Od ekonomskih divova koji su hranili Jugoslaviju do sela duhova
Krajem Drugog svetskog rata došlo je do ekspanzije stanovništva u radničkim naseljima širom Baranje, takozvanih pustara, uglavnom nastalih pored poljoprivrednih pogona Belja, a sada su ta mesta potpuno prazna ili imaju pokojeg osamljenog stanovnika.
Ciglana, Jasenovac, Kozjak, Sokolovac, Mirkovac… Ova vam mesta verovatno ne znače mnogo, ali nakon Drugog svetskog rata za doseljenike iz čitave nove Jugoslavije to je bila obećana zemlja.
Pustare su počele nicati još u 19. veku kao deo Beljskih gazdinstava, a nagli porast stanovništva usledio je 1948. godine planskim naseljavanjem radne snage iz siromašnih područja. U tada novoosnovana radnička naselja, dolazili su mladići i devojke iz ratom opustošenih područja širom Jugoslavije kako bi radili u obližnjim poljoprivrednim dobrima i kombinatima među kojima je najpoznatiji i najveći poslodavac bio Poljoprivredno-industrijski kombinat Belje.
Ova ruralna naselja koja su ipak izgrađena po urbanističkom planu predstavljala su za ondašnje stanovništvo ceo svet. Tu su živeli, radili, išli školu, bavili se sportom, išli u trgovine i zabavljali se po raznoraznim ugostiteljskim objektima. Iako već u desetoj deceniji života, o svom Mirkovcu rado nam je pričao Petronije Jeremić koji je „trbuhom za kruhom” u ovu pustaru došao 1946. godine iz Bele Palanke kao četrnaestogodišnjak, tačnije, kako voli da naglasi, iz sela Vitanovac.
- Čuo sam za tu Baranju, da se tu jede beli hleb, a mi smo u svom selu bili željni i kukuruza jer je posle rata sve bilo opustošeno. Došao sam ovde kao maloletnik jer me je tako uputio jedan stariji čovek iz sela. Stigao sam obučen u šumadijsko odelo i obuven u opanke, i to vozom koji sam tada video prvi put u životu i koji mi se činio kao nešto veličanstveno. Morao sam mnogo da radim kako bih preživeo. Bio sam svinjar, a posle, kad su videli da sam vredan, prebacili su me da budem biroš, odnosno orač sa volovima. Sve je išlo po rangu, najviše rangirane osobe su bile gazde, a jedan od tih gazda me je zapazio i doveo da mu budem kočijaš. To je tada bila najveća kategorija radnika. Igrao sam fudbal i nisam voleo da radim pa sam otišao u obližnju pustaru Brestovac gde su mi dali bolji posao. Nakon toga sam vozio fijaker, sve dok nisu došli prvi traktori kada je polako prestajala vožnja konjima – priča Petronije o svom radničkom putu u pustari Mirkovac.
Mesta koja je rado obilazio i Josip Broz Tito
Iako već decenijama živi u Kneževim Vinogradima koji su od Mirkovca udaljeni 10 kilometara, što u njegovim godinama predstavlja veliku prepreku, Petronije se rado vraća na svoju pustaru. Dok smo hodali ulicama, sretao je prijatelje koji su i dalje ostali da žive ovde, popričao je s njima o porodici i zdravlju, a pokazivao nam je i gde se šta nalazilo. Mirkovac je, za razliku od ostalih pustara, danas prilično živo mesto, čak imaju i nekoliko školaraca, a prema poslednjem popisu stanovništva, ovde živi 64 stanovnika.
