Ljubav koja traje šest i po decenija

Đurđevići iz Borova naselja ušli su nedavno u 65 godinu braka. Ne dešava se to danas često pa smo ih posetili i porazgovarali o njihovom dugotrajnom životu i braku.

65 godina braka Đurđevići
Nekad i sad, Ružica i Đorđe Đurđević

U vreme kada je razvoda među mladim bračnim parovima sve više i kada statistike kažu da se brakovi najčešče raspadaju između treće i pete godine zajedničkog života, prava je retkost da neko dočeka neki veliki bračni jubilej. To se ne može reći za Đorđa i Ružicu Đurđević koji su nedavno proslavili 64 i ponosno ušli u 65. godinu braka.

On je rođeni Trpinjac, a ona Boboćanka (rođena Prodanović). Skoro čitav svoj zajednički život proveli su u Borovu naselju gde i danas žive u kući koju su počeli graditi šezdesetih godina prošlog veka. Pred matičara su stali dan uoči Savindana davne 1957. godine. Nekoliko nedelja kasnije venčali su se i u crkvi Vaznesenja Gospodnjeg u Trpinji.

– Tada sam imao skoro punih 20 godina, a Ružica je imala 17 godina i dva meseca. Po tadašnjim zakonima ona se nije ni mogla udati, ali je matičar bio jedan njen dalji rođak koji se poslužio lukavstvom i upisao samo njenu godinu rođenja, bez datuma. Tako je to prošlo u opštini, a svatove smo imali nakon crkvenog venčanja 24. februara te iste godine. I tako dan po dan, mesec po mesec, godina po godina i evo nas tu gde smo – počinje Đorđe koji će za koji dan navršiti 84 godine.

U početku su živeli u Trpinji, a Đorđe je kao najstariji od troje braće, znao da imaju premalo zemlje za svu trojicu pa je nakon odsluženog vojnog roka odlučio da se zaposli u obližnjoj fabrici gume i obuće Borovo te da u istoimenom radničkom naselju zajedno sa Ružicom gradi kuću. Radni vek proveo je u centralnom skladištu nekadašnjeg obućarskog giganta. Tu je radila i Ružica.

– Ja sam prvo iz Gumeno-tehničke robe nosila delove za utomobile koje je trebalo obrađivati kod kuće. Tada sam imala samo pet razreda škole i nisam mogla dobiti posao za stalno nego sam uvek radila tu tzv. „kućnu radinost”. Početkom sedamdesetih sam krenula u školu pa sam dve godine paralelno i učila i radila. Nakon što sam to završila uspela sam da se zaposlim gde sam i radila sve do penzije – priča Ružica.

Zajedno sa poslom stigla su i deca. Dve ćerke podarile su Đurđevićima četvoro unučadi, a Đorđe i Ružica danas su ponosni prababa i pradeda dvojici punoletnih praunuka.

– Bogati smo što se toga tiče. Jedna ćerka je u Engleskoj, a druga tu u Vukovaru. Jedan praunuk je tu, a drugi u Istri gde radi kao kuvar. Lepo nam je kad nam dođu ovi što su tu, a sa ostalima se čujemo preko Skajpa. Nek su nam samo svi živi i zdravi – ponosno govori Ružica.

U braku su najvažniji ljubav i tolerancija

Kao i svi drugi ljudi na ovim prostorima, i Đorđe i Ružica imali su svojih srećnih, ali i svojih stresnih dana. Dočekali su pozne godine zajedno. Oboje su zdravi, pokretni i vitalni, a to je najvažnije, saglasni su oni.

65 godina braka Đurđevići tekst

– Svaki dan se molim Bogu da živimo dokle možemo da radimo. Da ne zavisimo ni od koga i da možemo jedno drugom da pomažemo – kaže Ružica, a Đorđa pitamo, kao što je to i uobičajeno za ljude koji su toliko dugo srećni zajedno, koja je tajna dugovečnog braka.

