Đurđevdan u Oćestovu: Praznik sa najviše običaja

Sveti velikomučenik Georgije jedan je od najcenjenijih pravoslavnih svetitelja, ali ujedno i jedna od najčešćih krsnih slava pravoslavnih Srba.

Manastir Oćestovo Đurđevdan

O smislu i značaju svetog Đorđa i praznika Đurđevdan, razgovarali smo sa jeromonahom Kirijakom Vranješevićem, nastojateljem manastira Svete velikomučenice Nedjelje u Oćestovu, a o značaju krsne slave među dalmatinskim Srbima, običajima koji su nekada pratili ovaj dan i onima koji se i danas čuvaju i poštuju, pričao nam je jedan od domaćina sela Oćestova u čijoj se porodici slava sa radošću dočekuje i prenosi sa kolena na koleno.

Svoje bogatstvo podelio siromasima

Sveti Georgije jedan je od onih svetih mučenika koji su, u istoriji hrišćanske crkve, ostavili dubok trag. Njegovo Sveto Žitije najbolje govori o njegovom životu, podvizima, ali i mučeničkoj smrti kojom je zapečatio svoju veru u Isusa Hristosa.

– Sveti velikomučenik Georgije je u našoj crkvi jedan od najvećih mučenika. Njegov život je istorijski vrlo važan i ono što je, u našem narodu, najbitnije jeste da je posle Sv. Nikole, to jedna od najčešćih slava pravoslavnih Srba. Kada pričamo o njegovom životu, treba reći da je kao mlad momak bio vojnik koji se nakon smrti svoga oca sa majkom preselio u Palestinu. Odrastao je živeći vojničkom životom. Đurđevdan jeromonah Kirijak VranješevićU periodu vladavine cara Dioklecijana 303. godine,, kada se hrišćanstvo progonilo, Georgije je shvatio šta je smisao hrišćanskog života i podelio je svoje bogato imanje siromasima, jer je bio rođen u bogatoj porodici i praktično postradao uz živoga Boga koga je sve vreme ispovedao. Prošao je nekoliko faza mučenja da bi na kraju, 6. maja 303. godine, na dan kada praznujemo njegovo sveto ime, postradao tako što mu je glava bila odsečena. Pred pogubljenje, molio je Boga da bude milostiv prema njegovim ubicama i da ih urazumi kako bi i oni primili hrišćanstvo. Hrišćani su njegovo telo, mošti, sahranili u mesto Lidi, u današnjem Izraelu, gde su se dešavala brojna čuda i isceljenja zahvaljujući molitvama upućenim ovom svetitelju. Ono što je vrlo važno u našem narodujeste njegova veličina, njegov život, i zato se u našoj crkvi smatra jednim od velikih, najvećih mučenika, pored Sv. Dimitrija, Sv. Teodora Tirona, Sv. Teodora Stratilata i drugih – objašnjava otac Kirijak.

Sveti Georgije umro mučeničkom smrću

Mučenička smrt Svetog Georgija, ostala je neizbrisivo utkana u pamćenju ranih Hrišćana koji su, ugledajući se na njega, i sami bili podstaknuti da nepokolebivo svedoče svoju veru u Hrista.

– Možda je interesantno, a narodu nepoznato, to da je Sveti Gorgije od cara Dioklecijana dobio ponudu da bira između dva ponuđena mu otrova. Jedan je bio da se pokloni njemu, caru, a drugi je bio smrtonosan. Blagodaću Božijom, i samim životom Sv. Georgija, ni jedan od ta dva otrova nisu bili delotvorni. Na kraju, videvši njegovu veru i revnost, birao je način da mu odseče glavu – dodaje jeromonah Kirijak.

Nekad je Đurđevdan slavila i država

Praznovanje krsne slave, oduvek je, u dobru i zlu, okupljalo i sabiralo pravoslavne Dalmatince a tako je i danas, u vreme kada svoju crkvu gledaju kao najveće utočište i najveći oslonac.

Proslavljanje Đurđevdana ipak se razlikuje u odnosu na prošla vremena. Gojko Vukojević, osamdesetogodišnji domaćin iz sela Oćestova, u čijem se domu i danas jednako drži do slavskih običaja, jasno se seća svog detinjstva i svih običaja na dan porodične slave.

