Relevantni učesnici iz područja obrazovanja izneli su svoja iskustva u vezi školovanja neposredno pre, za vreme i nakon Mirne reintegracije. Ovaj važan deo istorije srpske zajednice sa područja istočne Hrvatske uveliko je uticao i na školstvo.
Na panel diskusiji, čiji je moderator bila novinarka Senka Nedeljković, učestvovali su nekadašnji direktor, a kasnije voditelj nastave na srpskom jeziku u vukovarskoj Gimnaziji Radoslav Durajlija, nastavnica srpskog jezika i pedagoginja u OŠ „Zmaj Jova Jovanović“ (sada „Siniša Glavašević“) Radojka Šerbić, tadašnja profesorka srpskog jezika, a sada predsednica Odbora za obrazovanje ZVO-a Milica Stojanović i nekadašnja profesorka hrvatskog i srpskog jezika, a sada direktorka OŠ Trpinja Vesna Vujić.
Prvo se prisutnima u ime organizatora obratio predsednik Zajedničkog veća opština Dejan Drakulić zahvalivši učesnicima, ali je izrazio žaljenje što nije bilo više publike, kao i zbog toga što nije bilo predstavnika hrvatskog naroda kako bi čuli stav srpske zajednice o obrazovanju.
– Cela ova godina je posvećena ostvarivanju prava pripadnika srpske zajednice, kao i pravima koja su dobili u postupku Mirne reintegracije. Ovo je tema koja je već nekako zaboravljena i neosvetljena iz razloga što druga strana nije imala priliku da iznese svoja iskustva. Govori se o tome da li je neophodno obrazovanje na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, da li mi kao pripadnici srpske zajednice, pogotovo u Vukovaru treba da imamo ta prava, međutim uvek se zaboravlja period Mirne reintegracije i stečena prava koja su pripadnici srpske zajednice ostvarili u tom postupku – navodi Drakulić.
Panelisti su pričali o tome kako je tekao postupak reintegracije, koji su bili problemi i izazovi, kako je funkcionisalo školstvo, šta je ostvareno od stečenih prava i s kojim problemima se danas suočavaju nastavnici, profesori i učitelji koji rade u nastavi na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu.
Nakon mukotrpnih pregovora ispunjeni zahtevi srpskog naroda
Radojka Šerbić je zajedno uz Đuru Podunavca učestvovala u pregovorima sa hrvatskim predstavnicima u vezi obrazovanja posle Mirne reintegracije. Na tim sastancima je srpska strana zahtevala škole na srpskom jeziku. Tadašnji direktor Gimnazije Vukovar Radoslav Durajlija započeo je diskusiju pričom o uslovima školovanja pre rata devedesetih godina kazavši kako je tada radio stručniji kadar, ali i da je bila bolja infrastruktura kao i viši standard roditelja. Takođe je pričao i o školovanju za vreme rata, ispričavši nekoliko anegdota iz tog perioda.
– Pregovori su počeli 1997. godine. Trebalo je da postavimo temelj daljeg obrazovanja vezanog za sadržaj organizacije rada za modele koji su tad postojali po Međunarodnom pravu. Mi smo se u Odboru za prosvetu opredelili za nastavu na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, uz mogućnost da prelaskom na program Republike Hrvatske, u nacionalnoj grupi predmeta imamo određeni procenat nacionalnog sadržaja vezanog za matičnu zemlju. Za model smo uzeli školovanje italijanske nacionalne manjine u Istri koji je funkcionisalo godinama. Dogovorili smo posle desetak sastanaka da se naši zahtevi prihvate, da se međusobno ispoštujemo i da nastavimo sarađivati. Nije baš sve išlo glatko, međutim imali smo iza sebe, decu, roditelje, političku zajednicu i morali smo da istrajemo na tome. Na kraju i danas baštinimo te modalitete koji se uvek usavršavaju, nadograđuju i napreduju – govori Durajlija o obrazovanju nakon procesa Mirne reintegracije, napomenuvši da su predstavnicima srpske zajednice mnogo pomogli predstavnici međunarodne zajednice general Žak-Pol Klajn, ali najviše doktor Mahbubani Kišor.
Đaci su povratkom hrvatskog stanovništva u Podunavlje prvo išli u posebne smene, a nakon toga u zajedničke, ali u različite razrede. Ta praksa se održala i do danas. Vesna Vujić je navela kako su nastavnici u to vreme radili sa decom i roditeljima, pripremali ih na susret sa povratnicima kao i na učenje hrvatske istorije i jezika. Takođe je rekla kako su se nastavnici tada suočavali sa velikim iseljavanjem dece i roditelja, kao i da su se suočavali sa ružnim scenama i provokacijama u školskim hodnicima i zbornicama.
O problemima sa kojima su se suočavali voditelji smena na srpskom jeziku, kao i nastavnici govorila je tadašnja profesorka srpskog jezika Milica Stojanović.
– Dogovoreno je da na prostoru istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema učenici uče četiri časa nedeljno hrvatski jezik i isto toliko srpski. Takođe je dogovoreno da na časovima srpskog jezika profesori obrađuju sadržaje iz jezika i gramatike i da iz književnosti rade samo srpske pisce, a da se na časovima hrvatskog jezika i književnosti rade hrvatski i svetski pisci. Mi smo to u početku teško prihvatili jer ne možete jednu književnost tumačiti van konteksta svetske književnosti, ali smo to prihvatili i svu svoju aktivnost usmerili ka srpskoj književnosti. U početku su to bili uvezeni udžbenici iz Srbije koje je odobrilo Ministarstvo prosvete Republike Hrvatske, a 2009. godine smo počeli da radimo autorske udžbenike od prvog do osmog razreda za model A. Nakon toga smo 2014. godine proširili i na Model C, a 2019. godine su odobreni udžbenici i za srednje škole – priča Milica Stojanović napomenuvši da ni danas nije donesen kurikulum za nacionalnu grupu predmeta, iako je još u vreme reintegracije donesena odluka da predmeti poput istorije, geografije, muzičke i likovne kulture mogu imati do 30 odsto sadržaja vezanih za matičnu državu.
Program i panel diskusija koji su održani u Srpskom domu u Vukovaru finansiran je sredstvima Kancelarije za lјudska prava i prava nacionalnih manjina Republike Hrvatske.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
