Milošević u Kninu – „pogrešna“ odluka vođena ispravnim namerama

Sve je počelo 14. jula kada je potpredsednik Vlade i ministar hrvatskih branitelja Tomo Medved gostujući u Dnevniku Nove TV i najavljujući buduću koaliciju sa SDSS-om izjavio da Milorada Pupovca i Borisa Miloševića očekuje u Kninu i Vukovaru. Dan ranije bilo je rečeno da će manjinski predstavnik u novoj Vladi na mestu potpredsednika biti Boris Milošević.

Od tada pa sve do ovog trenutka krenule su i reakcije te pisanje medija o tome trebaju li ova dvojica predstavnika srpskog naroda u Hrvatskoj biti na kninskoj tvrđavi petog avgusta kada će Hrvatska proslaviti 25 godina od vojne akcije „Oluja“. Na prvobitnu najavu ministra branitelja kasnije su se samo nadovezivali premijer Andrej Plenković, predsednik Zoran Milanović pa i drugi političari sa svih strana političkog spektra od kojih su neki tvrdili da bi to bilo korisno, a drugi su tvrdili da je, prvenstveno Milošević kao potpredsednik Vlade, dužan da tog dana bude u Kninu.

Ono što je premijer najavio kao otvoreni poziv za dolazak u Knin, pretvorilo se u do sada neviđeni politički pritisak na jedinog člana Vlade koji nije iz HDZ-a. Sam Pelnković je 30. jula rekao da je u dogovoru sa koalicionim partnerom SDSS-om odlučeno da Milošević bude u Kninu, a da ministar branitelja Tomo Medved dođe na komemoraciju u selo Grubore gde je 25.avgusta 1995. godine izmasakrirano šest srpskih staraca i starica.

Kada je postalo jasno da će predstavnik Srba biti prisutan na proslavi Oluje rekacije su se samo umnogostručile, a nema sumnje da će one pljuštati sa svih strana i u narednim danima, od kojih su najžešće one koje dolaze iz Republike Srbije.

Boris Milošević nije praktično ni seo u fotelju potredsednika Vlade, a već je morao da se suoči sa odlukom sa kojom nije morao nijedan drugi visokopozicionirani predstavnik Srba u Hrvatskoj. Niko ga čak ne može optužiti ni da to radi zato što mu se osladila vlast jer nije stigao ni da je proba s obzirom na to da još nije ni oformio kabinet . On je gostovao pre nekoliko dana na televiziji N1 gde je govorio i o ovom pitanju i već iz tog intervjua bilo je jasno da je doveden u poziciju iz koje će ga deo javnosti osuditi kakvu god odluku da napravi. Ta vrsta odgovornosti došla mu je, razumljivo, zajedno sa visokom političkom pozicijom.

- Mislimo da ova Vlada i parlamentarna većina ima legitimitet da može garantovati smanjenje tenzija i podela u društvu. Dosadašnji vladajući narativi i kod Srba i kod Hrvata što se tiče tog datuma išli su u razdvajanje. Imam punu svest da će moj dolazak ili nedolazak u Knin za mnoge značiti pogrešku. Za mene lično i za većinu Srba je Oluja jedno teško i osetljivo pitanje i traumatično iskustvo. Uz punu svest značaja te akcije za Hrvatsku sa kojom je uspostavljen ustavno-pravni poredak na tom delu teritorije, ja ne mogu zaboraviti nevine civile koji su ubijeni, zapaljene kuće, ljude koji su otišli u egzodus, kao i na ljude koji su hteli da se vrate, a njihov povratak je opstruisan. To je ono što čini deo mog identiteta i većine Srba, građana Republike Hrvatske – rekao je Milošević.

On je dodao i da je spreman za svaku vrstu geste za koju smatra da će pomoći poboljšanju atmosfere u društvu i položaj zajednice koju predstavlja, ali i da je veoma važno graditi atmosferu dijaloga i pomirenja, priznanja i prihvatanja svih žrtava te traženje pravde za sve žrtve bez obzira na nacionalnost.

Boris Milošević je danas i zvanično objavio da će petog avgusta biti u Kninu, a podelio je i svoju ličnu porodičnu tragediju iz Oluje za koju javnost do sada nije znala.

