Od Polače do Brisela preko belog luka

Ljubav prema rodnom kraju, često neobjašnjiva emotivna nit koju godine ni vreme nisu uspele da pokidaju, učestali dolasci u Polaču i odlasci sa željom da joj se opet što pre vrati, za Dušana Milivojevića su dugo godina bili sastavni deo života. Od mesta gde sve voli i smatra svojim, i onih drugih koja su mu nudila bolje prilike za školovanje, posao i usavršavanje, uvek je stajalo nešto između. Nostalgiju nisu mogli odagnati uspesi, a uspeha nije bilo tamo gde se samo srce moglo podmiriti.

Po prirodi ambiciozan, svestran i odlučan da radi na sebi i svom školovanju, u Srbiji je upisao Ekonomski fakultet i nakon završenih osnovnih studija po životno i radno iskustvo otisnuo se u inostranstvo. To mu je, često kaže, pomoglo da sebi otvori vidike i svet vidi iz malo drugačije perspektive. Deset punih godina tragao je za iskustvom, novim saznanjima, možda i za sobom, a put ga je vodio od Azije do Amerike. Radio je za jedan kanadski maloprodajni lanac, londonsku prevodilačku kompaniju, vijetnamsku školu stranih jezika, srpsku avio kompaniju „Er Srbija”, i ni maštao tada nije o polačkom belom luku. Radeći na kruzeru plovio je Tihim i Atlanskim okeanom od Aljaske do Venecije, ali je srce i tada vuklo ka Polači i rodnom Kninu. Komadić tog svog raja nosio je svuda sa sobom, da „preživi” do sledećeg povratka.

- Sve te godine putovanja, različiti poslovi i države, donele su mi brojna iskustva, poznanstva, kontakte sa različitim ljudima sa svih strana sveta. Upoznavao sam svet i druge kulture, ali to nije uspelo da umanji ono što me je istinski ispunjavalo i činilo srećnim. Svaki put kada bih došao u Polaču, bio sam neizmerno srećan prvenstveno zbog susreta sa porodicom, zbog svih dana života koji je ovde drugačiji, siromašniji, ali sadržajniji za mene nego bilo gde u svetu. Sa druge strane, istovremeno bih bio tužan zbog spoznaje koliko su ruralna područja zahvaćena ratom devedesetih i dalje devastirana i bez osnovne komunalne infrastrukture, a koliko se na to malo ukazuje i ne pridaje pažnja problemima sa kojima se suočava stanovništvo u tim manjim sredinama, devastiranim selima. Ta nepravda me je konstantno kopkala i nije mi dala mira - priča Dušan.

U međuvremenu je završio Master studije menadžmenta u uslužnom biznisu, napisao i objavio pet naučnih članaka u međunarodnim časopisima, stekao brojne sertifikate iz oblasti menadžmenta i poslovnih veština, a svom tečnom engleskom jeziku dodao i nekoliko nivoa savladanog nemačkog. Da se vrata otvore, možda upravo onda kada se najmanje nadamo, i sam se uverio mnogo puta. Starost obremenjena bolešću i od posla istrošenošću, savladala je 2019. godine Dušanovog dedu Božidara, gotovo dve decenije nakon povratka u Polaču. Dotadašnja briga o imanju, vinogradu i stadu ovaca, za staračka pleća postala je preteška. Tada više nije bilo dileme za Dušana, znao je i osećao da ispruženu ruku tada on mora dati onome ko je za njega, kako kaže, vazda bio neupitan oslonac i podrška u svemu. Ubrzo nakon dedine smrti nasledio je porodično gazdinstvo i krenuo u razmišljanje u kom smeru da nastavi. U literaturi je čitao o polačkom jesenjem luku koji je upisan na sortnu listu RH. Kako je višedecenijska tradicija proizvodnje prestala devedesetih godina prošlog veka, Dušan odlučuje da vrati beli luk na dinarska kraška polja, za komercijalnu upotrebu.

- Luk je bio izbor iz više razloga, jednim delom zbog tradicije njegovog uzgoja upravo u ovom kraju između planina Kozjaka i Dinare kada ga je svaka kuća sadila. Drugi razlog je bio činjenica da mi luk uvozimo, da kupujemo kineski umesto domaćeg, a proizvodnja je održiva, i ono što je možda i presudno jeste da jesenji luk ovde uspeva i ne pati zbog sušnog perioda koji ovde nastupa leti. Žalosno je, ali je činjenično stanje da se Polača ubraja u jedno od većih sela u kninskom zaleđu koja u dvadeset i prvom veku još uvek nemaju vodu. Mi smo zavisni od kišnice, imamo po nekoliko letnjih meseci kada su temperature visoke, vladaju velike žege, a kiše ne padne ni kapi, i to je jedan od presudnih faktora kada morate razmatrati o mogućnostima proizvodnje. Za luk koji se sadi u jesen i pristiže u kasno proleće ili rano leto, to nije prepreka i urod je dobar - pojašnjava Dušan.

