Nakon zemlje Srbima u Islamu Latinskom kradu i šumu

Nije više neka novost ni retkost da se Srbi povratnici u Islamu Latinskom osećaju nedobrodošlo među nekim svojim komšijama Hrvatima. Iako su im pojedini to odavno stavili na znanje, nazivajući ih četnicima, poručujući im da se „vrate u Srbiju, odakle su došli“, pevajući im pod prozorom Tompsonove pesme, kamenicama gađajući njihove kuće na verske praznike ili u vreme proslave „Oluje“, sve su to, kažu, mogli istrpeti dok im nisu počeli otimati, prisvajati ili uništavati dedovinu.

Svaki raniji incident prijavljivali su policiji, ali izuzev jedne zabrane prilaska ništa to nije imalo prevelikog efekta. Nisu tražili pravdu ni kazne za one koji ih uznemiravaju i konstantno im šalju poruke da „tu nemaju šta tražiti“, već mir i slobodu da žive na svojim ognjištima, da rade svoju zemlju i da im istu niko nema pravo otuđiti. Vreme iščekivanja takve slobode više, kažu, ne očekuju, ali na ono što se odvija pred njihovim očima i što im narušava zdravlje, ne mogu ostati ni slepi ni nemi.

- Ovo je sada prevršilo svaku meru. Nepravdu više ne mogu da gledam ni da trpim, a niko na nju ne reaguje. Dok mi drva za ogrev kupujemo, oni seku našu šumu. Ma neka me i ubiju neću i ne mogu da ćutim, svoje ne dam - kaže naš sagovornik Nikola P, koji se otvoreno žali na komšije koji mu posekoše šumu.

Iako je već neko vreme bilo vidno da stabla šume na zemlji Srba iz Islama Latinskog nestaju, da se šuma seče i smanjuje, ni Nikola nije reagovao dok traktori sa prikolicama punim isečenih stabala nisu svakodnevno, i po više puta na dan, počeli prolaziti ispred njegovog dvorišta.

„Njihovo opstaje, a naše nestaje“

U vreme kada nas je pozvao, traktor je istom putanjom prošao ispred njegove kuće da bi se za kratko vreme, kako je Nikola i najavio, vratio natovaren novom turom hrastovog drveta. Za to vreme Nikola je nekoliko puta bezuspešno zvao Šumariju, očekujući od njih adekvatan odgovor na pitanje Ko je i kome izdao dozvolu da seče šumu njegovu i njegovih rođaka?

- Jutros sam zvao Šumariju da ih pitam o čemu se radi, tražio lugara da se i sa njim čujem, ali mi se nije javio niti me je nazvao. Evo vam svi papiri na kojima je zemlja ucrtana, na kojima se tačno vidi šta je čije i kome pripada zemlja na kojoj se šuma seče. Odvešću i vas i koga god treba da to i pokažem, tamo gde su bila višegodišnja stabla hrasta, koje su naši stari čuvali godinama, više nema ni jednog. Sve što se moglo poseći, posečeno je i odveženo. Preko njiva su utabane staze od traktora, napravili su puteve gde njima odgovara ne pitajući nikoga. Tačno se i iz daleka vidi koja zemlja pripada nekom Hrvatu, a koja Srbinu, njihovo opstaje, a naše nestaje. Ovde se radi o otimačini na koju svi ćute - u dahu izgovara Nikola, jedva kontrolišući svoje emocije.

Od nepravde niko da ih zaštiti

Problemi o kojima priča, nisu počeli juče, već datiraju od onog momenta kada su Srbi, u ratu, morali da napuste svoje domove. Od preratnih dvestotinak, danas u ovom selu živi svega deset Srba povratnika. Porušene kuće vremenom su obnovili, ali zemlja čiji su vlasnici i dalje im se osporava ili je drugi koriste bez pitanja.

