Lov kao hobi kakav malo koja žena voli

Tatjana Runjanin Bruner rođena je i odrasla u Gabošu, u višečlanoj porodici u kojoj je lov bio sastavni deo života budući da je njen otac od 1976. godine član Lovačkog društva „Jelen“ iz Gaboša. Odrastajući uz lovačke priče, okružena prirodom, životinjama i ljubavlju prema takvom načinu života, Tatjana je još kao dete imala želju da postane lovac i na taj način još više se poveže sa prirodom i bogatstvima koje nam ona pruža.

- Četvrto sam žensko dete u našoj porodici, sestre su starije dosta od mene i otišle su rano od kuće, što u školu, što zbog udaje. Majka se razbolela i umrla dok sam bila mlada, tako da sam ostala sama sa ocem. Kroz celo detinjstvo i mladost uvek sam bila u poljoprivredi, jer se tim bavio i moj otac. Sve sam mu pomagala, od kućanskih i dvorišnih poslova, do brige o stoki i odlaska na njivu. Nisu se poznavali muški i ženski poslovi, sve se radilo. Uz tatu sam zavolela i selo i poljoprivredu i to mi je u životu jako važno. Kasnije sam sa mužem živela i u gradu, ali sam uvek težila tome da se vratim selu, jer je taj način života duboko u meni urezan– priča nam svoju životnu priču Tatjana.

Ova 32-godišnjakinja danas je udana i živi u Veri, majka je petogodišnje Katarine i jednogodišnjeg Lazara. Zajedno sa mužem ima poljoprivredno gazdinstvo, bave se stočarstvom, odnosno ovčarstvom gde, kao mladi poljoprivrednici, koriste prednosti evropskih fondova. Takođe, imaju tovne piliće, a u planu imaju i proizvodnja povrća, dok se kod oca u Gabošu bave i ratarstvom gde uzgajaju žitarice i uljarice. U poslednjih godinu dana Tatjana je sebi ispunila još jednu veliku želju, položivši lovački ispit postala je jedini ženski član Lovačkog društva Gaboš.

- Uvek sam volela oružje i imala želju da probam da pucam, ali mi tata to nikada nije dozvoljavao, oružje je uvek bilo zaključano i koristi se samo za lov, i to nedeljom kada je lovna sezona. Međutim, život me odveo na drugu stranu, udala sam se i stvorila porodicu. Tata se razboleo, imao je težak oporavak, ali kada je sve krenulo nabolje, pre godinu dana, odlučila sam da položim lovački ispit preko Hrvatskog lovačkog saveza. Učila sam uz malu bebu i nešto stariju devojčicu, na ispitu ostvarila maksimalan broj bodova i sve to da bih mogla nedeljama više vremena da provodim sa svojim ocem i da na taj način uživamo u prirodi, šetamo, pričamo, a uz to da imamo i aktivan sportski život. Pored toga, jako volim životinje, posebno pse nemačke kratkodlake ptičare koje je on ceo život uzgajao i imao za sebe. Tako sam i ja othranila dva legla, imam svog psa koji ide sa mnom u lov i uči da markira, donosi divljač i da se ne plaši pucnja – pojašnjava Tatjana.

Tatjana sa ocem Đorđem

Kao supruga i majka dvoje dece, Tatjana ipak uspeva da uskladi sve obaveze i posveti se ovom hobiju prema kojem gaji veliku ljubav. Odlazi na većinu društvenih lovova, dok za to vreme muž čuva decu.

- Gledam da se pripremim na vreme, jer je dobra organizacija pola posla. Veče pre lova, znači u subotu naveče, skuvam i pripremim sve što treba za decu. Naravno, tu je i dosta opreme koja treba da se pripremi, puška da bude čista, municija spakovana i poređana i pripremljena, višeslojna odeća zbog hladnoće. Dolazim kod tate, gde me čeka moj pas koji je tamo za vreme lovne sezone, obuvamo čizme i krećemo u lov – objašnjava nam Tatjana.

Dobro prihvaćena u muškom društvu

Kao jedini ženski član lovačkog društva u Gabošu, Tatjana je veoma dobro prihvaćena od ostatka lovaca. Za vreme lova uglavnom je u grupi starijih i iskusnijih lovaca, gde se lagano pešači. Tri dana pre svog prvog lova kupila je pušku i prvi put zapucala iz nje u tom lovu, ali ni početno neiskustvo nije sprečilo Tatjanu da se iz svog prvog lova vrati sa ulovljenim fazanom.

- Što sam učila iz knjiga za ispit to je bila čista teorija, prakse nisam imala apsolutno ništa. Krenuli smo u taj prvi lov, uz tatinu pomoć sam napunila pušku i dosta dalje od nas pas je isterao fazana iz nekakvog grmlja i pucala sam za njim, uopšte se nisam nadala da sam ga pogodila. Međutim, kada smo se približili, pas je otrčao i izvukao ga iz bagrenika i shvatili smo da sam to ja odstrelila. Kako lovačka etika nalaže, čim se odstreli prva divljač sledi lovačko krštenje, tako da su se svi lovci radovali kako će da me krste. Taj ritual se obavlja određeni dan kada se svi dogovorimo, priprema se svečani ručak, pravila sam i kolače za tu priliku i tada se simbolično u šumi legne preko puške, odstreljena divljač se poslaže iznad toga koji se krsti i lovci sa štapovima nabrajaju šta si odstrelio, šta si skrivio i onda te istuku, naravno, nije to bila nikakva tuča, ali tada se zvanično postaje pravi lovac – pojašnjava svoj prvi lov naša sagovornica.

Nakon tog lova odstrelila je još nekoliko fazana i zečeva, išla je u lov u goste u Karadžićevo, Antin i Veru gde je uvek bila lepo ugošćena.

Tatjana kaže kako je lov, priroda i šetnja odmaknu od ubrzanog života, poslova i obaveza, ali isto tako ističe i dobre stvari lovstva kao što su briga o divljači, iznošenje hrane i vode, vođenje računa o broju štetočina, spašavanje divljači u slučaju poplava, požara i slično.

Kombinacija standardnih ženskih poslova i lova

Nakon uspešnog lova, kada odstreli divljač i donese je kući, Tatjana često pravi i specijalitete od te vrste mesa, tako da nailazimo na još jednu kombinaciju kada iz hobija proizlazi još nešto korisno.

- Po lovačkoj etici, lovac ili lovkinja bi trebali samo da odstrele tu divljač, a ne da nakon toga čiste, gule i pripremaju je. Kod mene nije takav slučaj, ja sve radim, dođem kući i recimo, ako je u pitanju fazan gulim ga, ne šurim ga, očistim i pripremim za zamrzivač. Od fazana i koke su najlepše supe, zečetinu sam pripremala ispod peke i u rerni sa povrćem – dodaje Tatjana.

Prema Tatjaninim rečima, njena petogodišnja ćerka je oduševljena činjenicom da ima mamu lovca, a uz dedu i mamu i ona pokazuje prve interese za ovaj hobi. Ćerka joj je bila i velika podrška dok se pripremala za lovački ispit, interesuje se za životinje i ono što mama vidi u lovu i već je naučila šta se lovi od životinja u kojem mesecu. Tatjana je opisuje kao oštru devojčicu sa čvrstim karakterom, tako da se nada da će jednog dana i ona svoju ćerku, kao što je nju njen otac, da uvede u lov i da jednog dana zajedno uživaju u lovu i prirodi.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.