INTERVJU Dimitrije Panfilov: „Vukovar je pupak mog univerzuma“

Razgovor sa svetskim putnikom, vinskim vitezom i nekadašnjim estetskim hirurgom iz Vukovara doktorom Dimitrijem Panfilovim.

doktor Dimitrije Panfilov

Doktor Dimitrije Panfilov estetski hirurg svetskog glasa koji je dobar deo svog života i radnog veka proveo u Vukovaru, danas živi u Sremskim Karlovcima. Pored toga što se apsolutno afirmisao u svom životnom pozivu dr Panfilov je naširoko poznat i kao veliki boem, prijatelj pesnika i književnika, vinski vitez, ruski kozak.

Nakon odlaska iz Vukovara, života u inostranstvu, putovanja po svetu, na kraju ste se skrasili u Sremskim Karlovcima. Koja je razlika, a koje su sličnosti između Karlovaca i Vukovara?

– Kada izađete ovde iz moje kuće onda vidite zadnji obronak Fruške gore, njen istočni kraj, a prvo vazdignuće Fruške gore je u Gajevoj ulici u Vukovaru, kod Gašparove apoteke. Tako da tih 80 kilometara ne čini preveliku razliku, Duško Radović je rekao da je Fruška gora tanka, a dugačka, a za mene je i sveta Fruška gora, kakvom je ona na kraju i proglašena.

Kad pišete i razmišljate o Vukovaru šta on za Vas danas predstavlja?

– Najbolje je da Vam to opišem preko jedne anegdote. Naime, bio sam 1976. i 1977. godine na Tahitiju. Spavam tamo i sanjam moju malu adu preko puta Vukovara. Probudim se i sve mi bude jasno, jeste Polinezija raj na planeti Zemlji, ali pupak mog univerzuma je na maloj adi na Dunavu kod Vukovara. Nešto kasnije, 1991. godine su mi amputirali taj pupak i sada sam čovek bez pupka, bez kojeg se može živeti, ali nedostaje čoveku orijentir, dok je Dunav aorta mog panonskog mentaliteta.

Koliko ste puta bili u Vukovaru nakon tih turbulentnih devedestih godina i koliko danas održavate vezu sa tim gradom?

– Ja tamo imam dosta prijatelja koji su mi doživotna braća. Tamo su još uvek Branko Kuzmanović, Branko Dimitrijević, Nјegići, čitava galerija likova kojima se radujem kad mogu ponovo da ih vidim. Mnogi su otišli i više ih na ovom svetu neću moći videti, ali što reče Duško Radović „prijatelji odlaze i ne vraćaju se više, kad ih bude tamo više nego ovde, moraćemo i mi poći da im se pridružimo”. Vukovar je za mene bio galimatijas mentaliteta, 22 nacije, što je nas oplemenjivalo. Slavili smo dva Božića, često dva Uskrsa i to međusobno mešanje genetika nas je oplemenjivalo. Ta višestrukost je velika prednost, upoznajete druge običaje, tradiciju i odricati se toga u ime neke jednonacionalne uskotračnosti je apsolutno pogrešno. Meni je tog Vukovara jako žao, grad u kojeg su dolazili ljudi iz celog sveta, grad koji je to postao šest godina pre Berlina. Živeli smo u jednom rajskom okruženju koje nismo uspeli da sačuvamo.

Bili ste poznati po druženjima u Vašem domu, gde ste organizovali panfilijade. Šta su panfilijade i šta je knjiga otisaka?

– Panfilijade su manifestacije za duh i telo. Hrana je bila iz hlebne peći koju je sazidao pekar iz Mohova Tima Simić. Domaćini su bili i kuvari i konobari, animatori, deklamatori, moji sinovi su tu učili zanat. Igor Mandić, koji nas je napustio pre nekoliko nedelja, me je proglasio amfitrionom, gostoljupcem, a ako me je on proglasio takvim kao jedan vrhunski intelektualac, onda mu treba verovati. Knjiga otisaka je repetitorijum, odnosno zbirka svih onih upisnika koji su se tu upisali, a tu imate takve numere kao što su razni sportisti, umetnici, književnici, pesnici. Knjiga otisaka je brodski dnevnik tih panfilijada, to je već sad samo po sebi jedno umetničko delo.

U profesionalnom smislu maksimalno ste se ostvarili, a koje Vam priznanje znači najviše?