„Jedi vitamine, a ne pesticide”

Upravo iz navedenih razloga, prve godine je preorao njive koje su do tada služile kao pašnjaci, i zasadio oko tri stotine kilograma semena luka. Dugi niz godina negnojena i neobrađivana površina uzvratila je urodom od oko tonu i po glavica luka. Planirao je zasaditi i više od toga, ali je fizički bilo neizvodivo, uzevši u obzir da nije imao mehanizaciju, da su mu uslugu oranja vršili ljudi koje je oko toga angažovao, a svaki čen belog luka u zemlju je sadio ručno. Određenu količinu proizvedenog povrća lako je i brzo plasirao na tržište, dok je jedan deo ostavio kao seme za narednu godinu. I tako je sve počelo.

- U hodu sam se odlučio za ekološku proizvodnju. Ovu, treću godinu, uzeli smo i ekološko seme. Živimo u parku prirode Dinara, uvršteni smo u područja Natura 2000, u blizini nemamo fabrike ni pogone koji zagađuju vazduh i okolinu, zemlja nije zatrovana tretiranjem različitim otrovima, i zašto onda zagađivati umesto iskoristiti tu ekološki čistu sredinu. Jedan deo sam posadio u jesen, dok će drugi deo tog pristiglog semena biti posađen u februaru. Aplicirao sam i za postupak odobravanja projekta koji finansira EU, Mere 6.3.1 za mala poljoprivredna gazdinstva, i ukoliko to najzad bude odobreno, plan je da zasadim pet stotina kilograma luka. Po nekoj sadašnjoj računici, od ovoga što je već zasađeno, očekujem da bi moglo biti oko dve do dve i po tone luka - pojašnjava Dušan.

Ove godine Dušan je sa svojim gazdinstvom simboličnog naziva „Podinarac”, izabran za jednog od najboljih mladih poljoprivrednika do 40 godina u RH, na konkursu Ministarstva poljoprivrede i Jutarnjeg lista. Njegova parola glasila je „Jedi vitamine, a ne pesticide, iz Parka prirode Dinara”.  Kao jedan od 19 najboljih u državi, ali i jedini iz Šibensko-kninske županije, odlazi u Brisel na Kongres mladih poljoprivrednika iz 16 zemalja. Istovremeno potpisuje i Sporazum o saradnji i izvođenju stručne prakse sa Veleučilištem „Marko Marulić” u Kninu. Svojim primerom, kaže, želeći da motiviše što više mladih koji imaju komadić dedovine da ga stave u funkciju.

- Najvažnije u svemu je zapravo imati viziju šta hoćeš i šta je cilj. Moj motiv nije bio isključivo proizvod koji želim da prodam i da se zadržim na tome, već na neki način da utičem i na društvo i zajednicu u kojoj živimo. Za mene je uspeh ako se nekome moj primer svidi pa odluči da isto to uradi, i onda u budućnosti imamo više domaćeg proizvoda u našem kraju. Saradnja sa Veleučilištem kao gostujući predavač ili saradnik na projektima, jeste mogućnost da se sve to približi mladim ljudima, ali i da im se olakša i skrati put koji  prethodi, nekim konkretnim smernicama. Praktičan deo biće na njivi, kada će oni moći da dolaze i čak učestvuju u nekom od procesa same proizvodnje, jer nećemo naučno objašnjavati koliko ima sastojaka u belom luku što i nije moja struka, već da nauče koja se gnojiva koriste u ekološkoj proizvodnji, kakav je sam postupak sadnje i održavanja, kakve obrasce šaljemo kontrolnoj kući koja to nadzire, kada sam u obavezi ispisati otkupni blok i izdati račun, na koji način se raspoređuju sredstava, šta je sve neophodno od dokumentacije i koju sve edukaciju bi trebalo odraditi za određene projekte. Meni to nudi mogućnost vidljivosti i reklamu, a njima stručnu praksu. Taj put prepoznavanja i vidljivosti me je odveo početkom ovog meseca u Brisel, a dvodnevno učešće na Kongresu sa najuspešnijim mladim poljoprivrednicima iz 16 drugih zemalja EU je svakako jedno dragoceno iskustvo - priča Dušan.

