Kovačić: Mesto na granici onoga što jeste i što bi moglo biti

Kovačić je naseljeno mesto u sastavu grada Knina. Do teritorijalne reorganizacije u Hrvatskoj nalazio se u sastavu stare opštine Knin. Na popisu stanovništva 1991. godine, naseljeno mesto Kovačić imalo je 1.185 stanovnika, od čega su Srbi činili 86,49 odsto.

Danas je situacija u Kovačiću znatno drugačija. Prema popisu iz 2011. godine, u Kovačiću živi 893 stanovnika. Stanovništvo je pretežno hrvatsko - 71 odsto.

Ljudi su nekad bili srećniji

Jedan od Srba povratknika u Todor Amanović u zaseok Kotaraši vratio se sa suprugom nedugo nakon Oluje. U Kovačiću je kaže rođen, tu mu je živeo otac, preci, pa nikada nije ni imao dilemu da li treba da se vrati svom ognjištu ili ostane u Valjevu gde je, nakon Oluje stigao.

Preratnog Kovačića odlično se seća, pa mu poređenje sa ovim današnjim nije ni lepo ni lako.

- Samo u ovom mom zaseoku Kotaraši-Medakovići, bilo je tristo duša. Od tristo stanovnika, 120 njih bilo je u stalnom radnom odnosu, i to šezdeset muškaraca i šezdeset žena. Iako sam davno bio dete, tog perioda odlično se sećam. Selo je bilo puno ljudi, škola puna dece, živelo se dobro, uglavnom zahvaljujući zemlji i stočarstvu, ali se kasnije zapošljavalo i u firmama. Najviše ljudi bilo je zaposleno u kninskoj fabrici vijaka „Tvik“ gde sam kasnije i sam radio, pa nam je posao bio gotovo pred kućom - kaže Todor i nastavlja prisećajući se prošlosti.

- Ljudi su u tim vremenima bili daleko zadovoljniji nego danas. Sad je takvo vreme došlo da čovek prođe pored čoveka, komšija pored komšije, a ne jave se niti se pozdrave. Ne što se ne poznaju, nego što su izmoreni od svega ili naprosto u svojim mislima ko zna gde, sa decom rasutom na sve strane sveta. Do rata se, ponavljam, puno radilo, narod je držao stoku i obrađivao zemlju ali sada više ništa nije isto. Nema toliko naroda, zemlja sve češće ostaje pusta i zapuštena – govori on.

Šest godina nije mogao u svoju kuću

Ono što je još uvek jednako sveže u njegovom sećanju jesu godine nakon povratka iz Srbije. Šest godina je živeo u kući svog rođaka, tristo metara daleko od svoje u koju nije mogao.

- Šest godina sam živeo u tuđoj kući i svakodnevno gledao u svoju, ali nisam smeo prići. Kada sam prvi put došao ispred prozora kuće, dočekao me čovek koji se bio uselio nakon našeg odlaska. Rekao sam mu tada „ Ja sam ovde bio domaćin“ na šta mi je on odgovorio - „ Nekada si bio, sad više nisi“. Pomislio sam - “Dobro, ako je tako. Ja te isterati ne mogu, ali mogu čekati da to urade institucije koje će se time pozabaviti“ - kaže Tode.

Bez rodne grude se ne može

Taj period čekanja dugo je trajao, od juna 1997. pa do maja 2003. godine. Svakodnevno gledajući svoj rodni prag, tešeći suprugu da će doći vreme kada će smeti u svoj dom, Tode, kako kaže, nije dangubio.

Prvo je otišao u Knin i kupio pisaću mašinu, a onda dan za danom pisao i sakupljao dokumentaciju koja će mu poslužiti u borbi za ono što je njegovo. Preko 1.800 otkucanih strana, završilo je u Helsinškom Odboru za ljudska prava, ali se isplatilo. Tode je dobio nazad svoj dom i odštetu za sve godine čekanja na pravdu. Ponovni povratak među svoja četiri zida, ni sa čim se ne mogu porediti.

Todor Amanović sa suprugom

- Znate šta, ja sam oženjen čovek u godinama. Supruga i ja imamo troje dece, devetoro unučadi i šestoro praunučadi. Svi oni sada imaju gde i kome doći, gde ostati, a većeg zadovoljstva od toga nemamo. Samo dve godine smo bili u Srbiji, ali ne bih ja tamo nikada ostao. Koja god država bila, ovo je moja zemlja i moje ognjište, i ja drugog nemam. Sve je ovo nakon rata bilo u lošem stanju, nije se održavalo, kuća je vremenom propadala, ali ni volje ni snage nam nije nedostajalo da sve krenemo iznova, gradimo i ulažemo u ono što će, jednoga dana, ostati našoj deci. Nedavno smo supruga i ja proslavili 59 godina braka, i kada smo okupili naše najmilije, srce je bilo puno a radost potpuna - priča u dahu Tode.

Stvorili uslove za život u selu

Za sve te godine o kojima priča, Todor je bio i društveno aktivan. Pomagao je koliko je mogao i u poboljšanju kvaliteta života ostalih stanovnika Kovačića. Uspeli su zahvaljujući donaciji Švajcarske od oko 400.000 evra da obnove i stari vodovod u selu pa danas svi imaju pitku vodu sa izvora Krke.