– Tolerancija. Bez toga nema ništa. Nek mi bilo ko kaže da mu je bilo sve lepo u životu ja ću u to sumnjati. Nije uvek sve bilo podnošljivo, ali nije bilo nepodnošljivo, kako ja volim da kažem. Važno je da takve budu obe strane, a ne samo jedna strana da bude potčinjena drugoj. Ne može jedna strana da poštuje sve norme života, a druga da ne poštuje – kaže čika Đorđe, a i Ružica dodaje svoje viđenje braka.

– Dogovor je isto bitan, ali i ljubav. Među nama je od početka bila velika ljubav. Bili smo tada mladi, ali ljubav i danas traje – skromno će ona.

O vremenu kada su bili ne samo zaljubljeni, nego i mladi svedoči i fotografija na zidu nastala nekoliko nedelja pre svatova kada su bez znanja roditelja otišli da ovekoveče uspomenu na tadašnje vreme. Od tada do danas, kada su im i praunuci stasali, promenilo se puno toga. Oni sami svedočili su iz prve ruke nastajanjima i nestajanjima društava, društvenih normi pa i država. Zbog toga ih pitamo da nam uporede vreme kad su počinjali zajednički život sa ovim danas.

– Što ima više zadovoljstva to je ukupno veće nezadovoljstvo. Ljudi su danas skloni da traže puno više nego što im zaista treba. Mi nismo imali mnogo u ono vreme. Bio je mir, ali nije bilo blagostanje. Mogao si i da imaš novaca, ali nisi mogao ništa da kupiš kad ničega nije bilo. Mi smo se okrenuli jedno drugom i u svakom trenutku smo znali šta imamo, šta nemamo, a šta nas čeka. Hteli smo krov nad glavom, napravili smo ga. Hteli smo decu i kad su ona došla tada se u nama stvorio još veći elan da stvorimo nešto. Danas mladi ili čekaju prvo da sve to stvore pa se tek onda uzimaju ili ako su već venčani onda su sve nezadovoljniji što više toga imaju. Nisu u pravu današnji mladi što ne zasnivaju porodice jer porodica čoveka vuče napred – govori Đorđe, a mi ga pitamo i kada im je bilo najbolje u životu.

– Najsrećniji smo bili kad su se deca rađala, a najbezbrižniji kad su stasala. Tada čovek za sebe može da smatra da se ostvario. Doživeli smo brak, decu, unučad, praunučad, pa šta sad još treba? Eto izdvojio sam taj deo kad su nam deca stasala, a ispada da nam je većinu života bilo dobro jer smo u porodici uvek bili okrenuti jedni drugima – kroz smeh odgovara Đorđe.

Svestrani i vredni ljudi

65 godina braka Đurđevići tekst 2

Đurđevići su veoma svestrani. Primera radi, Đorđe je 26 godina svirao basprim u tamburaškoj sekciji KUD-a Maksim Gorki. Pored toga što su svestrani, oni su i izutetno vredni ljudi. Oboje su odrasli na selu i od malih nogu naučili su da samo vrednim radom može nešto da se stekne u životu. I danas u Trpinji imaju baštu i pčelinjak. Pčelarstvom se Đorđe bavi od osamdesetih godina prošlog veka. Sam izrađuje košnice, a trenutno ima tridesetak onih koji su nastanjeni pčelama.

– Pčelarenje je tajna naše vitalnosti. Ne mislim samo na konzumaciju meda, već i na to da briga o košnicama ujedno iziskuje i boravak u prirodi. Nema ništa lepše ni zdravije od toga kad jutro osvane u šumi, a to smo doživeli mnogo puta prilikom seobe košnica. Taj cvrkut ptica i miris raznog cveća je nešto neopisivo – priča Đorđe.

Možda Đorđe i Ružica danas ne mogu napraviti posla koliko su mogli nekad, ali šta ne može jedno od njih, pripomogne ono drugo. Srećni su dok je tako, a to je upravo i ono što su jedno drugom obećali kada su davne 1957. godine izrekli bračne zavete kojih se drže i danas.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši