Knjiga kao jedina uspomena na ubijenu devojčicu

„Zvonček: list s podobami za slovensko mladino“ ili u prevodu list sa slikama za slovenačku omladinu bio je književni časopis koji je u Ljubljani izlazio od 1900. do 1939. godine. Jedan primerak ovog časopisa iz 1902. godine danas je jedino sećanje na devojčicu Mariju Majurec koju su Nemci ubili na pašnjaku u selu Markušica nedaleko od Vinkovaca 1943. godine. Knjigu i 80 godina nakon smrti devojčice čuva u Vukovaru Slobodan Popović.

- Živeli smo u Vinkovcima i moja supruga, koja je takođe bila Slovenka, družila se sa Marijinom mamom, teta Karolinom Majurec. Moj tast i porodica Majurec došli su u ove krajeve dvadesetih godina prošlog veka kada su Slovenci masovno proterivani iz Trsta. Raspoređivani su ovde kao željezničari i skretničari. Tako su Majureci i završili u Markušici, a teta Karolina je nakon rata živela u Vinkovcima u Štrosmajerovoj ulici na broju 8. Ona je iz Vinkovaca otišla u starački dom u Vukovaru gde je i umrla 1986. godine, a pošto nije imala nikoga svog, ona je meni tada zavetovala ovu knjigu i rekla da je čuvam – priča nam Slobodan.

I to je otprilike ono čega se Slobodan seća kada je u pitanju slučaj ubijene trinaestogodišnje Marije Majurec. Pokojna gospođa Karolina mu je pričala da su je ubili Nemci na pašnjaku dok je čuvala krave, a knjigu koju nam Slobodan pokazuje imala je tada uz sebe. Poseban utisak u časopisu ostavljaju i ispresovane biljke, među njima i nekoliko detelina sa četiri lista koju je devojčica pronašla i tu čuvala, a koje se i danas, tačno 80 godina nakon njenog ubistva, nalaze između korica Zvončeka.

Zbog nedostatka podataka teško je spojiti mozaik svih okolnosti pod kojima je Marija Majurec stradala. Njeno grobno mesto nismo pronašli ni u Markušici, a ni u obližnjim Vinkovcima i Vukovaru. Njeno ime nije se uz imena drugih žrtava fašizma nalazilo na Spomen-ploči postavljenoj na zgradi škole 1952. godine, a ne nalazi se ni na spomeniku u centru sela. Marija se takođe ne navodi ni na puno opširnijim spiskovima koje poseduje Muzej žrtava genocida iz Beograda, ni među žrtvama iz Hrvatske, ni među žrtvama iz Slovenije.

Te 1943. godine, prema spiskovima Muzeja žrtava genocida, u direktnom teroru ubijeni su drugi meštani poput Mile Kukolj i Milana Bugarina, te Mijo Labinac iz Budrovaca kod Đakova. Da li je i Marijina smrt povezana sa smrću ovih ljudi, za koje se vodi da su ih ubili gestapovci, teško je utvrditi sa ove vremenske distance i bez relevantnih svedoka. Ono što se pouzdano zna, a što se navodi i u knjizi Slavka Puškara „Vinkovački kraj na putu u slobodu i socijalizam“ je da se u rano proleće 1943. godine u Markušici osnivaju dva Narodnooslobodilačka odbora, za južnu i severnu stranu sela te da je upravo od te godine čitavo selo bilo uključeno u NOB.

U avgustu te godine u slavonske jedinice odlazi 150 omladinaca i omladinki, a i najmlađi stanovnici aktiviraju se u saradnji sa partizanima. Teror Nemaca bio je verovatno odmazda za masovni odlazak meštana u partizane te je mlada slovenačka devojčica stradala kao žrtva upravo tog terora premda je nemoguće znati koliko je i ona sama bila uključena u partizanske aktivnosti, ali nije neverovatno jer je i njena porodica morala da napusti Trst dvadesetak godina ranije upravo pod pretnjom nadolazećeg fašizma.

„Nisam bio tu, ali sećam se ove priče nakon rata“

U Markušici smo pronašli gospodina Petra koji je sa svojih 98 godina najstariji meštanin i seća se Drugog svetskog rata, ali i priče o slovenačkoj devojčici.

- U Markušicu sam došao da živim 1948. i ne znam šta se ovde dešavalo za vreme rata, ali kada sam došao čuo sam za tu priču. Imala je ona i neku rodbinu ovde, ali ne mogu da se setim svega. Nisam zapisivao, bio sam mlad i nije me to tada toliko zanimalo, ali mogu da potvrdim da se to sigurno dogodilo. To što njenog imena nema na spomeniku je verovatno neki propust ili nešto slično. Ipak, ne znam detalje i okolnosti njene smrti i stvarno ne bih da nagađam – kaže nam čika Petar.

U svakom ratu bude znanih i neznanih žrtava, a Marija spada u ove druge. Porodica Majurec koja je iz Trsta izbegla u Markušicu, a kasnije živela u Vinkovcima više ne postoji. Jedino što je od nje, po svemu sudeći ostalo, su časopis Zvonček na slovenačkom jeziku i u njemu deteline sa četiri lista koje Slobodan Popović, poštujući amanet Karoline Majurec, i dalje savesno čuva.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.