Jedi vitamine a ne pesticide iz PP Dinara

Malo zemlje pod noktima vredno je truda

Jedan od utisaka koje izdvaja jeste učešće EU zastupnice iz Austrije, koja je i sama poljoprivrednica, što vidi kao poruku onoga o čemu je i sam razmišljao, poljoprivreda je delatnost koja je zahtevna i teška, ali je proizvodnja hrane nešto što je garant sigurnosti i opstanka, posebno u ovim kriznim vremenima. Saznao je da je u Evropi tek svaki deseti poljoprivrednik mlađi od četrdeset godina, i da je to loša statistika koja se mora menjati.

- Poruke i podrška koje su nam tamo upućene su važne, ali i činjenica da to neko prepoznaje kao dobro i korisno. Evropa traži od nas digitalizaciju, ekološku poljoprivredu, obrazovanje i angažman, jer se poljoprivredom više ne bave ljudi koji nemaju izbora ili su slabije pismeni. Ljudi kao da nisu svesni toga da se vremena menjaju, da više nismo u onom dobu kada su nam roditelji govorili da idemo u školu kako ne bi radili njivu, već u vreme kada trebaš završiti fakultet i školovati se da bi bio uspešan proizvođač, ali i sam svoj gazda. Dolazeće programsko razdoblje u periodu od četiri godine nudi mnogo više sredstava za mere ruralnog razvoja nego što je to bio slučaj ranije, a na nama je da vidimo šta se od nas traži i kakve su nam mogućnosti da dođemo do sredstava koja su nam neophodna za ulaganje i napredak. U Briselu sam video da mnogo ljudi radi na proizvodnji maslinovog ulja, da su zastupljeni vinogradarstvo ali i sve sorte povrća, dok su mnogi od tih ljudi već prešli na onaj drugi, viši nivo, a to je prerada proizvoda, od kozmetike do hrane. Mnogi su već stigli i do nivoa plasiranja svojih proizvoda u maloprodajne lance, što je negde i krajnji cilj. Morate biti vredni, uporni i inovativni, ali ne u smislu da izmišljate toplu vodu, već u neku ruku i pratite postojeće trendove. Eto, najuspešniji mladi proizvođač ove godine u Hrvatskoj bavi se proizvodnjom jestivog cveća i sarađuje sa restoranima koji podižu gastronomiju na jedan drugi, viši nivo – detaljno pojašnjava Dušan.

Iako je uz proizvodnju luka Dušan deo svoje zemlje iskoristio za 400 sadnica badema, na njihove plodove treba čekati bar četiri-pet godina. Međutim, klimatske promene i pomeranje godišnjih doba, kada zima svoje zube zna pokazati u vreme kada bi se trebalo radovati proleću, nisu se pokazali blagonaklono prema tek oformljenim sadnicama. Upravo zbog toga Dušan svoje planove vezuje isključivo za beli luk.

- Krajnji cilj bi bio svakako prerada i saradnja sa trgovačkim lancima. Luk se koristi i u farmaceutskoj industriji, od njega se prave i različita ulja i tinkture protiv uboda insekata, dok se može koristiti kao suh, u prahu, ali i u granulama. Brendiranje bi bio pečat svemu tome, da postanemo prepoznatljivi po tom dinarskom luku, naravno prvenstveno iz Polače – sa osmehom svoje planove odaje Dušan, koristeći svaku priliku da provuče svoj rodni kraj kao neraskidivu vezu sa precima, uspomenom na dedu koji je, veruje, danas negde gore ponosan što porodična kuća nije zaključana, a imanje zapušteno.

Tragom toga Dušan je, rečju i delom, spreman i voljan da pomogne svakom ko razmišlja u sličnom pravcu. Nedavno su mu se, kaže, javili mladi ljudi koji su poreklom iz ovih krajeva a žive u Srbiji. Imaju želju da se vrate, obnove porodičnu kuću i krenu da ulažu u poljoprivredne i turističke potencijale svog sela, sa namerom da sebi obezbede egzistenciju i tu ostanu da žive. Što ih je više, kaže Dušan, njegov uspeh je veći, i ne štedi vreme ni savete da im u tome olakša koliko god može, makar i usmeravanjem na adrese do kojih je sam krčio put. Nisu oni konkurencija, već zajednička snaga i mogućnost da ruralnoj sredini vrate ugasli život, da dosadašnjih nekoliko tona luka u budućnosti bude bar nekoliko desetina tona istog. Upravo za takve Dušan ima poruku: „Uspeha ima dovoljno za sve, samo treba učiti, voleti sve ovo i raditi. Ovo malo zemlje pod mojim noktima je cena koštanja, ali u zoni komfora ne raste ništa, i tu nema plodova”.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.