Milan Dvornić – Čuvar srpskih običaja u Baranji
O Srbima iz Baranje trenutno ne postoji nikakva publikovana integralna celina sa svim strukturuiranim segmentima narodnih običaja koji obuhvataju ovaj prostor. Podaci se nalaze segmentirano, i vrlo retko u tekstovima koji obrađuju narodne običaje srpskog naroda uopšte, ili naroda Baranje. Lično empirijsko istraživanje belomanastirskog slikara i etnografa Milana Dvornića, ukoričeno u knjigu „Oj Vidovo, Vidovo“ […]
O Srbima iz Baranje trenutno ne postoji nikakva publikovana integralna celina sa svim strukturuiranim segmentima narodnih običaja koji obuhvataju ovaj prostor. Podaci se nalaze segmentirano, i vrlo retko u tekstovima koji obrađuju narodne običaje srpskog naroda uopšte, ili naroda Baranje.
Lično empirijsko istraživanje belomanastirskog slikara i etnografa Milana Dvornića, ukoričeno u knjigu „Oj Vidovo, Vidovo“ svetli je primer koji na 208 stranica govori upravo o narodnim običajima baranjskih Srba do sredine 20. veka.
U knjizi su narodni običaji opisani u tri celine. Reč je o običajima vezanim uz čovekov život (rođenje, devojaštvo i momaštvo, svadba i smrt), običaji uz neke i mahom poljoprivredne poslove te običaji vezani uz crkvene praznike od Božića do Božića.
Knjiga „Oj Vidovo, Vidovo“, čiji je izdavač Veće srpske nacionalne manjine Belog Manastira, sukus je detaljnih opisa koje je autor uz pomoć dvadesetak kazivača iz više baranjskih sela zapisivao još od sedamdesetih godina prošlog veka.
Prikupio građu za još jednu knjigu o narodnim običajima baranjskih Srba
S obzirom na činjenicu da je od trenutka kada je knjiga ugledala svetlost dana prošlo već deset godina te da su se u međuvremenu pojavile još neke, i puno brojnije priče, autoru nije preostalo ništa drugo nego da se istima posveti što je rezultiralo novom građom koja je sakupljena, a koja čeka da bude objavljena u dopunjenom izdanju koje za sada još uvek nema službeni naslov. Koliki je obim dopunjene građe najbolje svedoči podatak da će, prema rečima autora, druga knjiga imati oko 300 stranica, gotovo sto više od prve knjige.
- Bio sam svestan da nisu ispričane sve priče, i da će prva knjiga jednom morati da bude dopunjena, a pogotovo što su mi ljudi koji su je pročitali rekli „e pa kod nas je još bilo ovo, pa je bilo ono, ovo nije bilo tako nego ovako“ itd. Ja sam sve te primedbe prihvatio, i uložio dodatni napor da pronađem nove kazivače, istovremeno se vraćajući onima koji su mi svoje priče već ispričali, kaže Dvornić.
Na osnovu tih kazivanja autor je čak pravio i crteže pošto se Dvornić prvenstveno bavi slikanjem narodnih običaja. Osim novih kazivača Dvornić je u stvaranju druge knjige imao pomoć i stručnih osoba poput Bogdana Šekarića, višeg kustosa, etnologa, i rukovodioca Etnološkog odeljenja Muzeja Vojvodine, dok će mu u nastojanju da se pronađu finansijska sredstva za izdavanje knjige pomoći VSNM Belog Manastira koje je kao pravna osoba apliciralo na dva konkursa koje su raspisali vojvođanski Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, i Ministarstvo kulture Republike Srbije.
Srbi u Baranji živeli u 37 naselja
Želja sedamdesetogodišnjeg Milana Dvornića je da i njegova druga knjiga u što skorije vreme ugleda svetlost dana jer će, kako sam kaže, prikupljeni materijali biti od koristi za neki od budućih naučnih radova.
- Trebamo znati da je na početku 20 .veka u Baranji u 37 naselja živelo srpsko stanovništvo, dok je to stanovništvo danas svedeno na svega pet, šest naselja i to u vrlo malom broju. Zato je vrlo značajno da o tome ostane nekakav trag, da se zna da su ti običaji bili vrlo važni u očuvanju srpskog identiteta. Kao što je bila pravoslavna vera, i ti običaji su bili vrlo važni. Tadašnji narod je to dobro znao, i to današnje generacije ne smeju da prepuste zaboravu, zaključuje Dvornić.