Šta će ova gesta značiti za odnose u društvu?

Obeležavanje godišnjice Oluje u Kninu zaista jeste državna proslava završetka ove vojne operacije i ulaska hrvatske vojske u ovaj grad, a činjenica da se radi o proslavi upravo će biti i ono što će se Borisu Miloševiću najviše zamerati. Tu državnu proslavu ne treba mešati sa onom drugom tzv. „pučkom“ proslavom koja se godinama održavala u Čavoglavama, a kasnije i u Glini i Slunju, na kojoj peva Tomson, a sa koje su i svetske televizije izveštavale kao o filoustaškom orgijanju uz pečene janjce i volove.

Koliko god državna proslava u Kninu bila uljuđenija, slane su i odavde razne poruke mržnje poput one od pre nekoliko godina da „nije do kraja završen posao“, ali treba biti pošten i reći da su upravo sa kninskog trga i tvrđave poslane i jasne poruke o osudi zločina nad Srbima čime su ove žrtve dobile pravo građanstva. Rekli su to bivši predsednici Stjepan Mesić, Ivo Josipović pa čak i Kolinda Grabar-Kitarović.

S obzirom na veliki pritisak na Miloševića da ove godine bude u Kninu, ali i s obzirom na to da će premijer u Grubore poslati zaista jakog izaslanika, nije teško zaključiti da trenutna hrvatska politika daje veliku važnost ovim, kako ih je Milošević nazvao, gestama. Ono što će ostati da lebdi, nakon što ovi događaji prođu, je kako će to zaista uticati na odnose u društvu, a kako na odnose među samim Srbima.

Različitih gesta u tom pravcu bilo je i u prošlosti, a prva koja pada na pamet je susret bivših predsednika Josipovića i Tadića u Vukovaru. Ta gesta takođe je u to vreme istovremeno osuđivana i hvaljena, a ne treba biti posebno mudar pa reći da se iz nje ništa konkretno nije izrodilo, ni po pitanju pronalaska nestalih, ni po pitanju suđenja za ratne zločine.

Odlazak predstavnika Srba iz Hrvatske u Knin ipak se ne može do kraja porediti sa posetom Josipovića i Tadića Vukovaru, jer je ovaj događaj plod odluke političkih predstavnika Srba, a može se slobodno reći protivno željama matične države pa i protivno željama brojnih Srba, bilo u Hrvatskoj, bilo van nje. Ne postoji Srbin danas koji o tome neće imati mišljenje jer je Oluja i sve šta je sa sobom donela i odnela, usađena više ili manje duboko u svest skoro svakog pojedinca kao traumatično iskustvo.

Oluja nije samo uspostavljanje ustavno-pravnog poretka i Oluja nije samo zločin u Gruborima. Oluja su i zločini u Plavnu, Uzdolju, Varivodama, Gošiću, Dvoru, Komiću, Mokrom Polju, Kijanima, Otočcu, na putevima kod Žirovca i Petrovca i mnogim drugim mestima. Oluja je i više od 20 hiljada zapaljenih kuća. Oluju su, samo ne pod tim imenom, doživeli i Hrvati koje se od 1991. do 1995. ubijalo i proterivalo iz svojih domova. Oluju su, samo ne pod tim imenom, doživljavali i Srbi u gradovima Hrvatske koji su ostajali bez posla i krova nad glavom, a neki i bez glave na ramenima.

Oluja je personifikacija svega onoga što se dešavalo u ratu na Balkanu devedesetih čiji su rezultat etnički uglavnom čiste teritorije, suprotstavljena mišljenja po gotovo svakom pitanju iz nedavne istorije i traume u glavama miliona stanovnika. Uz traume se veže i osećaj večne nepravde, a ako će ova gesta pomoći da se neki od tih problema reše, da se počinioci bar nekog od ratnih zločina pronađu i osude, da bilo ko od žrtava dočeka bar delić pravde, onda će takva gesta vredeti. U protivnom, sve će ostati samo dekor u pokušaju demokratizacije naših društava kao što je to bio slučaj i mnogo puta do sada.