Episkop Heruvim: „Badnjak i Božić treba da provedemo na Liturgiji”

Preosvećeni vladiko, nalazimo se u periodu praznovanja najradosnijeg hrišćanskog praznika – Božića. Šta savremenom svetu predstavlja ovaj praznik i kako održati hrišćanske vrednosti u ovom vremenu?

- Na samom početku da Vas pozdravim i da vam se zahvalim na Vašem interesovanju da u duhu praznika Rođenja Gospoda našega Isusa Hrista kažemo nešto što će biti spasonosno za naše vernike. Ovaploćenje Isusa Hrista ima veliki značaj za čoveka, ono otvara dimenziju da čovek može pristupiti tajni spasenja, da može da je oseti, ne humanističi i racionalistički, u domenu ljudskog načina saznanja i shvatanja, već da oseti božansku blagodat kao punoću smisla u ovom svetu. Sa dolaskom Boga u svet otvara se mogućnost da svaki čovek može biti obožen, odnosno ohristovljen i da može postati Bog po blagodati. Ovo nam potvrđuje i Sveti Atanasije Veliki u svojoj knjizi „O očovečenju Boga Logosa” da sve što je Hristos uzeo na sebe to je i spasio, a to je celokupna ljudska i stvorena priroda. Često puta mi to prenebregavamo, sledimo puteve koji su nam u duhu vremena i u duhu ljudskog razuma daleko bliži u odnosu na božanske tajne koje nam otkrivaju dubinu i bolji smisao ostvarivanja večnog života ovde na zemlji. Po slabosti našoj Bog i dolazi da bi nam otkrio tu tajnu, da bi crkva postala mesto vitlejemske pećine u kojoj će čovek kao u radionici spasenja ispuniti svoj cilj i smisao u ovom svetu.

Božić krase prelepi običaji našeg naroda koji su u ovom vremenu često na udaru savremenih trendova života. Koliko ti običaji, ukoliko su protkani hrišćanskim duhom, obogaćuju i oplemenjuju ovaj praznik?

- Kroz bogosluženja treba da proslavimo rođenje spasitelja Isusa Hrista. Nije suština da običaje tvorimo isključivo i samo radi običaja, da ne znamo njihov pravi smisao. Ako na Badnji dan nismo na Svetoj Liturgiji onda celokupna običajna praksa gubi svoj pravi smisao. Usudio bih se reći je današnja koreografija slična navijačkoj, a ni u kom smislu to ne sme biti. Sve mora biti ispunjeno Hristom i svetlošću velikog praznika. Liturgijom treba sve da počne, blagoslovom Crkve. Ako je to samo običaj radi običaja, ako u tom običaju nema Hrista i nije Hristom ispunjeno i omeđeno onda to prelazi u suprotnu vrednost od onih vrednosti kojima Crkva uči. Kada počnemo slaviti Badnji dan crkvenim sabiranjen na mestima širom Eparhije, kroz Svetu Liturgiju i Sveta bogosluženja, onda je to pravo ispunjenje svega što ovaj dan čini specifičnim i lepim, porodičnim praznikom. Jer ako nismo u Crkvi i ne prenesemo taj blagoslov na svoju porodicu onda to teško može da bude ispunjeno smislom. Ukoliko smo na Svetoj Službi i sjedinjeni smo kroz Telo i Krv Gospodnju onda su i naši običaji ispunjeni Hristom. Blaženopočivši vladika Atanasije je govorio da je svaki običaj dobar običaj, ali ukoliko taj običaj ima vezu sa Hristom. Ako nema vezu sa Hristom i sa Crkvom Božijom onda je besmislen. Često odlazimo u krajnost gde sve gubi svoj pravi smisao. Zato bi za Badnjak i Božić sve crkve trebalo da budu pune kao što su bile i na paljenju Badnjaka, počevši od Svete Liturgije, da se tu saberemo. Simbolika paljenja Badnjaka nema nikakvu spasonosnu dimenziju, to je u suštini praobraz one vatre koja je zagrejavala pećinu. Jer to veče čekamo Rođenje Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, čekamo onu zvezdu koju su videli mudraci i pastiri da nas uputi ka kolevci Bogomladenca. Na tom putu Bogopoznanja treba da prepoznamo i put svojega spasenja, put ka Hristu i kolevci Bogomladenca, a to je crkva Božija. Tek onda, u bogoslužbenom krugu, sve to ima svoje pravo ispunjenje.

Proteklu 2022. godinu, kada je naša sredina u pitanju, obeležio je dolazak srpskog patrijarha Porfirija u Vukovar. Koji je značaj ovog dolaska kako za našu eparhiju tako i za celokupan narod uopšte?