U Veću srpske nacionalne manjine, bio je osam godina, u mesnom odboru četiri, pa sada kaže kako je ponosan što u Kovačiću ljudi imaju sve uslove za život. Samodoprinosom stanovništva urađeno je mnogo toga. Najvažnije je, kaže, da sada imaju i struju, i vodu, i telefon, i uglavnom uređene puteve, samo je stanovnika, na žalost, sve manje.

- Od mog povratka, preko četrdeset ljudi se upokojilo. Poslednjih godina prodato je oko dvanaest kuća u komšiluku, i to je ono što obeshrabruje. U čitavom Kovačiću sada živi oko deset posto nekadašnjeg stanovništva, dakle oko 170-180 ljudi srpske nacionalnosti, a nakon rata umrlo je oko 150 ljudi. Bojim se da će biti sve gore iz godine u godinu. Evo, od mojih troje dece samo se ćerka vratila sa porodicom na Vrbnik, druga je sa suprugom u Rumi, tamo imaju kuću i oni ovamo više neće živeti, a sin mi je u Americi. Ja bih voleo da i on dođe, ali od toga nema ništa, njegova deca su već ljudi i oni tamo imaju svoj život. Znam da mnoge vuče ovaj kraj, nostalgija za onim što su imali ovde, ali teško da će se zbog toga vraćati. Možda kad odu u penziju, kao što mnogi kažu, ali ni to nije neko ohrabrenje - pomirljivo kaže osamdesetogodišnji Tode.

Kako je jedan pravoslavni Kotoraš postao čuveni katolički fratar?

Todorova kuća nalazi se u gotovo samom centru Kovačića. Nedaleko odatle, stoji naziv ulice koji samo znatiženjnom promatraču privuče pažnju „Fra Mije Kotaraša“. Stariji meštani znaju ko je bio Mijo Kotaraš, one mlađe to toliko i ne zanima, a nas na priču o Miji, i tome kako je jedan pravoslavni Kotaraš kasnije postao čuveni katolički fratar, upućuje pravoslavni sveštenik Milorad Đekanović čijoj parohiji pripada jedan deo Kovačića.

- Na samom ulazu u Kotaraše, kao što ste videli, danas stoji natpis ulice koja nosi ime jednog pravoslavnog čoveka koji je, kasnije, postao ugledni fratar. Ukratko, Mijo Kotaraš je bio Srbin kojeg su roditelji, kao dečaka, upisali u pravoslavnu bogosloviju pri manastiru Krka. Kako je manastir, u to vreme, živeo od ekonomije, a đaci pored učenja imali poslušanja u izvršavanju obaveza, tako je i Mijo imao poslušanje da jedno vreme čuva stoku. Ono što se i danas pripoveda jeste da su njegovi roditelji, dolaskom u manastir da ga obiđu, čuli da čuva stoku. Negodovali su zbog toga rekavši kako ga nisu poslali da bude stočar već da tu izučava bogoslovsku školu. Izrevoltirani, ispisali su Miju iz Bogoslovije i poslali ga u katoličku gimnaziju. Kasnije je Mijo postao ugledni katolički fratar, boravio je u Sinju i Vrlici, a njegovim zaslugama podignut je samostan, kapela u Vrlici, i narod ga je u rimokatoličkom svetu jako poštovao. To je ono što vam u najkraćim crtama mogu reći - kaže sveštenik Đekanović

Nakon kratkog osvrta na Miju i njegovo poreklo, ponovo se vraćamo Kovačiću, a sveštenik kaže da je danas najveći problem nedostatak posla za mlade.

- Ono što je danas, ipak, najveći problem kada se radi o povratku mladih ljudi, jeste posao. Iako Kovačić nije izolovan poput mnogih sela, naprotiv, nalazi se uz sam put i čini gotovo predgrađe Knina, problem je što fabrike ne rade, do posla je teško doći u ovako malim sredinama, a bez sigurnog izvora egzistencije, teško se može pričati o sigurnom i perspektivnijem životu. Ono što uvek naglašavam jeste da bar ne zaboravljaju ko su i odakle potiču, gde su im preci sahranjeni, i da u ime toga svega dolaze češće, obilaze svoje kuće i imanja - poručuje otac Milorad.

Slap Krčić

U samom Kovačiću nalazi se izvor reke Krke i slap Krčić koji u svim godišnjim dobima privlače sve više turista, slučajnih prolaznika ili putnika namernika. Zaštićen Dinarom, ukrašen jednom od najlepših reka sa čijeg izvora niko žedan otišao nije, Kovačić je danas, možda baš kao i u vremenima prošlim, na samoj granici onoga što jeste i što bi moglo biti, onoga što se tiho izgovara ili glasno ćuti, mesto koje, pored svih potencijala, sve izvesnije samuje.

Mesto je to koje čeka na neke nove generacije koje će, nadaju se Kovačićani, biti istrajnije u očuvanju njegove izvornosti, doslednije da čuvaju zemlju koja je i njih izrodila.