INTERVJU Nele Karajlić: “Nadrealisti su ostavili dubok trag“

Razgovor sa Nenadom Jankovićem, poznatijim kao Nele Krajlić o njegovom muzičkom i književnom radu, Zabranjenom pušenju, Top listi nadrealista i brojnim drugim temama.

Nele Karajlić

Pevač, kompozitor, glumac, scenarista, voditelj, književnik. Sve ovo ulazi u biografiju čoveka sa dva imena, onim krštenim – Nenad Janković i onim poznatijim na eks jugoslovenskim prostorima – dr Nele Karajlić. Neleta ne treba posebno predstavljati, ali nije na odmet ponoviti da je bio frontmen grupa „Zabranjeno pušenje“ i „No smoking orkestra“, glumac i scenarista popularnih televizijskih serija „Top lista nadrealista“ i „Složna braća“, a ušao je i u svet književnosti gde je iznedrio tri sjajna romana. Nedavno je gostovao u Vukovaru na Nedelji srpske knjige kada je i nastao ovaj razgovor.

Koja je razlika između Neleta muzičara i Neleta pisca?

– Pre svega mnogo je lepše biti pisac kada se nešto pravi i kada se nešto piše, jer pisac je neka vrsta privilegije koju čovek ima, da može da se osami i da radi na tome. Pisac je sam u svojoj sobi, ispred papira ili ispred kompjutera i zavisi samo od sebe i to je jedna velika prednost za razliku od pevača i muzičara koji zavisi od drugih, od kolege kojeg je ostavila žena, tehničara koji su lenji, menadžera koji nije prodao sve karte u Vukovaru gde imaš koncert, a svojevremeno sam svirao ovde, kako u Vukovaru tako i u okolnim mestima sve do Osijeka. Slična stvar je i sa filmom i pozorištem jer sve te umetnosti imaju ljude oko sebe na koje možete ili ne možete da se oslonite. Odatle je književnost, čini mi se, i najlepša i najteža umetnost, jer tu da dođete do neke slike ili nekog proizvoda, da to tako vulgarno nazovem, nemate pomoći, imate samo 30 slova i prazan papir na koji trebate da stavite svoja osećanja. S druge strane nema i ne postoji ni jedna uzvišenija i uzbudljivija uloga u životu koju sam ja imao od one kad izađem na scenu, kad imam mikrofon u ruci i kad počnem da pevam. Mene je lično od tog pevača do književnika preko jednog zida prevukao jedan mali srčani udar iz maja 2011. godine s kojim i počinje moja prva knjiga „Fajront u Sarajevu“ i koji je za mene bio jedan žuti karton od onog odozgo. Tad sam shvatio da način života kojim sam do tada živeo može da me izbaci iz utakmice koja se zove život za vjeke vjekova, odnosno da bi vrlo brzo bio crveni karton.

Vaš književni prvenac bila je knjiga „Fajront u Sarajevu“ koja je vrlo brzo pronašla put do čitalaca.

– Knjigu „Fajront u Sarajevu“ počeo sam da pišem 2013. godine i ona je godinu dana kasnije bila završena. Ova knjiga je za mene pravo i prvo iskustvo sa istinskim pisanjem jer do tada nisam to znao. Ranije sam pisao pesme, scenarije, pisao sam dosta malih kolumni po novinama, ali nikad nisam pisao roman. Kada je Fajront izašao bio sam isprepadan kako će publika na to da reaguje jer to je jedna generacijska priča o najuzbudljivijem periodu istorije Jugoslavije, Srba, Hrvata i Bošnjaka tog mog rodnog grada. Međutim, kada su mi posle tri dana iz moje izdavačke kuće Laguna javili da štampaju novi tiraž ja sam mislio da me neko zajebava. Taj Fajront je mene ustoličio, barem u ovom delu Jugoslavije na kojem trenutno delujem, kao pisca. On je za mene bio veliki povratak na scenu popularnosti. Ono što je mene najviše iznenadilo kada je interes ove knjige u pitanju to je činjenica da je publiku najviše interesovao taj mit o osamdesetim godinama prošlog veka i svugde gde sam dolazio nailazio sam na polemiku šta su te osamdesete godine bile. Zapitao sam se šta te osamdesete zapravo toliko interesuje sve te ljude kad u njima gotovo ničega lepog nije bilo i koje su završile sa najtragičnijim događajem, a to je rat kojeg se ja sa najvećim osećajem gađenja sećam. Zapravo onda shvatim da je tu jedna od retkih svetlih tačaka bila upravo popularna kultura i da je sve ono što je ostalo iza nas manje-više napravljeno tih osamdesetih. Sve ovo na neki moj dečački način pišem u ovoj knjizi u kojoj na jedan lep način govorim o tome kako je taj grad rastao i šta se sve tada tamo dešavalo.