- Govoreći o gradu Vukovaru moramo biti svesni da je on mesto stradanja i vaskrsenja, mesto žrtve i večnog pomena. Sveti saborni hram je oduvek sa našim narodom Vukovara, u dobru i u zlu, u sreći i u stradanju, neprekidno nas podsećajući da je Gospod sa nama i među nama, sledeći reči psalmopojca Davida: Gospod je meni sa desne strane da ne posrnem. Tim čovekoljubivim pozivom, ovaj sveti hram, i sam grad svakim svojim kamenom i ciglom govori o dugotrpeljivosti, smirenoumlju i ljubavi Gospodnjoj, ali i svedočeći teškoj ratnoj stihiji, pustoši i tami, koja se nadvijala nad ovim svetim mestom i celokupnim prostorom grada Vukovara. U tome i jeste ogroman duhovni značaj te posete i samo prisustvo našeg Arhipastira i Oca Patrijarha Porfirija krepi srce i bodri dušu našem narodu. Sa druge strane, veoma je važno naglasiti da je ovaj grad i mesto susreta mnogih različitosti, mnogih kultura i naroda koji u njemu postojano žive. Vekovima su veliki i vrlinski ljudi osmišljavali ovaj prostor u svim njegovim kulturnim, prosvetnim i svim aspektima života. To nas obavezuje da izgrađujemo ljubav, a ne mržnju, jer Bog je ljubav. Reči utehe Njegove Svetosti koje smo čuli prilikom njegove posete su kao kule kamene za svakoga vernika i za sve nas koji imamo uši da čujemo. One nas izgrađuju i uče poslušnosti i smirenosti, da uvek budemo spremni žrtvovati se jedni za druge, a time tvoriti dela dostojna čoveka. One su nam otvorile put, oči i dušu u prevazilazenju prošlosti na način da Bog ne gleda koje je ko, kom narodu pripada i kojim jezikom govori. Te vrednosti se temelje na ljubavi, a ne na mržnji, na slobodi, a ne na strahu. To su bolne istine iz prošlosti koje i danas prepoznajemo u društvu i našoj svakodnevici. Mi kao Crkva verujemo u pobedu ljubavi, jer je to put svakog hrišćanina i u tome vidimo pravi smisao da rane budu zaceljene. Prema tome, pozvani smo da gradimo mostove prijateljstva i ljubavi, i projavimo ljubav na delu.

Kada su Srbi iz Hrvatske u pitanju prošlu godinu obeležio je i popis stanovništva, odnosno rezultati tog popisa, po kojem je Srba sve manje u Hrvatskoj, pa tako i na području ove eparhije. Kako se crkva nosi sa tim izazovima u uslovima kada je naroda sve manje?

- Naš narod je u Republici Hrvatskoj na svojim vekovnim ognjištima koga su izgrađivale generacije i generacije Srba. Porodično ognjište je čuvalo i očuvalo postojanje našeg naroda na ovim prostorima. Iz njega su se izdvajale ličnosti koje su bogatile i obogaćivale versku, kulturnu, prosvetnu, jezičku i naučnu baštinu Srba i na taj način doprineli multikulturalnom razvoju hrvatskog društva. Međutim, danas, nažalost, Srbi žive u nezavidnom položaju, često na udaru iskrivljenih istorijskih činjenica, koje dodatno obremenjuju postojeći položaj i situaciju. Uverenja smo da će to vreme proći i da je ono iza nas, da se svi zajedno moramo okrenuti jedni drugima utemeljujući te odnose na hrišćanskim vrednostima. Prema popisu stanovništva broj Srba u poslednjih deset godina pao sa 4.36 odsto na 3,2 odsto. To je rezultat mnogih problema sa kojim su se suočavaju Srbi u Hrvatskoj, usled kojih je došlo do konstantnog iseljavanja Srba i izbegavanja da se izjasne kao Srbi. Crkva je tu garant opstanka i ostanka i čuvar identiteta, kulturnog i duhovnog, našeg naroda na svojim vekovnim ognjištima. Statistika nam ne ide u prilog, iako vremena iz prošlosti svedoče o većem udelu srpskog življa u opštoj demografskoj slici Republike Hrvatske. Međutim, to nije žal za minulim vremenima, već podstrek da i u našem vremenu činimo stvari koje će očuvati i sačuvati duhovno i kulturno biće našeg naroda na ovim prostorima.

Koja je Vaša poruka na kraju ovog razgovora?

- Sva ova sumorna iskušenja današnjice su nam data kao podvig zajedničkog dela u Hristu, a sve to utemeljujući na ovaploćenoj jevanđelskoj istini, poput reči Svetog apostola i jevanđelista Jovana da ostanemo svi u ljubavi Hristovoj. Neka bi svetlost ovog praznika, ovaploćenja Gospoda i spasa našega Isusa Hrista, zasjala svetu tajnom bogopoznanja. Da čovek spozna svoj greh da bi mogao biti vođen zvezdom koju su videli pastiri i koja ih je odvela ka kolevci Bogomladenca. Čovekovo celokupno biće treba postati kolevka Hristova, kolevka sunca pravde da bi bili oboženi i da poznamo Hrista na visinama kao tajnu našega spasenja. Neka bi radost praznika otklonila tamu vremena u kome živimo i nesrećne okolnosti u kojima se nalazimo i ulila nam nadu u bolju budućnost. Humanističke vrednosti koje propoveda današnja Zapadna kultura jesu samo obmana koja vidi život bez Hrista u kome su večne vrednosti zamenjene nihilističkim pristupom. Prema tome, i naš narod i u matici i u rasejanju je u velikom iskušenju i pred njim su veliki izazovi. Crkva jeste mesto Bogomladenca, gde se besmisao preobražava u smisao, gde se nepravda probražava u večnu pravdu i to su vrednosti koje daju snagu i krepost našem narodu kako u dijaspori i regionu, tako i u našoj matici.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.