Nekada su imali i osmogodišnju školu, a fudbalski klub „Radnički” igra u baranjskoj ligi. Ipak, ružnu sliku ostavljaju napušteni poljoprivredni objekti i upravna zgrada nekadašnjeg izdvojenog pogona Belja. Zgrade se urušavaju, a prolazak pored njih opasan je po život. U blizini se nalazi dvorac Tikveš, nekada jedna od omiljenih rezidencija Josipa Broza Tita, pa je tako kroz ove pustare prodefilovao i veliki broj jugoslavenskih i svetskih zvaničnika. Kako nam priča Petronije, on i društvo su znali da idu u šume kako bi terali divljač da ih Tito i kolege lovci potom lakše ulove. Rodio se u Vitanovcu, većinu života proveo u Kneževim Vinogradima, ali ipak tvrdi:
- Mirkovac je moja gruda, od mladih do starih dana sam živeo ovde. Uvek dođem da gledam fudbalski klub, iako su u nižem rangu od Kneževih Vinograda. Ovaj kraj nikad nisam ispuštao iz svog života, smatram kao da mi je rodni.
Jedno od kapitalnih dela koje najbolje opisuje život u Mirkovcu jeste monografija Ljubisava Lukovića „Sećanje je zalog trajanju”. U njoj, autor između ostalog opisuje i dolazak stanovnika posle rata.
- Novi stanovnici Mirkovca nisu sa sobom donosili skoro nikakva materijalna sredstva za život. Oni su se doseljavali sa običajima svoga rodnog kraja i životnim navikama u govoru, oblačenju i ponašanju. Većinu tih običaja i navika nisu mogli da uklope u novu sredinu. Zbog toga, došljak je morao većinu njih da menja. Iako to nije bilo lako, ogromna većina u tome je uspela – opisuje Luković u svojoj knjizi multikulturalnost došljaka u pustare.
U Sokolovcu danas postoje samo poljoprivredni pogon i napuštene kuće
Iz Mirkovca odlazimo u obližnji Sokolovac koji, osim nove farme Belja i nekoliko opustelih radničkih kuća više nema šta da prikaže. Pustare su bile na vrhuncu sve do sedamdesetih godina prošlog veka kada je počelo sa iseljavanjem pre svega u novoizgrađeno Naselje solidarnosti (danas ovo mesto nosi naziv Naselje hrvatskih branitelja) u Kneževim Vinogradima, a 2018. godine je na izlasku iz ovog sela završena zgrada gde su se preselili preostali stanovnici pustara Sokolovac i Jasenovac.
- Muž i ja smo živeli u Jasenovcu, a kada je on umro, ostala sam sama jer nismo imali dece. Došla sam iz Bosne, tačnije iz Božinaca kraj Dervente, 1965. godine. Radila sam sezonske poslove, uglavnom kopala, a muž je vozio traktor. U Kneževim Vinogradima sam dobila jednosoban stan, a više od toga mi ni ne treba. Nekad je bilo lepo, zvalo se pustarama, ali je bilo živo. Svi smo se slagali, niko nikoga nije mrzio. Sada sam bolesna i živim od dana do dana – priča sa setom osamdesettrogodišnja Ljubica Vučićević koja svoje dane u zgradi za doseljenike iz pustara provodi sa prijateljicom i sumeštankom Anom Lončar.
- Došla sam ovde da radim iz Modriče 1968. godine, tu sam i ostala i zaradila penziju. Odlučila sam se na dolazak ovde jer nas je bilo dosta braće i sestara i posle rata je život bio težak. Bilo je dosta teško, imali smo malo zemlje, šume i bašte, a kriza je dugo trajala. Kad smo postali punoletni i dobili radnu knjižicu, otišli smo „trbuhom za kruhom”. Ovde sam prvo šest godina radila u ratarstvu, a potom 20 na farmi gde sam muzla krave. Život je bio lep, živeli smo sirotinjski, ali bilo je dosta slobodno. Niko nikoga nije napadao, ili možda jeste, ali ja to nisam znala – slaže se Ana sa Ljubičinim rečima.