Poslednji slučaj koji ide u prilog tome jeste priča Dušana Lakića o kojoj smo ranije već pisali. I Nikola ima slične probleme sa svojom i zemljom svojih rođaka, ali ga, kaže, sada već i godine sprečavaju da se sam bori sa tim.

Šut na zemlji Nikole iz Islama Latinskog

- Zvao sam ja i policiju ranije, da im se požalim na zemlju ili šumu. Jednom su mi rekli: „Šta je tebe briga, nije to sve tvoje“. Ono što nije moje jeste od mog brata, strica ili nekog drugog od familije, i iako se nisu vratili niko nema prava da im to oduzima bez njihove dozvole. Od tada više nisu dolazili ni kad sam ih zvao. Evo iza moje kuće su dve velike parcele, pola moje i pola bratove, sve zajedno ima oko pet hektara, ali ni metar te zemlje se ne može koristiti jer je na njoj ostavljen šut nakon obnove tuđih kuća. Sve je puno građevinskih blokova, betona, armature, po tome se hodati ne može, a ne da se nešto radi. Zvao sam i tražio da se taj šut očisti i odveze, planirao tu da zasadim masline, ali ništa od toga. Meni je osamdeset i peta godina, ja više nemam ni snage ni finansija da to sam očistim, a razboleo sam se zbog nepravde, mržnje i činjenice da sutra svojoj deci neću ostaviti ono što im pripada, jer će to neko rešiti i prisvojiti odmah nakon moje smrti - jedva izgovara Nikola, već vidno slomljen i emotivno i fizički zbog svega što priča.

Ili ćuti ili će vam biti gore

Kome god da se žalio, kaže, ili je prećutao ili mu je odgovorio jasnom porukom mržnje. Od komšija, kaže, gotovo niko i ne komunicira sa njima koji su se vratili.

- Bivši načelnik Posedarja mi je otvoreno rekao: „Ćuti, biće vama i gore“. Komšije okreću glavu, malo ko da će se javiti. Ima i onih koji otvoreno kažu da nama ovde nije mesto i da možemo ići, da nemamo šta tražiti ovde. Evo vam ulične rasvete koja je i dokaz svemu tome. Na svakoj drugoj banderi je postavljena svetiljka, a ispred moje kuće na pet bandera nema ni jedne sijalice. Zašto je drugima potrebno svetlo u mraku, a nama nije? Nikome nažao nisam učinio, nikome zlo poželeo a kamoli napravio, ako ko ima da posvedoči drugačije neka dođe i kaže mi, a ja ću sebi presuditi, ni dana više da ne živim. Zato sam ogorčen, zato sam se razboleo, zato više ne mogu da ćutim. Sin mi stalno govori da se sa tim pomirim, da se nikome ne žalim, žena me ućutkuje plašeći se da ne napravim još veći problem, da nas neko sutra ne bi uznemiravao ili nam nešto napravio, ali ja ne mogu da ćutim jer ovo što se ovde dešava više nije život - sa mukom izgovara Nikola.

Sve ono što se godinama unazad dešavalo, Nikola više nije mogao ni da zapamti, pa je gotovo u svakoj situaciji ono što je doživeo stavljao na papir. Nakupilo se tu mnogo ispisane hartije koju nam pokazuje na uvid, iako nije zaboravio petarde noću pod prozorom, kamenice u dvorištu, uvredljive reči i psovke koje je nebrojeno puta slušao. Pre će, kaže, opet to sve doživeti nego li da neko konačno stane u njihovu zaštitu i da se takve stvari počnu sankcionisati.

- Ovo je malo mesto, svako zna svakoga, zna se ko šta radi, zna se i zašto se sve ovo dešava, ali sve dok niko ne bude odgovarao za ono što se radi, to će se ponavljati ili biti još gore. Nikome ja ne želim ništa loše, ali kao što ja ne uzimam tuđe niti mi tuđe treba, tako ne želim ni da moje niko dira ili da prisvaja. Imam ja to kome ostaviti i kada odem sa ovog sveta - zaključuje Nikola.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.