Tvorac ste talasa „Novog primitivizma“, a danas smo svedoci nekog drugog primitivizma. Da li smo sa tog Novog primitivizma prešli u pravi primitivizam?

– Ono što je meni važno govoreći o tim rijalitijima i ovome što si me pitao jeste da ne mislimo da je to samo kod nas tako jer to je zapravo izmišljeno na Zapadu. Taj isti Zapad koji je nekada imao Boba Dilana ili Bitlse sad ima te „junake“ raznih rijalitija što je rezultat čiste komercijalizacije. Nažalost, ti rijalitiji polako prelaze i u svakodnevan život i njega vidimo i u parlamentu i u nekim drugim sferama. Meni je jednom prilikom gledajući jednu scenu u srpskom parlamentu bilo toliko muka da mi je došlo da odem na najveći vrh i viknem „Ljudi, ono sa Novim primitivizmom, to smo se mi samo zajebavali“.

Jedno vreme imali smo dva Zabranjena pušenja, izmeštena iz Sarajeva, jedno u Beograd, drugo u Zagreb. Kakav je odnos pre razlaza i šta je do njega dovelo bio njihovih glavnih likova dr Neleta Karajlića i Seje Seksana?

– Razlaz između mene i Seje nije bio zbog rata, mi smo imali suprotna politička mišljenja još onda, a imamo ih i sad. Međutim, nas je držala zajednička nit koja se zove utopijska slika da mi sa našom muzikom možemo nešto da pomerimo. Te godine kada smo radili zajedno bili smo zaista veliki entuzijasti i u ogromnom nadahnuću. Razlog razlaza je bio kreativne prirode, ja nisam više mogao da pratim njegovu ideju o tome da mi trebamo da budemo neka vrsta, nazvaćemo to srpsko-hrvatskog Brusa Springstina, što je Sejin neki ideal i muzike koju je pravio, a vidim i onoga čime se danas bavi. Moja radoznalost je bila mnogo veća, ja sam hteo da koketiram sa drugim žanrovima i da uđem u neku kombinaciju i sa folkom i da promenim tu sliku koju je Zabranjeno pušenje imalo od nastanka do našeg poslednjeg albuma. Drugi razlog tog razlaza bio je Sejina potreba da postane kalif umesto kalifa, on je imao osećaj da može da preuzme lidersku ulogu i on tu ulogu danas ima što opet ima i svoju publiku, ja to ne slušam, ali to ne znači da to ne valja.

Vaš uspon usledio je osamdesetih godina prošlog veka, nekako od smrti druga Tita i onog povika „Crk`o Maršal“. Tito je čest motiv i u pesmama kao npr. „Nedelja kad je otišo Hase“ ili „Od istorijskog AVNOJ-a do izbegličkog konvoja“.

– Priča o Titu je vrlo osetljiva stvar utoliko što posle dve reči o njemu možete saznati sa koje političke platforme nastupa vaš sagovornik. Ja u romanu „Fajront u Sarajevu“ imam odvojen deo o njemu jer to je prvi čovek s kojim sam ja imao konflikt jer do te 1984. godine, odnosno moje 21. godine nisam znao šta je to problem. Iskreno, ne mogu tačno da se setim da li sam ja to uopšte i rekao, ali sad je gotovo, cela Jugoslavija me je po tome znala i svi me manje-više podsećaju na taj koncert u Rijeci gde sam rekao da nam je pojačalo marke Maršal otišlo, odnosno da je crk`o Maršal. Silina koja je udarila na mene sa svih strana je bila toliko jaka da je moj otac, tada profesor na Univerzitetu, već polako počeo da pakuje knjige za koje je mislio da mogu da budu kompromitujuće, jer meni je na vrata svako jutro dolazila policija i svaki dan sam odlazio na saslušanje i morao sam davati izjave da li sam to rekao, šta sam mislio i slično. Nema nikakve dileme da je to bila politička nameštaljka jer je Zabranjeno pušenje bilo u tom momentu u disbalansu šta mi to sviramo i koliko ljudi to sluša. Sve je bilo dobro dok smo svirali po malim mestima i salama, ali kada je na koncerte počelo da dolazi po nekoliko hiljada ljudi onda je očigledno počeo da deluje politički mehanizam i novinari su našli kako sam ja to negde rekao, čekali su skoro dva meseca da pripreme čitav teren da to krene. Međutim, spletom nekih čudnih okolnosti i mojom odbranom u omladinskom listu Polet iz Zagreba to je malo splasnulo i od čoveka koji je trebalo da bude proglašen za neprijatelja države ja sam na kraju platio neku smešnu kaznu. Sa druge strane ja sam odrastao u vreme kada smo govorili da više volimo Tita nego rođenu mamu, a kada je ovde počeo rat i sve ono čega se ja stidim on mi je nekako bio najkrivlji. U ovom momentu na njega gledam potpuno hladno, mislim da je neke poteze odigrao potpuno inteligentno, a opet ako uđemo u ozbiljnu analizu shvatićemo koga je i kako sve izbacivao i kome je sve glavu otkinuo.

