Nevolje Kruškovčana nikoga ne zanimaju

Godinama unazad, kako nam to kroz priču sami pripovedaju, meštani sela Kruškovača muku muče sa devastiranim lokalnim putevima i neosvetljenim sokacima do kojih ulična rasveta, uprkos brojnim zahtevima i obećanjima, do danas nije stigla. Ono što je, bar u današnje vreme, za nekoga sitnica, za Srbe u ovom delu Like je nasušna potreba za život i opstanak.

Da ih obiđemo u vreme dok još vremenski uslovi dozvoljavaju prilazak njihovim kućama, sami su nas pozvali, ističući kako više ne znaju ni sami kome da se obrate za pomoć. Kilometar i po udaljeni od Srba, u pograničnoj zoni ili neposrednoj bilizini granice sa Bosnom i Hercegovinom, petnaestak meštana ličkog sela Kruškovača često su, kažu, zaboravljeni od svih.

Da ih ima živih mnogi se sete tek u vreme izbora, kada im obećavaju novi asfalt, uličnu rasvetu i najosnovnije uslove za život. Nakon toga, kao po nepisanom pravilu i dobro poznatom običaju, sve opet ostane na pustim obećanjima, predviđena sredstva se preusmeravaju na neke druge prioritete, a na njihove upite često se odgovara samo usmeno, i to ironijom i podsmehom. Sve nam to priča Nena Rađenović koja nas, sa najbližim komšijama, dočekuje na dotrajalom seoskom putu.

- Prošlo je više od šest godina od kako se mučimo sa zahtevima i molbama da nam se stavi par stotina metara asfalta kroz selo. Za sve to vreme nebrojeno puta smo išli u opštinu Gračac, pisali dopise, molbe, nosili potpisane peticije meštana da vide da nas ima, da nam je to svima potrebno i da nam se izađe u susret. Put koji imamo napravljen je osamdesetih godina, kao neki vid kompenzacije za to što je preko privatnih poseda pravljena glavna saobraćajnica, ali je vremenom dotrajao, otvorile su se rupe, a ličke zime i snegovi učinili su svoje. Pola tog puta na mestima je odnela voda, automobilom je rizično i teško i sada proći, dok je zimi to nemoguće po snegu i kad se voda sliva – pojašnjava nam Nena, ističući kako bi tu, daleko bilo, neko trebao stradati pa da ih se ozbiljno shvati.

Put u sve gorem stanju

U jeku jedne od predizbornih kampanja, komunalna ekipa je izašla na teren, očistila put i odvodne kanale, izmerili su deonicu od tri stotine metara za asfaltiranje, a meštanima obećali da će put uskoro biti saniran, no prošlo je od tada mnogo vremena.

Nebojša Rađenović i Nena Rađenović

- Nama je rečeno da je prošao projekat za sanaciju puta, da postoje sredstva i da će to uskoro biti napravljeno. Međutim, sada je sve to u još gorem stanju nego što je bilo. Mi svi redovno plaćamo račune za slivne vode, a ne znamo ni kome ni zašto, dok od vode nakon kiše i snega ne možemo iz dvorišta izaći. Putevi se prave tamo gde niko ne živi, a ovde gde je nas petnaestak, gde se ljudi bave stočarstvom, ni puta ni ulične rasvete. Samo četiri svetiljke da su stavili nama bi to mnogo značilo, da vidimo uveče izaći ispred kuće, da nam se divlje zveri ne spuštaju pred vrata. U današnje vreme mi živimo daleko mimo civilizacije - priča Nena.

„Ko vam je kriv kad nemate većnika“

Odnos pojedinih predstavnika opštinskih vlasti često je, kaže, ne samo nehuman već i neljudski, a sve je to osetila na svom primeru. Iako je uveliko u sedmoj deceniji života, nije joj bio problem otići u opštinu Gračac da se obrati nadležnima, ali tretman od strane pojedinaca kojima se obraćala više je nego ponižavajući.

