Jovica Drobnjak: „Fotografija je prostor izražavanja i slobode“

Kao fotograf Jovica Drobnjak je radio u brojnim nedeljnicima i magazinima, a poslednjih deceniju i po radi kao samostalni fotograf. Rođen je u Gornjoj Ploči 1966. godine i za fotografiju počinje da se zanima već početkom ranih osamdesestih u zagrebačkoj Osnovnoj školi „Većeslav Holjevac“. Kasnije završava Školu primenjenih umetnosti te fotografija postaje njegov trajni poziv i interesovanje. Imao je do sada osam samostalnih izložbi, a sa njim smo razgovarali o umetnosti, karijeri i fotografiji danas.

Kako je došlo do toga da počnete da se bavite sa fotografijom i da u tom pozivu ostanete do danas?

- Prva saznanja o fotografiji dobio sam u školskoj fotogrupi i to mi se odmah jako svidelo. Uvek me je zanimalo kako one nastaju, a u školi smo imali jednog vrlo dobrog profesora tehničkog koji je vodio tu grupu. Bio je fantastičan čovek koji nam je pokazao fotografiju kao prostor izražavanja i slobode. Lepo smo se tamo igrali, zafrkavali i učili osnove te fotografije. Kasnije sam na primenjenim umetnostima upoznao puno stručnih ljudi koji su me uveli u svet fotografije koja je za mene nešto fantastično i nešto što ne mogu baš da opišem rečima. Toliko dugo se sa tim bavim i na kraju shvatam da što sam više u fotografiji to vidim da sve više ne znam o njoj i koliko je svetlo jedna čarobna stvar, a fotografija je ustvari crtanje svetlom. Fantastične stvari se daju napraviti sa raznim kombinacijama svetla jer ja rukom ne znam da crtam pa onda crtam sa svetlima kao načinom umetničkog izražvanja.  

Kada govorimo o fotografiji onda postoji ono „nekad i sad“, a tu mislim na tehnologiju. Da li je fotografija i dalje crtanje svetlima kao što ste rekli ili se tu nešto danas menja?

- Tehnologija je otišla daleko napred i to je dobro, nemam ništa protiv toga. U osnovi je to sve fotografija i svetlo. Normalno da su sad puno veče mogućnosti manipulacije u fotografiji kao što je dodatna obrada fotografije, međutim ja to poštujem da se ljudi izražavaju na taj dodatni način. U principu ipak svetlo je svetlo i fotografija je fotografija. Ako znaš – znaš, a ako ne znaš neće ti pomoći ni najbolji aparat na svetu jer ono osnovno i bazično je uvek neophodno. Nisam od onih fotografa koji omalovažavaju digitalnu fotografiju, a pre svega danas je postalo i veoma skupo raditi klasične fotografije jer nemate gde ni da razvijete dijapozitiv. Najbliže danas gde to možete napraviti je Beč.

„Fotograf je svako ko zabeleži sliku uz pomoć svetla“

Verovatno nijedno zanimanje ne doživljava ono što doživljavaju fotografi jer danas je svako fotograf sa mobilnim telefonom u džepu. Kako gledate na to?

- Nemam ništa ni protiv toga. Meni je drago da ljudi mogu da si uslikaju dete na godišnjem ili kraj bora kad je Nova godina i da tu fotografiju odmah imaju. Mobiteli su danas tehnološki zaista došli na jedan visok nivo, ali za sve ipak treba neko znanje i kada gledate profesionalne fotografe iz medija svi nose aparate i objektive i dalje. Tako da nije to još došlo dotle da profesionalci mogu da rade samo sa mobilnim telefonima. Svakako nemam ništa protiv i za mene je fotograf svako ko zabeleži bilo kakvu sliku putem svetla. Nisu svi na istom nivou jer neki samo škljocaju, ali uvek postoji neko ko će napraviti neku zanimljivu stvar.

Koliko do sada imate napravljenih fotografija u karijeri? Postoji li taj broj?

- To je nemoguće izbrojati pogotovo sad otkad je došlo ovo digitalno doba. Nebrojeno sam spucao i filmova, a sada kad su došli ovi aparati to je nemoguće reći. Recimo samo na ovom poslednjem aparatu koji sam kupio 2019. sam baš neki dan išao da gledam i bilo je 110 hiljada snimaka u nepunih pet godina.