Zabranjeno pušenje i Top lista nadrealista obeležili su jedno vreme. Da li su oni i na koji način imali uticaja na to vreme i na događaje koji u usledili kasnije?

– Imam osećaj da smo u kulturološkom smislu ostavili dubok trag na celom ovom prostoru, pogotovo ako govorimo o Nadrealistima. Međutim, neki dublji politički i društveni uticaj, na tom polju nismo napravili ništa. Mi smo u Sarajevu pre izbora u Bosni 1990. godine, gotovo svi iz sarajevske pop-rok scene, stali tada uz jedinu opciju koja je mogla da uvede Bosnu u mirne vode, Antu Markovića i njegove reformske snage. Uprkos tome, ta opcija je imala 17 odsto glasova, a ostale postotke uzeli su HDZ, SDA i SDS. Dakle, naš uticaj na tu populaciju je minoran u odnosu na istoriju. Međutim, u kulturološkom smislu ostavili smo dubok trag i kao Nadrealisti i kao Zabranjeno pušenje tako da se na našim koncertima danas pojavljuju neki klinci koji nisu bili ni rođeni kad sam ja prestao aktivno da sviram.

dr Nele Karajlić skc vukovar

Pored knjige o Sarajevu, napisali ste i dve knjige o Beogradu pod nazivom „Solunska 28“. Šta nam donose te dve knjige?

– Mnogi su se pitali kako ja iz Sarajeva mogu da pišem o Beogradu. Međutim, najlepše priče o Parizu pisao je Viktor Igo koji je iz Švajcarske, a opet o Beogradu najlepše je pisao takođe jedan Sarajlija Momo Kapor. I zapravo meni je Momo bio u neku ruku i mentor, iako nije nažalost pročitao moje knjige, ali na neki način posmatrao me kao svog naslednika. Ideja o romanu „Solunska 28“ nastala je jednog aprilskog jutra 1992. godine kada sam ja shvativši da će rat u Sarajevu trajati dovoljno dugo, počeo da tražim stan u Beogradu i onda me zvala jedna moja rodica i rekla zašto tražiš stan kad ti u Beogradu imaš kuću do koje sam kasnije otišao s njom. Ja nisam prespavao u toj kući koja je pored mene imala još mnogo naslednika, ali sam na konto nje mogao da izvadim ličnu kartu jer sam bio vlasnik dela nekretnine. Shvativši kad je kuća napravljena, tamo negde početkom 20. veka, shvatio sam i to da o toj kući treba da napišem roman jer tih sto godina koliko ta kuća postoji najuzbudljiviji je deo istorije grada u kojem se ona nalazi. Trebalo mi je 26 godina da napišem taj roman u kojem je moja fikcija koja je smeštena u veoma realan istorijski koncept, naročito prva knjiga koja završava sa Prvim svetskim ratom, a počinje krajem 19. veka, a drugi deo vezan je za period okupacije tokom Drugog svetskog rata.

Šta možemo da očekujemo na ovom polju od dr Neleta u budućnosti?

– Ja sam u međuvremenu napravio još nekoliko koncerata koji su prilično zapaženo prošli i verovatno ću sledeće godine isto tako da pravim neke svirke, možda se vidimo i ovde u Vukovaru. Ako govorimo o književnosti tu je svakako pisanje trećeg dela Solunske koji govori o ovom periodu kojeg sam opisivao u Fajrontu, a to su osamdesete i devedesete godine prošlog veka i knjiga završava na simboličan način 5. oktobra 2000. godine kada, po meni, za Srbe počinje 21. vek.

Komentariši