Meštani Veljana:„Ni u koga prstom ne pokazujemo, želimo samo svoj mir“

Nepune dve nedelje nakon incidenta u Uzdolju, kada je grupa maskiranih napadača, palicama, šipkama i mačetama upala u lokalni kafić „Petko“ i fizički napala dvadesetak meštana koji su pratili fudbalsku utakmicu između Crvene Zvezde i Jang Bojsa, desio se još jedan koji je uznemirio srpsko stanovništvo u mestu Veljani, zaseoku kod Biljana Donjih.

Veljane Biljane Donje

U ranim jutarnjim satima u noći između subote na nedelju, grupa za sada neidentifikovanih mladića automobilom se vozala ispred kuća Srba povratnika u Veljanima, pri tom izlazeći ispred njihovih dvorišta, lupajući o kapije, gađajući kamenicama kuće i sve to uz standardni repertoar, pesme Tompsona i povike “Izađite četnici“. Meštani su incident tek sutradan prijavili policiji i sada je, kako kažu, sve na organima vlasti.

Tri dana nakon nemilog događaja u Veljanima vlada tišina. O onome što se dogodilo, niko nije voljan javno da priča. Dosta im je, kažu, i policije i novinara, svako traži neku „ekskluzivu“, a oni bi samo da žive i rade u miru, da im se ovako nešto opet ne ponovi.

Jednog od meštana Veljana ipak smo zamolili da nam u kratkim crtama ispriča šta se dogodilo i kako se on oseća nakon svega.

– Sve što sam imao ispričao sam policiji. Oni sada neka rade svoj posao, ja nikome ništa više ne želim pričati – kratko odgovara.

Da li zbog ljutnje ili zbog straha sasvim je svejedno, dužnost nam je da poštujemo sitauciju u kojoj se nalaze ti ljudi.

Nekoliko metara dalje od našeg prvog sagovornika, još jedna je kuća ispred koje su prošlog vikenda pesma i urlici probudili ukućane. Iako prvobitno oprezni i nepoverljivi, ipak pristaju na razgovor.

– Mi smo tada svi spavali. Bilo je rano ujutro, nešto malo pre četiri sata. Čulo se da je auto stalo ispred kuće. Pevali su neke Tompsonove pesme, spominjali neke jame, dovikivali. Probudili smo se ali niko nije izlazio van. Da li su bili mlađi ili stariji ne znamo. Jesu li se pijani vraćali od nekud ili su namerno došli, ni to mi ne znamo. Ko god i kakav god da je bio, nije nam bilo svejedno, uplaši se čovek, naročito u to doba – objašnjavaju nam ukratko.

Ranije problema ove vrste nije bilo

Od nekoliko članova porodice koju zatičemo, jedni su se pre desetak godina vratili iz Srbije, drugi i dalje žive tamo. Nikada im se, kažu, ovako nešto nije događalo ali i jednom je previše da čoveka uznemiri i vrati u ona loša vremena koja želi zaboraviti.

– Nas dvoje smo se vratili ima deset godina, ostatak porodice ostao je u Srbiji. Došli smo u porušenu i zapaljenu kuću. Država nam je obnovila jedan deo, ostatak smo radili sami. Bavimo se stočarstvom i sa nešto malo poljoprivrede, od toga živimo. Sarađivali smo češće sa domaćim Hrvatima nego sa Srbima, dolazili ljudi po janjce, kupovali ono što proizvedemo, ali nikada ni sa kim nismo imali problem. Ljudi nas i zovu kad im nešto treba, niko nikada nije postavio pitanje ko je Srbin a ko Hrvat. Ali eto, ipak nekome smetamo – priča nam najstariji član porodice.

Veljane 2

U Veljanima danas, kažu nam, živi manje od dvadesetak Srba povratnika. Uglavnom su to sve stariji stanovnici. Najmlađem je oko šezdeset godina. Svi se pretežno bave poljoprivredom i žive od toga, jer je ovaj kraj uvek po tome bio prepoznatljiv, i od ono malo penzija ili socijalne pomoći. Danas ih je, kažu, neuporedivo više u Australiji nego u Veljanima.

– Najviše ljudi odavde je otišlo u Australiju, tamo nam je najveća dijaspora. Ovde su se vraćali uglavnom oni koji odu u penziju. Leti je situacija bila sasvim drugačija, ljudi su dolazili, obilazili imanja, neki obnavljali kuće, neki razmišljali i da ulažu u poslove ovde, ali mislim da od toga više nema ništa. Poslednjih godina sve više kuća je na prodaju. Prodaju se ruševine, štale, imanja, ono što je ostalo nakon rata. Obnove kuća više nema, mnogi je nisu ni tražili. Za desetak godina ovde više neće ni imati ko da živi. Niti se ko ženi, niti udaje, niti se deca rađaju, niti ovde ko šta slavi, pa ne znam ni čemu sve ovo, kome mi smetamo? – pita se na kraju naš sagovornik.

