Sazidan u suhozidu, kamenom od sedre koja se izvlačila iz vode, žuljevitim rukama starog Jove Jovulja Kude pre dve stotine godina, danas je jedan od zaštićenih spomenika kulture. Nestvarna lepota krajolika, netaknuta priroda, reka Krupa i most sa dvanaest lukova, raskošni slapovi i sedrene kaskade, samo su neki od razloga zašto svake godine, naročito u letnjem periodu, na hiljade turista iz svih krajeva sveta, poseti ovo prirodno bogatstvo podno Velebita.
Mesto na kojem se nalazi Kudin most, svakako nije usputna stanica do koje se svraća bez trunke uloženog napora, ili tek jedna od prirodnih lepota koju, prolazeći ovim krajem možete zapaziti krajičkom oka. U duboko usečenom kanjonu teško prohodnog kraja, podno južnih padina Velebita, teče reka Zrmanja u koju se uliva najduža i najizdašnija njena pritoka, reka Krupa. Upravo na Krupi nalazi se Kudin most.
Kada se od Žegara krene ka Golubiću, putem koji vodi uz najstariji pravoslavni manastir u Dalmaciji, Krupu, malo je toga što bi svakog putnika namernika moglo da ostavi ravnodušnim. I taman kada pomislite da nema dalje, nailazeći na zgradu nekadašnje stare škole u Golubiću, otkriva se tabla sa oznakom za put koji vodi ka nadaleko čuvenom mostu.
Za brojne turiste, ljubitelje prirode, avanturiste ili radoznale istraživače krajolika, ovaj zaštićeni spomenik kulture svakako je atrakcija i izazov, ali i uspomena koju će sa sobom poneti tamo negde, u beli svet. Na put ka Kudinom mostu uputili smo se vođeni željom da baš u tom kraju, gde danas živi toliko ljudi da ih je lako na prste izbrojati, upoznamo i preostale naslednike starog graditelja Kude koji, uprkos teškim godinama u prošlosti, i danas čuvaju i održavaju njegovu rodnu kuću, most, staro stablo murve (duda) u dvorištu, ali i porodično stablo na koje su ponosni.
Miroslav – Mišo Veselinović nije samo meštanin Golubića već i direktni potomak Kudića, jer je Kude, graditelj mosta, bio njegov čukunded. Živeo je u zaseoku Kudići, zvali su ga Kude, ali i Jovulj, kao „jaki Jovo”, pojašnjava nam Mišo odmah. Nakon nedavne smrti vremešnih roditelja, Miroslav danas živi sam u porodičnoj kući, brine o nekoliko stotina grla stoke, ali i održavanju mosta koji je i dalje spona sa davno usnulim pretkom. Vešto se opire u tvrdnji da je jedini meštanin koji o mostu istinski vodi računa, ali zato preciznije pojašnjava zašto je most nekada bio i važniji nego sada.
– U ta za nas sada već davna vremena, most je bio jedina komunikacija i poveznica sa Žegarom, Kistanjama, preko mosta se išlo na pijacu, gonila stoka. Reka se prelazila i zbog mlina, čiji se tragovi danas tek naziru, u koji je domaće stanovništvo odlazilo donoseći žito za brašno. Sada šašu i trsku treba čistiti i kositi svakog leta, jer više nema krupne stoke kao tada kada su koze, konji i mazge na ispašama sve jeli i gazili, trsku, ševar i ostalo rastinje. Više od dvadeset godina ništa se ne obrađuje, niko se time ne bavi i kada trska i šaš narastu, zaustavljaju nanose peska, mulja, porušena debla. Tada, pod pritiskom vode koja se digne i metar iznad mosta, nastaje ozbiljna opasnost od rušenja i mi to nastojimo održavati baš iz razloga da se ne bi sve urušilo – kaže Mišo Veselinović, skroman potomak graditelja Kudinog mosta.
Sagradio most zbog devojke sa druge strane reke
O legendi koja se vezuje i za jedan drugi razlog nastanka mosta, priču koja najviše privlači pažnju domaćih i stranih turista, o velikoj ljubavi dvoje mladih sa suprotnih obala reke Krupe zbog koje je junak u čiji spomen most nosi ime, Jovo Veselinović Kude, kažu, sagradio most kako bi svatove poveo po svoju voljenu Miliju, Mišo kao praktičan, ali i vrlo tipičan primerak otresitog Dalmatinca, ne voli baš puno pričati. Sve ovo prvobitno navedeno, mnogo mu je prihvatljivije i približnije nego podvig napravljen isključivo zbog ljubavi.
Radije bi posvedočio o prostranom imanju, međi i mlinu koji su bili u vlasništvu njegovih predaka i njegovom danas, čiji svaki metar i kamen poznaje kao da je živeo u tom vremenu, nego li nešto čemu, kako kaže, nije svedočio pa ne može ni da potvrdi. Zbog toga nas upućuje na svoju najbližu rođaku koja tu živi, upravo u avliji i kući gde je rođen stari Jovulj i koja je, makar zbog godina, mogla malo više slušati i saznati o toj pomenutoj priči.