- U opštini Gračac sa nama se jednostavno šegače, kad moram tako reći. Dođem u kancelariju na spratu, oni nas šalju u prizemlje. Spustimo se dole gde nas pošalju, oni nas upućuju na sprat. Jedno vreme radio je tamo neki Tesla, pa kažu da se njemu obratimo. Ja tražim Teslu, oni kažu da je Tesla umro. To je žalosno, jer svi oni primaju platu na osnovu ovog naroda. Jedna mi je čak u oči rekla: „Ko vam je kriv što nemate svog većnika”. Sve je to politika, radi ko šta hoće a za narod se ne mari. I šta onda preostaje nego dignuti ruke i pomiriti se s tim da od ovoga nema ništa, i da nama ovde nema života nego ovako da se mučimo, pa dokle ko može. Zato se više niko neće ni vratiti, iako je bilo onih koji su donedavno verovali da može biti bolje - zaključuje Nena.

Ne zna se je li gore leti ili zimi

Nedaleko od njene kuće, na samom kraju asfalta, nalazi se domaćinstvo Slavenka Rađenovića. U kući je njih troje. Bave se stočarstvom, uzgojem krava buša i ovaca. Ispred kuće mehanizacija, traktori i priključci neophodni za obradu poljoprivrede. Ne zna se, kaže Slavenko, da li je gore leti ili zimi, jer života ovde nema bez mukotrpnog rada, a raditi je teško ili nemoguće kada nemate ni najosnovnije uslove.

Slavenko Rađenović

- Šta da vam kažem, a da to ne možete i sami videti. Onaj ko se bavi stočarstvom ili poljoprivredom, a ovde i nemate mnogo drugih mogućnosti, mora imati neophodnu mehanizaciju za obradu zemlje, za pripremu letine. Morate imati prilaz kući, ako vam neko i dođe kupiti tu stoku, a izaći ovim putem sa traktorom ili većim vozilom je nošenje glave u torbi. Zimi kada sneg zapada pa dođe ralica, onda ne vidite ni kuda vozite. Dan je sve kraći, rano se smrači, pa po mraku možeš jedino kakvu divlju zver sresti. Put smo jedno vreme sami nasipali, ali kada voda dođe onda bude još gore. Sijalice smo tražili ali za to, kažu, para nema. A to što mi svaki mesec plaćamo komunalne račune, slivne vode koje nam se slivaju uz kuće, i sve kao što je naša obaveza, to niko ne računa. I kako onda da ne budete ogorčeni na sve? Ko je politički određen i podoban, taj se još nečem i može nadati, a za nas obične ljude to ne važi. Moji su se vratili pre dvadeset i dve godine, a situacija je danas gora nego tada - nezadovoljno će Slavenko, ističući kako nema volje ni da priča o problemima kad zna da za njih niko nema sluha.

Predstavnike srpske zajednice u Gračacu niko ne uzima za ozbiljno

No, uzevši u obzir činjenicu da Srbi u ovom kraju imaju iz svojih redova zamenika načelnika u opštini Gračac, ujedno i predsednika Mesnog odbora u Srbu, i njega smo pozvali da nam kaže šta je zapravo kočnica u rešavanju zahteva meštanima Kruškovače.

- To je problem koji se samo provlači već godinama unazad. Kao predsednik MZ Srb, i sam sam pisao dopise Opštini i to niko nije ni pogledao. Kao zamenik načelnika izašao sam na teren sa načelnikom Gračaca, put je izmeren, urađen je predračun, projekat je prošao, obećano je da će to biti završeno, i na kraju su sredstva otišla u nekom drugom pravcu. Trgovina glasovima birača ovde igra presudnu ulogu, i to je nešto što je opšte poznato. Iako imam funkciju koju ste pomenuli, ja moram iskreno reći da nas kao predstavnike srpske zajednice u Gračacu, naše većnike i naše ideje niko ne uzima za ozbiljno niti nas neko zarezuje. Na prošloj sednici opštinskog Veća meštani su poslali dopis vezano za put, ali je rečeno da ima prioritetnijih mesta i da ovde već postoji asfalt. A, da, uz to se najčešće postavljaju pitanja poput, „Koliko tamo imaš glasača?” Pa ako već pričamo tako, onda znamo i zašto je malo ljudi koji danas žive ovde - ukratko nam je rekao zamenik načelnika opštine Gračac Nebojša Rađenović.

I tako priča ide u krug, odgovornosti sa jednih na druge, godinama u nazad. Samo su meštani Kruškovače ti koji čekaju, i koji od čekanja nemaju ništa osim sve gorih uslova za život, sve manje snage da se bore, ali i volje da se suočavaju sa onima koji ih otvoreno nipodaštavaju i ismevaju. A čija je krivica? Njihova sigurno nije.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.