– Nisu Đurđevdan slavili samo ljudi u svojim domovima, slavila ga je i država posle onoga rata. U vreme kada sam bio đak, sećam se da se ni u školu nije išlo na taj dan. Čim kažete slava to je odmah pomisao na veselje. Nismo slavili istu, jer se gledalo da uvek ima ko kome doći, prijatelj-prijatelju, kum-kumu. Ranije su zvanice dolazile na tri dana – uoči slave, na sam praznik, a trećeg su odlazili. Nije bilo neke bogaštine, više je bilo sirotinje, ali se u kući spremalo ono najbolje što se ima. Na ražnju bi se obavezno okrenulo najbolje iz stada, pa i pršuta se moralo naći na stolu. Treći dan je bilo najteže, trebalo je spremiti torbe gostima za put, da svojim ukućanima nešto ponesu i počaste ih od prijatelja koji su slavili – priseća se Gojko.

Na Đurđevdan se kitile kuće

I sama običajna tradicija bila je intenzivnija, pa su se kuće na Đurđevdan kitile cvećem što je simbolizovalo rodnu godinu i obilje blagoslova.

– Pre izlaska sunca, i kuća i okućnica morali su biti okićeni cvećem, zelenišom, jorgovanom. U to vreme i raž bi klasala, pa su oni stariji odlazili u žito i u njemu se valjali, jer je postojalo verovanje da vas onda čitave godine neće leđa boleti. Toga se sećam još iz najranijeg detinjstva. Deca su se posebno radovala. Za njih bi, negde u dvorištu, bilo vezano uže kao ljuljaška. Na tom bi se užetu smenjivali, ljuljali tokom čitavog dana prekidajući uglavnom kad čuju da neko dolazi. Gosti dolaze sa svih strana, a mi im trčimo u zagrljaj, radujući se tetki, tetku, ujaku, kumu. E, to su za nas bili događaji – priseća se starac.

Đurđevdan Gojko Vukojević Oćestovo

Slavi se, kaže Gojko, i danas, i još uvek se za taj dan priprema i iznosi ono najbolje što čovek u kući ima. Razlika je u tome što su danas ljudi preokupirani drugim brigama, neimaštinom, ali pre svega u tome što je ljudi neuporedivo manje, mnogima čak i nema ko doći.

– Običaj praznovanja krsne slave, ne sme se gubiti i mora se prenositi sa kolena na koleno. Moramo deci ostaviti ono najvrednije što su naši preci ostavili nama. Poštujući svog sveca, zaštitnika svoga doma, mi mu se molimo i zahvaljujemo za brigu o ukućanima, onima kojih više nema i onima koji će nas naslediti. Gostiju je manje nego ranije, svi su se rasuli na različite strane, daleko jedni od drugih, pa se i praznovanje svelo na jedan dan, ali ono što je suština praznika nikada ne smemo umanjiti – zaključuje na kraju Gojko.

Poštuju ga i pravoslavni i katolici

Praznik svetog Georgija, neki zanati po Evropi slave kao patrona: puškari, sedlari, zatim bolesni od lepre, sifilisa, kolere. Smatra se i kao zaštitnik stoke, posebno konja.

U srpskim krajevima oduvek je postojao običaj da se na Đurđevdan u ranu zoru nabere određeno bilje i cveće i isplete venac, koji se stavlja na ogradu, ali i na tor za stoku. U venac se obavezno stavlja dren kao simbol zdravlja. Ponegde se venčići bacaju u reku ili potok.

U ikonografiji se Sv. Đorđe predstavlja kao mladi vojnik sa oklopom, štitom i kopljem. Tek od Srednjeg veka se predstavlja na konju, kako ubija aždaju koja simbolizuje zlo. Time se slikovito iskazuje i pobeda hrišćanske vere nad svim zlim silama i protivnicima.

Slikanje ubijanja aždaje, zasniva se na jednom starom predanju. Kaže se, da je kraj grada Virita, nedaleko od Lide, postojalo jezero, iz koga se stalno pojavljivala neman, aždaja, povremeno izlazeći i grabeći ljude.

Na dan prenosa svetiteljevih moštiju, 3. novembra po starom ili 16. novembra po novom kalendaru, slavi se Đurđic.

Svetom Georgiju su posvećeni mnogi hramovi i manastri, a osim kod pravoslavaca, poštovan je i slavljen i kod katolika.

Komentariši