Ispred stare kamene kuće u kojoj je Kude rođen, stare više od dve stotine godina, priču o ljubavi ipak nam potvrđuje osamdesetogodišnja Ljubica Veselinović, još jedna od naslednica Kudića
– Jovulj Kude bio je deda mog svekra, pa je i svekar nosio njegovo ime. Ja sam došla u ovu kuću kao snaha, ali znam za tu priču koja se prenoslila sa kolena na koleno, da je Jovulj imao devojku sa druge strane reke, da se nisu mogli sastajati kada voda nadođe, i da je zbog toga sagradio taj most. Posle, kada je stvorio porodicu sa ženom koju je voleo, dobio je sa njom sinove koji su, isto tako, po devojke išli na drugu stranu reke. O svemu tome najviše sam slušala od mog pokojnog svekra, i ko je bila žena i iz kog sela, ali se eto godinama sve to nekako i zaboravilo – sa osmehom nam pripoveda baka Ljubica.
Od direktne loze tih Kudića, Ljubica i Mišo su jedini naslednici koji danas žive u Golubiću. Ima ih još, kaže Ljubica, ali su svi rasuti po belom svetu i najčešće dolaze nakratko, kada im prilike i životne obaveze to dozvole. Dok Miroslav održava most, Ljubica nastoji da održava staru kuću, dvorište i to stablo murve koje je zasađeno još dok je Jovulj bio živ, možda čak i njegovom rukom. Pored njene kuće, neasfaltiranim putem koji vodi ka stazi do mosta, svakodnevno prođe na desetine ili stotine turista, naročito u letnjem periodu, kako bi videli to čudo od gradnje koje je proslavila upravo priča o ljubavi. Volela bi, kaže, da na tabli sa imenom stoji: „Jovulj Kude sagradio. Miroslav Kude čuva od zaborava”.
– Ne zato što bi to bilo kome nešto posebno značilo, već zato što to tako i jeste, pa da se zna. Svakoga leta on tamo čisti ševar, kosi i krči to rastinje i korov da voda ne odnese most. Da nije njega i most bi odavno propao, a koliko ljudi samo u sezoni dođe da se divi toj lepoti – kaže Ljubica.
Privlači i turiste
Tragom tih ljudi i mi smo krenuli. Planinskom ili kozijom stazom, kako se to narodski češće kaže, kroz rastinje i kamenje, nizbrdicom do kanjona stiže se za nešto manje od pola sata hoda. Kanjon Krupe i dolina gde je smešten Kudin most idealno su mesto za jednodnevni izlet, odsustvo svakog vida civilizacije i sjedinjavanje sa netaknutom prirodom, pa uz jedinstven primerak gradnje, raskošne slapove, sedrene kaskade, miran tok reke i cvrkut ptica, jednostavno ne možete ostati uskraćeni za osećaje divljenja i spokoja istovremeno.
Leto je već uveliko počelo pa je i broj turista, iz dana u dan, ka mostu veći. Jedna grupa od petnestak žena našla se ispred nas. Činilo se da im sva oprema u vidu moderne tehnologije nije dovoljna da zabeleže svaki detalj koji im se ukazao kao prizor pred očima. Jedna od njih, Veronika, bolji poznavalac jezika od ostalih, podelila je sa nama utiske o dolasku.
– Ovo mesto je fenomenalno. Ja sam to već jednom obišla, pa sam pomislila kako bi bilo lepo pokazati ga i ostalim našim zemljacima iz Češke. Sada smo tu sa grupom od petnaest žena, uživamo u ovoj lepoti i sve oko nas je predivno – kaže Veronika.
Na pitanje da li su i one čule za priču o ljubavi koja se vezuje za nastanak ovog mosta, kaže kako nisu znale puno o tome ali da je, čak i u današnje vreme, uvek dobro verovati u lepe stvari.
– Pročitale smo nešto o tome, ali ne znamo koliko je to istina. Naravno da je svaki gest iz ljubavi uvek lep i za pohvalu, jer u životu imamo različite prepreke i moramo uvek učiniti sve što je do nas da ih prevaziđemo – poručuje gošća iz Češke.
Retki su oni koji su prešli preko 109 metara dugačkog mosta a da, bar na trenutak, nisu pomislili koliko je ljubavi i upornosti moralo biti ugrađeno u stvaranje ovog jedinstvenog spomenika kulture. Za Veselinoviće i ostale meštane sela Golubić, most je simbol ljubavi i veze sa precima. Ono što je svima zajedničko zasigurno su najlepše uspomene koje će poneti sa ovog mesta, o lepoti prirode koja ne umire i toj pravoj, istinskoj ljubavi koja ne zna za granice.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.