Stočarstvom razbija svakodnevnu monotoniju napuštene pustare
Monotoniju u pustom Jasenovcu, gde prema popisu stanovništva iz 2021. godine živi samo četvoro stanovnika koji su odbili da se presele u zgradu u Kneževim Vinogradima, svakodnevno razbija Milan Petrović (28) iz Kneževih Vinograda koji obilazi svoju farmu ovaca. Iako je magistar ekonomije, odlučio je da se bavi porodičnim poslom i tako je rad u kancelariji zamenio za boravak u prirodi i bavljenje poljoprivredom.
- Od jedne velike korporacije, pre jedno tri godine, kupili smo farmu u Jasenovcu. Od tada svake godine pokušavamo nešto da sredimo i unapredimo. Prvo smo morali sve da raskrčimo jer je bilo toliko zaraslo da nije mogao čovek da prođe, a sada slobodno prolaze auti i traktori. Nakon toga smo sređivali objekte koji su nam bili najpotrebniji. Imamo još planova, pre svega bismo sredili kapije. Farma nam služi kao sedište porodičnog gazdinstva, držimo tu ovce i mašine za ratarstvo. Ranije sam samo ponekad prolazio kroz Jasenovac, više turistički kako bih ritom došao do Tikveša i Kopačkog rita, a sad svaki dan dolazim radi posla. Sa svim stanovnicima sam u korektnim odnosima. Mahom su to sve stariji ljudi. Ne živim ovde, ali ponekad mi prija da se izvučem iz sela koje je sedište opštine pa svakodnevno prolazi veliki broj ljudi. Ovde imam mir i prirodno okruženje pa se tu sklonim od buke – govori Milan o vremenu koje provodi u Jasenovcu.
U Mirkovcu i dalje živi 35 porodica
Kako pustare sada dišu i potrebe preostalog stanovništva, najviše mirkovačkog, poznaje komunalni i poljoprivredni redar iz Opštine Kneževi Vinogradi Marinko Despinić koji zbog prirode svog posla gotovo svakodnevno obilazi ovaj kraj.
- Pustare su nam uglavnom prazne, dve totalno, a u Mirkovcu živi 35 porodica koje žive u teškim uslovima. Stanovnici se i dalje iseljavaju, a niko se ne vraća. Do pre desetak godina, u svakoj pustari je bila trgovina, a i autobus je dolazio češće, dok sad više nema niti jedne trgovine, a autobus u Mirkovac dolazi dvaput dnevno. Ima troje đaka i to je možda i jedni razlog autobuske linije. Postoji pokretna trgovina, dovozi se hleb. Ljudi se snalaze sami, odlaze u obližnja mesta poput Suze i Kneževih Vinograda gde idu u ambulantu i u apoteku. Postoji udruženje žena „Izvor” čije gerontodomaćice posećuju starije ljude koji nemaju svoju decu, snabdevaju ih potrepštinama i voze kod doktora – opisuje Marinko Despinić život preostalih stanovnika pustara.
Nekada je Marinko i sam radio u Mirkovcu kao poljoprivredni inženjer pa dobro zna i kako je sve to nekad funkcionisalo.
- Nekad je ovde bila firma koja je zapošljavala 360 stalnih radnika i 400 sezonaca. Obrađivalo se oko 9.000 hektara na kojima se obavljala ratarska proizvodnja i stočarstvo. Nakon zatvaranja radnih mesta u pustarama, došlo je i do iseljavanja stanovništva. Planski projektom iseljavanja stanovnika pustara, uglavnom penzionera koji su imali stanarsko pravo, došlo je do seljenja u nove modernije stanove sa postojećim komforom – kaže naš sagovornik.
Većina baranjskih pustara spadaju pod opštine Bilje, Kneževi Vinogradi, Jagodnjak i grad Beli Manastir. Danas se ne zna njihov tačan broj. Neki kažu da ih ima više od 30, neki tvrde da se određeni broj u međuvremenu razvio i u veća sela, ali sve je izvesnije da ove preostale čeka sudbina koja im je namenjena imenom – pustoš.
*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.