„Mustre daljske” otkrile deo istorije Srba iz Dalja

„Mustre daljske” naziv je izložbe postavljene u galeriji Udruženja „Đorđe Ocić” u Dalju. Tekstilna baština, odnosno daljske tkanine izronile su iz decenijskih skrovišta, otkrivajući raskošnu lepotu čiji je deo prikazan u Galeriji Olajnica. Osim što ovi ručni radovi predstavljaju porodično blago, ono je skriveno u škrinjama i ormanima postalo deo kulturne baštine. Peškiri, pregače i razni odevni predmeti, ručno izrađeni i ukrašeni vezom, sačuvani su zahvaljujući u najvećoj meri ženama a uprkos teškim vremenima odnosno ratnim dešavanjima na ovim prostorima.

Sa ciljem da sačuvaju ručne radove, a time i deo života predaka i tu vrednost predstave na što bolji način Udruženje „Đorđe Ocić” pokrenulo je projekat digitalizacije tradicionalne tekstilne baštine srpskih porodica iz Dalja. Tokom prikupljanja građe za ovaj projekat, osim što je otkrivena lepota ručnih radova, zahvaljujući mnogim svedočanstvima, otkriveni su i fragmenti porodičnih istorija, tkani rukama žena. Zato su, smatra predsednica udruženja i autorka izložbe Dejana Ocić, daljske mustre zaslužile da budu predstavljene javnosti.

- Radimo na preciznijem i detaljnijem popisivanju građe, sve smo fotografisali a radovi su i dalje u vlasništvu tih žena. Građu ćemo poslati Muzeju Slavonije u Osijeku, Muzeju Vojvodine u Novom Sadu i Etnografskom muzeju u Beogradu da bi se to zabeležilo i da bi ostao trag o davnašnjem postojanju Srba u Dalju. Prikupljajući materijale videli smo kakve sve lepote imamo i upravo nas je to navelo da napravimo ovu izložbu. Naziv je došao spontano, mene je fascinirala raznolikost mustri, tih šara i uzoraka, što su ih žene razmenjivale i jedne od drugih učile. Svaka je dodavala nešto svoje, neka je bila veštija u jednom neka u drugom delovanju i radu, što me je navelo da izložbu nazovem Mustre Daljske. Nisu to mustre Bečke, ali ta lepota može i u Beču i negde drugde takođe da se prikaže – priča Dejana Ocić.

Tekstilni radovi stari preko 100 godina

Izložba i galerija Olajnica otvorene su istovremeno, 15. februara. Autentičnost prostora i vremena dočarani su vešto osmišljenom postavkom izložbe. Stari predmeti poslužili su kao stalci za eksponate dok su grafički dizajn kataloga, baneri i moderni prateći detalji upotpunili izložbu ― objašnjava kustos u Muzeju grada Novog Sada i recenzent kataloga koji prati izložbu, Dušanka Marković.

- Ovo su sve radovi koji imaju svoju starinu, većina njih je starija od 70 godina, a ima i onih preko 100 godina. Ono što mi se dopalo je sam način postavke, ne samo da su izloženi vezeni tekstilni predmeti, nego se ceo tim potrudio da postavka bude u narodnom tradicionalnom duhu. Ovde nećete videti nove stalke na kojima su postavljeni peškiri ili kuvarice, nego su autorke iskoristile stare etnološke predmete. To su delovi razboja, stolarska tezga, oprema za uprezanje konja, zaista su nastojale da svaki detalj bude što prirodniji, a da se savremenim načinom ispisivanja upotpuni ova izložba. Tako se na panoima nalaze tekstovi i legende pomoću kojih se možemo upoznati sa daljskim vezom i na neki način sa istorijom Dalja u oblasti vezilaštva – ističe Marković.

Niti koje povezuju prošlost i sadašnjost

Grafičkog dizajnera i koautora izložbe Aleksandru Milić iz Beograda privukli su entuzijazam i ambicija ovog udruženja da kulturološki obogati mala sredinu kao što je Dalj.

- Bilo mi je veliko zadovoljstvo da pomažem i da učestvujem u ovom projektu. Kao grafički dizajner bila sam zadužena da vizuelno osmislim i uobličim sve ono što se od materijala pojavilo. Materijala je bilo mnogo, reč je o velikom bogatstvu. Ono što je meni lično bilo jako interesantno je da povežem niti koje su tekle iz tog vremena i koje su došle do nas, mi ih sada otkrivamo i možemo neke nove mustre da pravimo, ali zapravo imamo iste niti, to je naša tradicija – rekla je Aleksandra Milić.

Među pedesetak eksponata bilo je teško izdvojiti one od posebnog značaja, neki se ističu po svojoj starosti, neki po veštini izrade, a svaki otkriva deliće istorije daljske porodice u kojoj je nastao.

- Materijala je bilo mnogo više nego što smo izložili, ali morali smo da napravimo selekciju. Izabrali smo nešto što su uzorci za koje mislimo da mogu publici da pruže punu sliku. Tako je pregača na kojoj piše Anđa Juribašić, od moje prababe, odnosno od babe Đorđa Ocića, to joj je bilo devojačko prezime. Ona se udala pre 1912. godine, što znači da je ta kecelja rađena pre više od sto deset godina. Izloženi su oplećci, ima dosta peškira, onih tkanih na dasku, ima i svečanih koje su fiferi koristili kada su išli da pozivaju na svadbu, zatim deverskih, to je ukrasni svečani peškir. Ono što smatram izuzetnim doprinosom to su kondže, koje su isto pozajmljene, svečane zlatovezne kape koje su žene nekada nosile. Videla sam da se u Etnografskom muzeju čuvaju dve takođe iz Dalja - objašnjava autorka izložbe Dejana Ocić.

Žene čuvarke tekstilne baštine srpskih porodica

Posebna zahvalnost iskazna je ženama čuvarkama, ćerkama i unukama koje su na razne načine sačuvale ono što danas predstavlja tekstilnu baštinu.

- Čula sam sa više strana da su jedni koji su napuštali kuću 1941. godine, kada su bili proterivani, te tkanine stavljali u sanduk i zamolili komšiju Švabu s kojim su bili dobri da im ga sačuva, što je on i učinio, i to je jedino što je iz te kuće i ostalo sačuvano. Tkanine druge porodice, koja nije proterana, čuvao je drugi domaći Švaba, da bi ih zaštitio od ustaša, jer su stradavali svi oni kod kojih je nađeno bilo šta s oznakama pravoslavlja i ćirilice. Naročito želim da pomenem i da odam čast i neizmernu zahvalnost dvema ženama koje su u međuvremenu preminule ― to su Mirjana Novaković i Veselinka Gavrilović iz Dalja. One ne samo što su taj materijal dobro sačuvale, nego su mi sve lepo i ispričale. Moguće da su kao prosvetne radnice umele to da cene na pravi način – ističe Dejana Ocić.

Izložbu je finansijski pomogla Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, dok je restauraciju i otvaranje Galerije Olajnica podržalo Srpsko narodno veće.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.