Iz nedavno objavljenih odluka Evropskog suda za ljudska prava mogle bi proisteći prilično ozbiljne pravne posledice u pogledu tzv. supsidijarne odgovornosti države za štetu u predmetima koji su ranije odbijani kao zastareli ili tretirani kao ratna šteta, piše zagrebački Večernji list.
Kao primer navodi se slučaj četvoro članova porodice S. B., koji je ubijen 6. avgusta 1995. godine za šta je porodica, na ime odštete, tražila 880.000 kuna, ali su hrvatski sudovi tužbu odbili jer nisu pronađeni dokazi da je za njegovu smrt odgovorna država. Pošto je porodica izgubila spor morali su da plate svako po 17.450 kuna parničnih troškova.
Zbog skromnih primanja Ministarstvo financija je za troje od njih otpisalo dug. U postupku je utvrđeno da su hrvatski vojnici odveli S. B. na nepoznato mesto, a njegovo telo pronađeno je 2002. godine sa prostrelnom ranom glave. Pozivajući se na Zakon o odgovornosti RH za štetu koju su tokom rata prouzrokovali pripadnici hrvatske vojske i policije porodica je u junu 2005. podnela tužbu protiv RH. Njegovu smrt država je okarakterisala kao ratnu štetu za koju Hrvatska ne odgovara jer u procesu nije dokazano da su ga ubili pripadnici hrvatske vojske.
Porodica žrtve pozvala se na presudu u predmetu u kojem je pod sličnim okolnostima nakon hapšenja od strane policije žrtva ubijena dok je bila pod njihovom kontrolom, a Vrhovni sud je potvrdio da se to ne može smatrati ratnom štetom.
Evropski sud za ljudska prava pozvao se na praksu Vrhovnog suda prema kojoj je u takvim slučajevima, kada su u pitanju hapšenja i odvođenja, teret dokazivanja na državnim telima i vlasti. Oni moraju dati uverljivo i zadovoljavajuće objašnjenje jesu li o nestanku ili ubistvu, proveli efikasnu istragu, odnosno dokazati da žrtvu nisu ubili hrvatski vojnici ili policajci. Zato je odbačen prigovor da se radi o ratnoj šteti pa je za nju, čak i onda kada nije bilo kaznenih presuda, kao u slučaju S. B., odgovorna država. Pošto je S. B. bio pod kontrolom hrvatskih vojnika, Evropski sud za ljudska prava smatra da je postojala jasna uzročno posledična veza između njegovog hapšenja i ubistva. Zato je teret dokazivanja da ga nisu ubili hrvatski vojnici bio na vlasti. Njegovo ubistvo bilo je ratni zločin, a to se ne može okarakterisati kao ratna šteta.
Evropski sud pozvao se i na izdvojena mišljenja ustavnih sudija Andreja Abramovića, Gorana Selanca, Lovorke Kušan i Ingrid Antičević Marinović koji su bili protiv odluke većine o odbijanju ustavne tužbe. U obrazloženju Evropskog suda stoji da oštećeni imaju pravo da traže obnovu postupka.
Do Evropskog suda za ljudska prava, piše dalje Večernji list, moglo bi doći još nekoliko slučajeva u kojima je troje sudija Ustavnog suda RH imalo izdvojeno mišljenje jer su smatrali da je došlo do povrede prava. Radi se o ustavnoj tužbi B. B. koju je Ustavni sud delimično usvojio kada je utvrdio da je neprovođenjem pravilne istrage smrti njenog 72-godišnjeg oca A. A. ubijenog 6. avgusta 1995. došlo do povrede Ustava i Konvencije u parnici u kojoj je od RH tražena odšteta od 245.000 kuna. Sudovi su zahtev odbili zbog zastare, a to je u reviziji postupka potvrdio i Vrhovni sud. Prilikom ekshumacije iz grobnice tokom 2002. godine, u kojoj je pronađeno 298 žrtava, identifikovan je i A. A. sa prostrelnim ranama.
Potom je pokrenuta i istraga zbog ratnog zločina pripadnika HV-a pa je zbog toga i B. B. shvatila da ni traženje odštete ne zastareva . Kao počinilac osumnjičen je A. F., ali organima gonjenja nisu dostavljeni podaci o njegovoj pripadnosti vojnim jedinicama za vreme akcije Oluja. Sudije Ustavnog suda su zaključili da je istraga mogla da se usmeri na identifikaciju jedinice koja je delovala na spornom području. Tek 2016. dobijeni su podaci o dve jedinice pa su nadležna tela 2018. i 2021. ispitali dvojicu pripadnika jedne jedinice, koja tada nije bila na mestu ubistva. Ustavni sud zaključio je da istraga nije bila efikasna. Većina ustavnih sudija nije videla ništa sporno u tome što je zahtev odbijen zbog zastare pa je presudio da B. B. mora nadoknaditi troškove postupka u iznosu od 14.500 kuna. Za utvrđenu povredu u ustavnoj tužbi oštećena nije tražila zadovoljštinu, koju može tražiti u parnici protiv države.
Sudije Abramović, Kušan i Selanec su izdvojili mišljenje jer su smatrali da je ustavnu tužbu vezano za utvrđenu povredu trebalo usvojiti i u odnosu na odluku iz revizije Vrhovnog suda. Što se tiče zastare, smatraju da je došlo do povrede prava.
Troje sudija tumači da je u slučaju ratnog zločina, čiji progon ne zastareva, apsurdno zaključiti da odštetni zahtev zastareva na osnovu supsidijarne odgovornosti države za štetu koju počine, kao što se u ovom slučaju pretpostavlja, neidentifikovani hrvatski vojnici.
Po njima parnični sud je trebao ili prekinuti parnicu do okončanja kaznenog postupka ili sam utvrditi da li se radi o šteti počinjenoj kaznenim delom, ako oceni da je daljnje čekanje na otkrivanje počinioca neopravdano i/ili uzaludno. Tumačenje sporne zakonske odredbe na način kako je tumači Vrhovni sud troje sudija smatra nepravednim.
Večernji list navodi i slučaj gde je odšteta zatražena zbog teškog ranjavanja civila zatočenog u „kampu” Kuplensko koji je bio pod kontrolom HV-a. Ako se Evropski sud za ljudska složi sa izloženim stavom troje hrvatskih ustavnih sudija, to bi značilo da bi žrtve mogle vremenski neograničeno tražiti odštetu u svim slučajevima gde okolnosti upućuju da su ubijeni u Oluji bili žrtve ratnih zločina koje su počinili hrvatski vojnici, iako počinioci nisu otkriveni.
U tom slučaju bi na državi bio teret dokaza da ubijeni nisu žrtve ratnog zločina, već ratnih dejstava ili nekih drugih okolnosti.