Imali ste puno samostalnih izložbi. Šta to jednom fotografu predstavlja?

- Svi radimo neke poslove od kojih plaćamo režije i zarađujemo za život pa tako i ja fotografišem razne priredbe, dodele nagrada, kongrese i slično. To mi finansijski donosi skromne prihode, ali ono zbog čega sam išao u školu primenjenih umetnosti je da radim neke fotografije „po svome“. I tako kad napravim neku seriju fotografija sa nekim zajedničkim motivom, pojavi se i potreba da to pokažem ljudima. Ne mora to njima nužno da se sviđa, ali je bolje da vidi to malo više ljudi, nego samo uzak krug prijatelja ili da stoje kod mene u laptopu.

Koju biste od tih izložbi izdvojili?

- Poslednje dve izložbe, a one su nekako izazvale i najveću pažnju javnosti, bile su vezane uz nešto što nije moja bazična priča, a to su grafiti u Zagrebu. Jedna od njih je bila izložba grafita o Zdravku Mamiću, jer je to po meni bio jedan sociološki fenomen da je grad išaran tolikim grafitima protiv jednog čoveka, iako mene Mamić kao čovek nije toliko zanimao koliko sam taj fenomen koji je, kao i sama izložba, pokazao nekoliko nivoa priče, a on je bio samo podloga. Tu se moglo videti da je Zagreb kao grad devastiran grafitima, a drugi sociološki nivo je bio uvredljivi govor prema Srbima, Turcima, Romima i svima drugima koji su kroz poruke Mamiću iskazivali mržnju. Druga izložba „Zidovi mržnje“ se odnosila na „crvene“ i „crne“ grafite od „Tito legendo“ do ustaških obeležja. Ta izložba je pokazala da ovo društvo živi 70 godina unazad umesto da gledamo 70 godina unapred. Ono što me veseli je da sada vidim da broj tih grafita u Zagrebu drastično opada.

„Fotografija je veoma važan dokument“

Sami ste napomenuli da više volite da se bavite umetničkim fotografijama.

- Da, ovi grafiti su bili zanimljiviji javnosti, ali prave izložbe su one sa fotografijama koje se bave igrom svetla i senki. Takva je bila recimo izložba „Mrtva priroda“ koju sam imao 2016. godine pa onda fotografisanje Spomenika na Petrovoj Gori Vojina Bakića koji je razrušen. To su malo ozbiljnije stvari. Većina njih, za razliku od onih grafita, ne nose nikakvu posebnu poruku, već su lepe i imaju za cilj da se nekome svide i da ih poželi imati recimo kod kuće na zidu.

Uključeni ste na razne načine i u događaje srpske zajednice kojoj svojim radom ostavljate i brojne fotografske zapise za budućnost. Koliko Vam to znači?

- Drago mi je to i mogu ovom prilikom da se prisetim kako sam, u saradnji sa SNV-om, radio na jednom projektu gde smo po Hrvatskoj beležili stanje manastira, starih pravoslavnih crkava, rodnih kuća znamenitih ljudi, uništene partizanske spomenike i tako dalje. Posebno mi je drago da sam u Majskim Poljanama kod Gline snimio staru drvenu crkvu, a sledeći put kada sam otišao da je snimam bila je srušena u zemljotresu. Taj materijal koji je snimljen ipak nešto znači i ostalo je zabeleženo kako je to izgledalo i smatram da je jako bitno foto dokumentirati sve da se jednom vidi kako je izgledalo.

Rođeni ste u Lici. Kakve su vam danas poveznice sa tim krajem fizičke, emocionalne itd?

- Moji roditelji su već tada bili u Zagrebu, ali sam se ja slučajno i malo prerano rodio za vreme godišnjeg odmora tako da me porodila vlastita baba. Drago mi je što sam rođen tamo i što tako piše u svakoj mojoj biografiji. U Lici danas nažalost više nemam nikoga. Jednom godišnje odem baki i dedi na grob, stavim cveće, zapalim sveće i malo počistim.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.