Episkop Heruvim: “Potrebno je da kao narod ostanemo na svetosavskom putu“

Povodom božićnih i novogodišnjih praznika razgovarali smo sa vladikom Osečkopoljskim i baranjskim G. Heruvimom o duhovnom životu na prostoru pomenute eparhije kao i značajnom jubileju kojeg će Srpska pravoslavna crkva proslaviti ove 2019. godine.

Episkop Heruvim

Preosvećeni vladiko, ova godina je godina jednog velikog jubileja, a to je osam vekova Srpske pravoslavne crkve. Koliko smo svesni ovog jubileja i njegovog značaja, značaja Svetoga Save i svetih Nemanjića koji su tvorci i srpske crkve i državnosti?

– Svakako da je značaj kojeg naša crkva proslavlja ove godine, a to je 800 godina postojanja, jedan od suštinskih događaja za vaskoliki rod naš srpski i pravoslavni jer osam vekova postojanja i uopšte sećanja na naše pretke Svetoga Savu i Svetoga Simeona ostavljaju dublji karakter u biću našeg naroda, a to je svetosavski i svetosimeonovski duh koji svakako treba da bude neprestano u biću našega naroda jer to je ono po čemu se mi poznajemo kao narod pravoslavni i srpski. Oni su zapravo ti koji su dali nama i našu crkvenost i našu narodnost jer bez Svetoga Save i Svetoga Simeona svakako da bi i mi kao narod drugačije živeli i drugačije pronosili tu blagu vest Hristovoga i rođenja i vaskrsenja i svih onih bitnih događaja iz duhovnoga života koji su nosioci bića samoga naroda.

Kako će i na koji način Eparhija osečkopoljska i baranjska obeležiti ovaj značajan jubilej?

– Mi ćemo kroz više manifestacija koje već na neki način pripremamo, u saradnji sa našim institucijama, dostojanstveno da obeležimo ovaj jubilej koji je značajan kako za celu našu crkvu tako i za ovu eparhiju. Naime, ja sam u nekim neformalnim razgovorima došao do nekih podataka da je Sveti Sava bio na ovim našim prostorima, odnosno da je posetio drevni manastir Brana u Baranji. Smatram da taj duh koji treba da pronesemo veoma značajan jer samim tim što je Sveti Sava bio tu daje nam još jedan dublji značaj, a to je da ovaj narod ovde postoji mnogo ranije od perioda seobe Srba.

Na tronu Osečkopoljske i baranjske eparhije nalazite se nešto više od sedam meseci, ali kao neko ko je rođen na ovom prostoru jako dobro poznajete ovdašnje prilike. Kako ocenjujete duhovni život pravoslavnih Srba u Vašoj eparhiji?

– Ova eparhija jeste na neki način mlada eparhija jer je vaspostavljena 1991. godine, ali svakako ima svoj istorijski kontinuitet. Što se tiče samog duhovnog stanja našeg naroda na ovim prostorima, činjenica je da je on ovde pretrpeo mnoga stradanja i muke koje su se svakako reflektovale dublje na njegovo biće. Smatram da je stanje u duhovnom smislu zadovoljavajuće, narod dolazi u crkvu, crkve se obnavljaju, a narod aktivno učestvuje u bogoslužbenom životu, pričešćuje se. Prostora za unapređenje duhovnog života ima i naravno da moramo više da se posvetimo pastirskoj misiji jer narod vapi za rečju Božjom, vapi za semenom Jevanđelja koje mi kao pastiri treba da sejemo i da pronosimo kako svojim životom tako i drugim pastirskim i misijskim elementima koji prate život crkve.

Letnja škola kaligrafije episkop Heruvim dalj planina

Kao što ste rekli, Osečkopoljska i baranjska eparhija je jedna relativno mlada eparhija, obnovljena pre manje od trideset godina u jednom burnom i turbulentnom vremenu. U njoj imamo hramove koji su velelepni i obnovljeni, ali i one koji su još uvek devastirani i ratom oštećeni. Kakvo je danas stanje na terenu kada je obnova hramova u pitanju?

