Dečak sa potresne fotografije iz ustaškog logora danas živi u Silašu

Milan Bižić iz Silaša kao dete je jedno vreme bio zatvoren u ustaškom logoru za decu. Iz tog perioda nastala je i jedna najpoznatijih fotografija na kojoj se nalazi naš sagovornik.

Dečiji logor Sisak naslovna Milan Bižić Silaš
Milan Bižić, foto: srbi.hr/jusp jasenovac

Iz perioda Drugog svetskog rata na našem prostoru nastalo je na hilјade fotografija i snimaka na kojima se nalaze deca. Tako danas imamo sačuvane fotografije i snimke srpske dece u ustaškim uniformama, sa pokrštavanja, u kolonama, logorskim sobama, ali i izmučene, preminule i ubijene dece.

Na jednoj od takvih fotografija koja se često pojavlјivala, a i danas se pojavlјuje u različitim dokumentarnim filmovima, knjigama i časopisima, nalazi se devojčica koja leži na podu neke prostorije i dečak koji sedi pored nje. Taj dečak je Milan Bižić (1938), danas osamdesetdvogodišnjak u penziji, koji živi u Silašu, mestu svog rođenja.

Milanova porodica u Silaš je došla dvadesetih godina prošlog veka. Poznato je da je Kralјevina Srba, Hrvata i Slovenaca provodila agrarnu reformu koju je pratila i kolonizacija solunskih dobrovolјaca. Milanov deda kao solunski dobrovolјac tako je od države u Silašu dobio zemlјu i okućnicu.

Već na samom početku Drugog svetskog rata prve žrtve ustaša i mađarskih fašista na ovom prostoru bili su upravo solunski doborovolјci iz Silaša i Palače koji su ubijeni sredinom aprila 1941. godine. Sama Nezavisna država Hrvatska izdala je poseban zakon o dobrovolјcima koji su postali nepoželјni u novoj državi i ubrzo potom i proterani, mahom u Srbiju.

Dečiji logor Sisak Slika Silaš Milan Bižić
Fotografija Milana Bižića kao malog dečaka, foto: privatna arhiva

– Deda mi je bio solunski dobrovolјac i kao dobrovolјac u Silašu je dobio zemlјu i kuću, a ovde je doselio iz mesta Crkveni Bok u zapadnoj Slavoniji. Ovdašnje stanovništvo proterano je u Srbiju 1941. godine, većina porodica, samo je moj otac i još jedan čovek odveden u Osijek u zatvor tako da mi nismo tad otišli za Srbiju. Nakon očevog hapšenja moja majka je otišla u Crkveni Bok, zajedno sa njom išla je jedna rođaka i ja. U to vreme imao sam četiri godine. Prolazili smo kroz šume i danima jeli samo divlјe kruške i druge šumske plodove – kaže nam Milan Bižić, danas starac iz Silaša koji se zbog malog broja godina koje je tada imao ne seća svih detalјa iz tog vremena, ali su mu sveža sećanja i priče starijih sa kojima je tada bio.

– Sela su bila opustošena, ili je narod pobegao ili su ih ustaše proterale i poubijale. Baš kad smo mi dolazili u to selo, izveli su rodbinu i sve su ih poubijali. Kad je to videla moja majka, krenula je prema njima da se suprotstavi, ali joj sestra to nije dopustila jer je znala da bi i nju ubili. Primetivši nas, ustaše su krenule za nama, ali nisu nas uspeli uhvatiti u kukuruzima. Tu smo se krili po napuštenim kućama sve dok nas konačno nisu pohvatali i odveli u logor gde su nas i razdvojili.

Logora se ne seća

Detalјa iz samog logora Milan se ne seća, zna samo da nisu bili dugo tamo. Vratili su se u Silaš, gde su ustaše naselile hrvatsko stanovništvo, uglavnom iz Zagorja.

– Nismo mogli da se vratimo u našu kuću pošto je u njoj živela jedna porodica nego smo živeli po drugim kućama. Moja mater bavila se ručnim radovima, tkala je i štrikala, tako da je to prodavala tim Zagorcima i na taj način smo ja, mama i baba uspeli da preživimo rat. Sa mnom u logoru bila je baba, pošto mi je mater pobegla u šumu gde je bila sa Srbima koji su pobegli iz svojih sela i skrivali se od ustaša. Otac je za to vreme uspeo da izađe iz zatvora jer se za njega založio jedan pop, u selu se krio jedno vreme i 1942. godine ponovo su ga uhvatili i odveli za Vinkovce. Iz Vinkovaca preko neke veze otišao je u domobrane odakle je kasnije pobegao u partizane – napominje Bižić.

Kako Milan tvrdi, prema meštanima sela doselјeni Zagorci lepo su postupali, čak su ih i štitili od ustaša.

– Često su nas krili od njih i nisu nas odavali. Posle rata vratili smo se u svoje kuće, dok su se Zagorci koji su ovde živeli u našim kućama naselili u obližnje Ćelije i u Jarminu.

Fotografija nastala u logoru Staklana kod Siska?

Dečiji logor Sisak jusp jasenovac Milan Bižić
Foto: JUSP Jasenovac

Vremenom su se u javnosti pojavlјivale fotografije dece iz ustaških logora. Znajući da je kao mali dečak bio jedno vreme u logoru i imajući neke svoje stare fotografije iz tog vremena, zaklјučio je da se upravo on nalazi na jednoj od tih fotografija.

– Kada sam kasnijih godina video ovu sliku uporedio sam je sa jednom svojom iz tog vremena. I na jednoj i na drugoj fotografiji vidi se da sam u istom odelu, a sa mnom je zajedno bio i moj brat koji je prošle godine umro i koji je od mene bio stariji 11 godina. On me je i čuvao – tvrdi Bižić i kaže da ne zna ko je devojčica koja leži pored njega na pomenutoj fotografiji.

Ova fotografija zapravo je zamrznuti kadar iz video snimka koji se takođe povremeno koristi u dokumentarnim filmovima. Iako se naš sagovornik ne seća tačno u kojem je logoru bio, prema podacima Javne ustanove spomen parka Jasenovac, koja je u posedu fotografije, taj snimak nastao je u Dečijem logoru Staklana kod Siska 1942. godine.

Logor u Sisku osnovan je u avgustu 1942. godine, nakon kozarske ofanzive i to pod službenim nazivom Prolazni logor za izbeglice u okviru kojeg je funkcionisao i logor za decu nazvan Prihvatilište za decu izbeglica. Bilo je nekoliko objekata ovog logora kao što su Staklana, Pecara, Solana Rajs, samostan sestara Svetog Vinka.

Logor Staklana nazvan je po prostorijama bivše fabrike stakla „Teslić“. Kroz ovaj logor prošlo je nekoliko hilјada dece, čiji su roditelјi bili ili ubijeni ili odvedeni na prisilan rad u druge logore. Prema podacima Javne ustanove spomen park Jasenovac u logoru Sisak umrlo je 1.631 dete, iako ovo nije konačan broj i on se verovatno neće nikada utvrditi.

Već po njegovom otvaranju u ovaj logor došla je Diana Budisavlјević koja je radila na zbrinjavanju dece zajedno sa dve sestre Crvenog krsta. U logoru su bila smeštena deca od dojenčadi do četrnaest godina, dobrim delom obolela od različitih bolesti, u nehigijanskim uslovima, sa vrlo malo hrane.

Nakon Drugog svetskog rata Milan je odrastao u mestu svog rođenja. Bavio se polјoprivredom, kasnije je jedno vreme bio poštar u Laslovu, a 20 godina je radio u Vodnoj zajednici u Osijeku. Iako sa više godina radnog staža, danas prima samo polјoprivrednu penziju. Kao zatočenik ustaškog logora nikada, ni za vreme Jugoslavije, niti danas, nije dobio ni dinara obeštećenja, iako su to pravo mnogi iskoristili i ostvarili.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

1 KOMENTAR

Komentariši