Ljudi su zaplašeni, ali rešeni da ostanu

Iako njihova odluka o povratku na svoje nikada nije bila upitna, situacije poput ove navedu ih da se zapitaju da li je bilo pametno, ili je trebalo otići što dalje u potragu za novim životom. Bar tamo bi deca rasla neopterećena time ko su i šta su, koje su vere i nacije, ko su im roditelji, bez strepnje koja se ovde oseti odmah čim se to pomene. Radili bi poslove zavisno od završenih škola što ovde, realno gledano, nikada neće biti slučaj. No, kad su se već vratili, sada više odavde ne nameravaju odlaziti.

– Ja se više ne mislim seliti nigde, šta je tu je. Možda se više nikada neće ponoviti, a možda hoće i gore pa budemo morali. Mi nikoga ne mrzimo, ni u koga prstom ne pokazujemo, želimo samo svoj mir, da proživimo u miru ovo života što nam je ostalo. Mi smo se ovde vratili na svoje. Nikoga ne diramo i nikome zlo ne želimo. Toga ko je ovo napravio neka policija nađe. Mi ne sumnjamo da hoće, ovih dana su se pokazali jako korektno. Uzeli su izjave od svih, kažu da smo ih trebali odmah zvati, možda bi i uspeli da ih pohvataju. Evo zadanja tri dana stalno prolaze kroz selo, obilaze. Mi odavde ne planiramo opet ići, ali ko zna šta može opet biti hoće li se i kada ponoviti, videćemo – zaključuje naš domaćin.

Za vreme našeg obilaska Veljana, u dva navrata srećemo policijsku patrolu kroz selo. Iako se naizgled čini da se na nemili događaj već zaboravilo, već pri prvom pitanju za nekog od povratnika čije su kuće kamenovane, odmahuje se rukom ili odlazi u kuću. Dosta im je, kažu, i novinara i svih onih koji „dodatno dižu tenziju i prave im problem“.

– Šta ima da pričam? Ova tri dana stalno neko dolazi, ispituje, „napumpavaju“ što jeste i što nije, samo dodatno dižu tenziju i prave nam problem. Moja žena je druge vere i nacionalnosti, ali se ona zbog svega ovoga najviše potresla i uznemirila. Ona je prva čula auto i videla kad su se okretali tu pred kućom. Ne bojimo se mi za sebe, bojimo se kad nam deca i unučad dođu da se njima nešto ne desi. Mene nisu smeli ni probuditi, jer znaju da bih još izašao i kapiju da im otvorim. Nemam ja koga da se bojim u svojoj kući, ali ko je taj koji sme da dođe u moju avliju, razbija moju imovinu i vređa mene zbog toga što sam to što jesam – kaže naš naredni sagovornik.

Veljane Biljane Donje prodaje se kuća

 

Kroz razgovor nam objašnjava kako se i on bavi poljoprivredom. Sarađuje sa meštanima iz okolnih sela, odlazi u Zadar na pijacu. Zahvaljujući svom radu i kvalitetu proizvoda, uvek uspeva prodati ono što on i supruga proizvedu. Ima i onih koji mu, kako kaže, znaju reći „Ti imaš dve države“, uglavnom cinično.

– Ima svakakvih ljudi, ima i onih koji znaju provocirati, ali je većina korektna. Ja svoju decu nisam učio tako, oni ne znaju ni šta je Oluja, ali ovi mulci što su došli gađati moju kuću su drugačije naučeni. Nama su neki Nemci bili gosti baš u vreme kada se slavila „Oluja“ pa su ih pitali što su došli, znaju li šta se slavi. A oni se našli u čudu, kao i moja deca. Iako slabo razumeju, nije im se dopala ta atmosfera u kojoj su se našli, takav pristup. Ali, ja na to ne obraćam pažnju. Mene nije briga ko je šta i ko šta radi, gledam sebe i svoja posla, ali i ne dam na sebe. Šta me briga ako je neko bio pijan ili drogiran, neka ide svojoj kući pa razbija, moju neće – odlučno kaže.

I tu završava svaki naš razgovor o onome što se dogodilo nekoliko noći ranije. Ostavljamo meštane Veljana da se vrate onome u čemu smo ih prekinuli, radu u polju i berbi prvih jesenjih plodova. Tišinu gotovo sablasnog sela u kojem je, skoro svaka druga kuća i dalje srušena, uništena ili prazna, remeti jedino zvuk policijskog vozila ili kamiona koji dolaze sa obližnjeg kamenoloma.

Gotovo identična slika kao i u čitavim Biljanima Donjim, kao da je rat tek nedavno završen. Onim istim Biljanima u kojima je, krajem prošle godine, posečeno preko stotinu stabala maslina i trešanja Srbima povratnicima. Nanesenu štetu im niko nije nadoknadio, niti je ko pitao kolika je, a ko je to uradio zanima ih još manje. Ružne stvari se ovde ostavljaju po strani, o njima se nemo ćuti baš kao što nemo stoje sve te porušene kuće, svedoci nekadašnjeg života. Tišina i prikriveni strah, jedino što je ovde glasnije od mučne tišine.

Komentariši