– Što se tiče materijalne obnove eparhije stanje u rubnim delovima je jako loše zato što se naš narod sa tih prostora uglavnom iselio i ti hramovi su nažalost napušteni. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci imali smo osvećenje crkve u Koprivni koja je jedna od starijih naših svetinja na ovim prostorima, pa osvećenje crkve u Pačetinu, zatim nekoliko krstova. Mnogi se objekti obnavljaju pogotovo tamo gde je veća koncentracija našeg naroda i gde je aktivniji život crkve. Nažalost u mnogim mestima, poput Šarengrada, Opatovca, Sotina, stanje sa crkvenim objektima je jako loše, naroda nema, ali verujemo i nadamo se u pomoć Božiju da ćemo ih očuvati da ne propadnu i da budu nosioci postojanja našega naroda na ovim prostorima kako bi oni koji su otišli jednog dana se vratili na svoja ognjišta. Prostora za unapređenje života i duhovnog i materijalnog uvek ima, ali jako je bitna nada u Gospoda Boga bez koga ne možemo opstati kao narod na ovim prostorima.

Srbi u Hrvatskoj izloženi su asimilaciji, mnogi od njih odrekli su se svoje vere i nacionalnosti, a imamo i pojavu pravoslavnih Hrvata kao rezultat toga. Kako danas sačuvati duhovni i nacionalni identitet i pomoći ljudima da ostanu verni svom srpskom poreklu i pradedovskoj veri?

– Nažalost, svedoci smo da se naš narod asimiluje i različiti su faktori koji su uticali na takvo stanje. To stanje je proizvod istorijskih okolnosti koje su se dešavale na ovim prostorima, ali svi ti faktori svakako ne bi trebali da utiču na to da narod napusti svoju veru, da napusti svoju tradiciju i običaje. Crkva bi u tom kontekstu trebala da bude nosilac toga nacionalnog i duhovnog etosa našeg naroda i ona treba da objedinjuje i izgrađuje u čoveku tu svest o duhovnoj i nacionalnoj pripadnosti. Prevashodno bih ovde istakao tu duhovnu stranu zato što je ona trajnija i večna u samom biću naroda, a iz duhovnog proizilazi i nacionalni karakter našega naroda. Na takvo stanje uticao je i kontinuitet necrkvenosti našega naroda jer onaj narod koji je crkven i koji živi u duhu vere i duhu predanja ne može istu da napusti. Naša vera nije samo vera običajna već vera iskustvena, vera koja je potvrđena mnoštvom svetih primera ljudi koji su svoje živote posvetili Bogu, živeli u podvizima, nosili svoj krst, izdržali i to su temelji koje mi treba da nasimo kao narod. Ako živimo kroz crkvu svakako da ne možemo da napustimo veru, običaje, tradiciju i kulturu koja je izuzetno bogata i koju smo nadopunjavali, a da time nismo nikoga ugrožavali.

Koliko je za očuvanje identiteta, kako duhovnog tako i nacionalnog, značajna srpska škola, koja nažalost još uvek kao takva formalno ne postoji u Hrvatskoj, i koliko u samoj školi tome doprinosi postojanje veronauke?

episkop Heruvim– Veliki je blagoslov što imamo škole u kojima se nastava odvija na srpskom jeziku i pismu, a žalosno je što naše škole kao takve nisu registrovane. Kroz njih mi čuvamo naš jezik i kulturu, a svakako i našu veru jer i veronauka je deo tog obrazovnog sistema, pogotovo ako uzmemo u obzir da je ona kod nas prisutna od početka devedesetih godina prošlog veka što nije bio primer ni u Srbiji niti u Republici Srpskoj. Upravo je i veronauka ostavila traga u našem narodu jer ona treba da izgrađuje liturgijskog čoveka, treba da ga obrazuje kroz crkvu isključivo liturgijski. Smatram da je veronauka u tom kontekstu delovala i deluje na ovim prostorima i zato danas možemo reći da na neki način imamo liturgijski obrazovane vernike.

Preosvećeni vladiko, za nama su Božić i Pravoslavna Nova godina, uskoro ćemo proslaviti i Savindan. Koja je Vaša poruka u ovo praznično vreme?

– Značajno je što smo proslavili praznik rođenja Gospoda Isusa Hrista jer Bog dolazi na svet da bi se čoveku omogućilo spasenje. Upravo se u tome i ogleda rođenje i ovaploćenje Gospoda našeg Isusa Hrista. S tim u vezi želim našim vernicima da poželim svako dobro u Novoj godini i da ona bude plodotvorna u duhovnom smislu i svakom drugom jer jedino tako možemo da opstanemo kao narod na ovim prostorima. Pored svih ovih trenutaka koje smo proslavili i koje ćemo proslaviti, dolazi nam i Sveti Sava, praznik koji je i školska slava svih škola u vascelom rodu našem. Potrebno je da kao narod ostanemo na tom svetosavskom putu, a to je put Jevanđelja i vrlinskog života jer kao ohristovljen narod možemo biti svedoci Hristovoga i ovaploćenja i vaskrsenja kao pečatima naše vere.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši