Kad život postane životarenje

Selo Bobodol smešteno je ispod planine Promine, u severnoj Dalmaciji. Udaljeno je od Oklaja nešto više od pet kilometara, a u ovom selu s pogledom na Dinaru, danas gotovo niko i ne živi. Zimi ih je tek sedmoro, kaže nam baka Vukosava Janković, koja svoje staračke dane provodi u tišini sopstvenog doma.

Vukosava Janković Bobodol

U malom naselju Bobodol, smeštenom pod planinom Prominom, a u sastavu istoimene opštine, Vukosava Janković tokom čitave godine najčešće je jedini stanovnik u selu. Onaj nekadašnji Bobodol sa ovim danas nemoguće je, kaže, porediti. Svega što je bilo nekada, danas više nema, a slike nekadašnjeg života sačuvane su u vidu uspomena ove osamdesetjednogodišnje hrabre žene.

– Sve je ovde nekada bilo lepo. Bilo je puno selo naroda, puno se radilo, držali ljudi blago, obrađivali zemlju. Đački autobus bio je pun dece koja su išla u školu u Oklaj, a danas u selu nema ni jedno dete. Nisu svi ljudi isti ni u familiji, pa ne mogu reći ni da su svi u selu bili dobri, ali se bar živelo dobro, pomagali su jedni drugima, nije se gledalo puno da li si Srbin ili Hrvat, međusobno se ženilo i udavalo, kumovalo. Svake nedelje bi se okupljali dole u selu, igrali balote, družili. Danas nemate koga na putu sresti, nemate kome nazvati dobar dan, izuzev leti kad dođu obići svoja imanja – priča nam Vukosava, inače jedina stanovnica koju u ove prve letnje dane zatičemo u selu.

U tišini pustog sela dani joj prolaze tako što obrađuje baštu, uređuje svoje skladno dvorište, razmišlja o prošlosti i čeka veče da joj se deca jave.  Nema joj, kaže, sada više ni šta biti dobro osim toga da su joj deca živa i zdrava.

– To mi je sve što mogu nazvati dobrim, što su mi deca živa i zdrava i što ne žive ovde, a za mene je vreme prošlo. Ovo danas ne može se nazvati nekim životom, više životarenjem. Zimi nas nekoliko prezimi u svojim kućama, ali se svako zatvori u svoja četiri zida. Ne mogu reći da su nam uslovi loši, tri puta nedeljno dolazi nam pokretna trgovina, sve što naručimo oni nam donesu, ali je sve to ništa kada je čovek sam, kad naroda nema – pomireno će Vukosava.

Izdržali godinu dana bez struje

Vukosavina izbeglička odiseja slična je onoj koju deli većina njenih sunarodnika, ali nakon godina seljakanja od mesta do mesta, sa suprugom Špirom odlučila je da se vrate u svoj Bobodol. Nije bilo lako bez struje godinu dana obnavljati porušeni dom, no privrženost rodnom kraju bila je veća od svake nedaće.

– Vratili smo se u novembru 2004. godine kada nam je obnovljena kuća. Godinu dana smo živeli bez struje, ali smo i to izdržali. Pre toga, nema gde nismo stigli. Godinu dana smo živeli u Inđiji, potom u Kamenici kod Novog Sada, pa u Novom Sadu, Jankovcima, da bi posle došli u Kovačić kod prijatelja. Tu smo, čekajući obnovu, ostali nešto više od šest godina. Nešto nam je obnovila država, a sve ostalo obnavljali smo sami. Ipak, to je bila naša zajednička želja i odluka, da se vratimo svojoj kući, da ostarimo tamo odakle smo morali otići. Nije bilo dana da se o tome nije razmišljalo i pričalo, nije bilo crkve, bilo pravoslavne ili katoličke pored koje sam prošla, a da se nisam Bogu pomolila da me vrati ovde. Bog mi je uslišio molitvu i sad kad smo sve sredili, kad smo mogli uživati, opet smo se morali razdvojiti – kaže Vukosava, dok joj se uzdah glasno istrže iz grudi.

Čoveku najteže pada samoća

Vukosava Janković Bobodol

Pre nešto više od godinu dana, baš onda kada su trebali u miru provesti starost, život ju je, kako kaže, razdvojio sa Špirom. No i nakon toga, ona iz Bobodola nije htela. Sve što joj treba, ovde ima. Deca su daleko, ali je svesna da za njih tu i nema budućnosti. Ipak priznaje da čoveku najteže pada samoća. To je nešto, ističe Vukosava, s čime je najteže izaći na kraj.

– Špiro mi se upokojio pre nešto više od godinu dana, i od tada sam ovde sama. Nema dana da me deca nisu molila da dođem k njima, ali ja dok mogu ne nameravam iz Bobodola. Samo da mi je on još poživio, da imam s kim progovoriti, kome se požaliti ili s kim se nasmejati, ništa meni ovde ne bi falilo. Čoveku samoća najteže pada, naročito u starosti. Pa zamislite vi koji ste mladi, da vas neko zatvori na par dana da budete sami. Kako bi vam bilo? Teško je to. Puno vremena čovek provede razmišljajući o svemu, vraćajući se u prošlost, pa i vreme onda sporo protiče – iskreno će Vukosava.

Na dan kada smo je obišli u njenom Bobodolu, sveštenik iz Knina takođe je svratio kod Vukosave. Zajedno su obišli seosko groblje, ona da odnese cveće svom Špiri, a on da ponešto čuje o selu i njegovim nekadašnjim stanovnicima. Neko vreme proveli su sedeći u hladu Vukosavinog dvorišta, a zatim se, nakon razgovora koji je ovoj toploj ženi na trenutak opet vratio osmeh na lice, svako uputio na svoju stranu.

Vukosava Janković Bobodol

Iako jako mlad, dolaskom na svoju prvu svešteničku službu u Knin, sveštenik Borisav Kovačević čuo je da Vukosava živi sama u selu, pa je prvu priliku iskoristio da je poseti i upozna.

– Kada sam prvi put došao do Vukosave, čuvši da živi sama u selu, odmah me je srdačno dočekala i sa radošću ugostila. Taj zimski period ljudi teško podnose, nemaju s kim progovoriti, i to je bio moj prvi utisak po dolasku, da ovim ljudima najviše nedostaje topla ljudska reč, samo da ih neko obiđe, sasluša. Selo ko selo je lepo, priroda je divna, ali je sve to u drugom planu kad naroda nema. Generalno je ta samoća u većini sela ljudima najveći problem, jer ni na šta drugo se ne žale, ni na bolest, ni na težak život, ni na mukotrpan posao, ni na uslove u kojima mnogi žive. Okolnosti su takve da su ljudi razasuti svuda po belom svetu, svako se bori za sopstvenu egzistenciju. Roditelji su većinom odlučili da se vrate u svoja sela dok su deca ostala negde da se bore za svoj život. Nikome nije lako, ni onima koji su se vratili u ove krajeve, pa ni mnogima koji su ostali daleko odavde. Dužnost dece je da brinu o svojim roditeljima, da im pomognu koliko mogu, da ih obilaze kad god su u mogućnosti, da obilaze i svoja imanja i svoju dedovinu, jer sve nas čeka to da ćemo jednom ostariti. Svoje korene, gde god da smo, ne smemo zaboravljati. Evo, u slučaju baka Vukosave, nije izostala ta briga dece, oni i zovu i dolaze, i žele da dođe da živi sa njima, ali ljudi koji su u stanju da iole mogu brinuti o sebi, ne žele tako lako iz svog doma, mesta u kojem su proveli sve najlepše godine života. To je jedna izražena crta ovog naroda, ta privrženost kraju iz kojeg potiču, ta borba da opstanu, da ne budu na teretu drugima, i svako od njih je ujedno i dobar primer iz kojeg možemo mnogo da naučimo – iznosi svoje utiske otac Borislav.

Upravo te reči posvedočila nam je i sama Vukosava. Ni ona ne želi da bude na teretu svojoj deci jer, kako kaže, i oni moraju živeti svoje živote. Za nju je, kaže, vreme prošlo. Ne nada se Vukosava ni da će, bar u skorije vreme, i njen Bobodol biti ni blizu nalik onom nekadašnjem. Ipak, svoj mali raj, ona ne bi menjala ni za jedno drugo mesto pod suncem.

U svojoj oazi, sama u Bobodolu, i u narednom periodu negovaće baštu, cveće i sećanja na ona prošla vremena, prenoseći ih rado svakom ko, makar u letnje dane, dođe da obiđe ovo pusto selo.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

 

1 KOMENTAR

Komentariši