vodi, plodnosti i kultu mrtvih. Devojačke povorke, odnosno kraljice, koje se kreću o Duhovima, jasno asociraju na vodene vile drevnih Slovena zvane rusalke za koje se verovalo da potiču od duša rano preminulih devojaka i utopljenih žena kojima nisu odane posmrtne počasti.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.