– Nabrojaću Vam nekoliko priznanja koja su metafizička i fizička. Krenuću od ovih metafizičkih. Gertruda Štajn kojoj je mašina odsekla desnu šaku, totalna amputacija. U 12 časovnoj operaciji uspeo sam da prišijem tu šaku i tri nedelje nakon toga što je operacija uspela rekla mi je „doktore ova šaka je koliko moja, toliko i Vaša”. Potom sam operisao ćerkicu pilota Stevice Cvejića koja je imala obostrani kompletan rascep gornje usne, gornje vilice i nepca. To je bio jedan težak zadatak koji se nije mogao uraditi u jednom zahvatu i to dete sam 14 puta operisao. Ona je sad završila psihologiju i sociologiju i izgleda kao holivudska glumica. U srednjoj školi je dobila zadatak da napiše sastav pod nazivom „Moj najbolji prijatelj”. Čovek koji joj je naviše bola priuštio, mene, opiše kao svog najboljeg prijatelja pod naslovom Mikelanđelo skalpela. To je nešto što je nespojivo sa prospektivnim pamćenjem jednog hirurga na koji način doći do takve titule. Od fizičkih priznanja mogu da izdvojim plaketu koju mi je uručila predsednica Indije Pratiba Patil nakon što sam u Indiji održao Susrutin govor. Potom, tu su dva zlatna skalpela Internacionalnog foruma za plastičnu hirurgiju, zatim skulptura Gasparea Talјakocija koju mi je poklonio moj učitelj šef plastične hirurgije na Geteovom univerzitetu u Frankfurtu na Majni Gotfrid Lepeler. Interesantno je da je otac plastične hirurgije Evrope iz Bolonje Gaspare Talјakoci rođen 19. januara 1545. godine, u dan tačno 400 godina pre mene. Takođe, u nemačkom magazinu udruženja potrošača Test naša klinika Nefertiti u Bonu u oktobru 2002. godine među 30 najznačajnijih klinika u Nemačkoj sa devet pozitivnih ocena i ni jednom negativnom, bila je pobednik ove ankete. Nemci su poludeli jer nisu mogli da shvate da jedan homo balkanikus može da pobedi u jednom takvom istraživanju. Sve zapravo leži u našem inatu jer mi želimo da se dokažemo u stranoj državi, a jedna pacijentkinja mi je rekla da radije Nemci dolaze kod lekara sa strane, nego kod Nemaca jer se mi više trudimo kako bismo se dokazali.

doktor Dimitrije Panfilov

Kada razgovaramo sa Vama nezaobilazno je pitanje o vinu. Šta ono za Vas predstavlja?

– Vino je jedan Božiji dar čovečanstvu. Vino je posebna vrsta eliksira, kada govorimo o njemu ima jedna metafizička, a ne aritmetička mudrost kada kažemo da je jedna čaša dovoljna, a dve su malo, tj. treba samo malo da se popije tog božanskog eliksira da do tada uspavane anđelčiće u svom kristalnom središtu poškropiš tim vinom i oni se trgnu, razigraju i zapevaju. Dakle, jedna čaša, pa nakon nekog vremena i druga, a ne sve od jednom. Vino je flaširana poezija rekao je Robert Luis Stivenson svetski putnik i pesnik dalekih mora i arhipelaga. Vino treba konzumirati sa merom, to se treba naučiti jer onda je vino lek.

Belo ili crno?

Zavisi od jela. Crno ide uz divljač, ali ja sam više belopija. Crno vino je u suštini zdravije, ali za pravog sladokusca važi i belo i crno.

U Vukovaru se bavio i raznim sportovima

Dr Panfilov bio je prvak Vukovara u krosu 1962. godine, a godinu dana kasnije trčao je trku oslobođenja Vukovara od Radničkog doma u Borovu naselju do Radničkog doma u Vukovaru protiv Franje Mihalića koji je par godina pre toga doneo iz Melburna srebrnu medalju sa Olimpijskih igara. Nije ga pobedio, ali je, kaže, pokušao. Bio je levo krilo u juniorima Borova, nosio je broj 11 u generaciji kada je golman bio Ratomir Dujković. Njima dvojici je Tasić, levi half Zvezde, ponudio probni trening u Zvezdi, na čemu se on zahvalio iako je zvezdaš, i otišao je da studira medicinu što sa profesionalnim fudbalom nije moglo zajedno. Njegov dres će dvadesetak godina kasnije u tom istom timu juniora obući Siniša Mihajlović.

Pogled u retrovizor

Knjiga Arhipelag Vukovar je deo od osam knjiga koji obuhvataju život dr Panfilova koji, gledan spolja, deluje kao umetničko delo. „Arhipelag Vukovar” je prva u nizu knjiga, druga na kojoj trenutno radi biće izdana pod nazivom Hipokratovo carstvo, nakon koje sledi „Ljudi… od kojih se sastojim”, zapravo svi oni koji su dolazili u njegovu kuću pesnici, muzičari, glumci, lekari, pekari, lovci, ribolovci, profesionalni besposličari, Cigani čiji je pobratim i sa time se diči. Četvrta govori o boemima, doajenima i vitezovima, peta se bavi karnevalima kabareima i kalamburima, šesta su putopisi „Cik-cak po globusu”, sedma su „Fragmenteme: otpaci uma” i poslednja je „Knjiga otisaka”.

Pisanje ovih knjiga trajaće dve i po do tri godine i to je zadatak koji je, kaže, sam sebi odredio što znači da najmanje toliko još mora da živi. Tih osam knjiga zove se retrovizor, pogled unazad.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.