Mirko Korolija – pesnik koji je Dalmaciju sačuvao u stihu

Pesnik Mirko Korolija rođen je u bukovačkom selu Kistanje. Njegov otac Ćirilo bio je sekretar tadašnje opštine u Kistanjama, a majka Marija, rođena Cvijetić, rodom iz Drniša, bila je upravnica lokalne pošte.

Mirko je Osnovnu školu završio u rodnim mestu, a u Zadru je upisao „Cesarsko Kralјevsku Veliku Gimnaziju“, u kojoj je i počeo sa svojim književnim radom pišući pesme, koje je objavljivao već 1898. godine u Nevenu Jove Jovanovića Zmaja.

Vladimir Nazor mu je predavao maternji jezik. Nakon školovanja u Zadru, Korolija odlazi u Prag, gde upisuje Pravni fakultet. U Pragu je uspešno okončao studije na Pravnom fakultetu, stekavši zvanje doktora pravnih nauka.

U međuvremenu objavljuje u svim značajnim srpskim i hrvatskim časopisima. Od 1912. godine službovao je u Kistanjama, a potom u Zadru sve do 1919. godine kada je postavlјen za sekretara Ministarstva prosvete u Beogradu.

Politikom je započeo da se bavi 1921. godine u članstvu Jugoslovenske napredne nacionalne omladine, a od 1922. je predsednik Direktorijuma Organizacije jugoslovenskih nacionalista, Orjune. Zbog slabog zdravlja penzionisan je 1922. godine, ali je i dalje radio kao dramaturg u Splitskom pozorištu. Od 1925. godine sve je manje politički aktivan ali i dalje piše tekstove u Orjuninom listu Pobjeda. Za upravnika Oblasnog narodnog pozorišta u Sarajevu postavljen je 1928. godine, a od 1930. godine u Politici objavljuje seriju putopisno-reportažnih tekstova o krajevima i narodu Severne Dalmacije i Primorja.

Upokojio se u Šibeniku, gde je i sahranjen, a njegovi zemni ostaci su 1950. godine preneseni u porodičnu grobnicu u rodnim Kistanjama.

Odlukom Skupštine Grada Beograda, od 2008. Godine, ulica Nova 29, u Busijama, prigradskom naselju Beograda nastanjenoj Krajišnicima, nosi ime po Mirku Koroliji.

Korolija je iza sebe ostavio neveliki, ali značajan književni opus: Pesme 1914. „Zidanje Skadra“, lirska drama, premijerno prikazana u HNK u Zagrebu, 1920 „Nove pesme“, 1930. Pesme u izdanju Srpske književne zadruge, Beograd 1933, te Izabrana dela (priredio Jovan Radulović), Srpska književna zadruga i BIGZ, Beograd 1996.

Korolijino stvaralaštvo bilo je ispunjeno zanosom, kojeg je on pretakao na papir, pišući o zavičajnim temama, o onome što je naučio kroz svoje bogato obrazovanje, ali i ono što je upio još kao dečak, odrastajući na dalmatinskom kamenu.

Pišući o Velebitu, Korolija na hartiji beleži svoje emocije:

„Velebit je jedna od onih čudnih planina, koje i u svom imenu i u svom spoljnjem izgledu nose nešto mitskog, paganskog, nešto sveštenog, uzvišenog, povezanog sa verom i obožavanjem velikih prirodnih sila, kao one antičke, klasične planine, koje su proglašene sedištem bogova ili personifikaciju jednog od njih, često najjačeg, najsilnijeg. Impozantan, stamen, vidljiv sa najdaljih strana kopna za sobom i mora pred sobom, on, sav tamno-modar, u svojim vrhovima osvetljenim snegom i suncem, čuva još uvek tragove nečeg devičanskog, božanstvenog, večnog. On može da bude naš Olimp i Parnas, naša Ida i Kavkaz, kao što može da bude i naš Elbrus i naš Atlas. Zato njegova senka i silueta na blizu i na daleko širi i uliva u dušu koja ga gleda neko svešteno strahopoštovanje kao ostatak nekog ogromnog hrama, neke piramide, nekog nepoznatog, prastarog svetilišta“.

Kakav je bio u prozi, Korolija je bio i u poeziji: srčan, iskren, vatren. O tome svedoče sve njegove pesme, koje je s manjim ili većim uspehom objavljivao u časopisima zemlje Jugoslavije, koju je voleo svim srcem.

Junačka poruka

Ovo je zemlja krša i jauka,
što golotinjom i burama rađa,
zalivi ovi gnezda naših lađa,
punih ponosa i pučinskih vuka!

Ostrva ova zmajišta su zmaja,
čiji ognjevi, kao sunca jarka,
pališe krila lavu svetog Marka,
kad god halapljiv prohte okršaja!

Ovo su sela mrkih galijota
s miškama poput munja od oblaka;
ovo kućišta kosmatih Morlaka,
čiji žulj znači duždeva sramota!

Tuđinče, ko te u kraj ovaj zvaše?
Ovde kam svaki ljut je i vidovit,
put, bogaz svaki od žala halovit!
Ovde val ima žubor reči naše!

Brdima, poljem, uz Ravne Kotare,
kud k’o oblaci zloslutni se skiću
pesme o Jankoviću, Smiljaniću,
beli se orli jate i krstare!

Pođi, i zbogom!... A kad u domaju svoju
na lađi gvozdenoga boka
stigneš i sretneš dva majčina oka
gde od radosti ovlažena sjaju,
seti se u vrh da grkog Jadrana
mnoga te majka ojađena kune,
da grđe neg tvoj Udes će da grune
naša istarska bez prebola rana

Mirko Korolija

(Politika, 18. aprila 1920. godine)

Mirko Korolija nije samo pesnik i uspešan kulturni radnik, već i neumorni pregalac za neki bolji svet, kojem stremi svakim svojim slovom, svakim svojim stihom, gde bežeći od bure ovoga sveta nalazi svoj mir, svog izgubljenog sebe. Korolija je ugaoni kamen kistanjske zavičajne kulture i upravo zbog toga ne sme biti zaboravljen, jer su njegovi stihovi uklesani u kamenu Dalmacije koju je neizmerno voleo.