Osim struje i smeća Baljci ništa drugo nisu dobili

Meštani sela Baljci nedaleko od Drniša poslednjih godina imaju problem sa nelagalnim odlaganjem otpada. Iako su se tim povodom obraćali nadležnoj Opštini, brojnim institucijama i udruženjima za zaštitu životne sredine, na njihove apele niko nije odgovorio, pa svakodnevno strahuju u kakav bi se izvor zaraze mogle pretvoriti otvorene deponije pored kojih svakodnevno prolaze.

Baljci naslovna

Selo Baljci, koje pripada Opštini Ružić, smešteno podno planine Svilaje, dugi niz godina bilo je jedno od onih u kojima nije bilo ni jednog povratnika. U ratu kompletno opustošeno, spaljeno i opljačkano, bez struje, vode i osnovnih uslova za život, nije davalo previše nade da će se tu ikad više iskra života ponovo upaliti.

Vreme i životne okolnosti ponovo su nas demantovali pa se u Baljke vremenom vratilo desetak povratnika. I one koji tu žive, ali i one koje srce sve češće vuče rodnom kraju, danas u Baljcima iste brige more. Nebriga i nemar nadležne opštine za selo, nelegalno odlagalište otpada i smeće kojim su poslednjih godina zatrpani sa svih strana.

– Živim i radim u Banjaluci, tamo mi je porodica, ali svaku priliku koristim da s njima dođem ovde u Baljke. Kad god smo slobodni, pa makar i jednom mesečno, naše vreme provodimo u selu jer srce sve više vuče ovde i želim da moja deca što bolje upoznaju moj kraj. Što je čovek stariji čežnja za onim gde se rodio je veća, bez obzira što to više ne izgleda kao nekada. Uz svu tu ljubav idu i oni problemi sa kojima se susrećete pri dolasku- priča rođeni Baljčanin Slobodan Bibić.

– Ako bih krenuo da nabrajam, onda bih izdvojio to što niko neće da promeni ni uličnu svetiljku kada pregori, pa sami sakupljamo sredstva za to. Nemamo pitku vodu, ali i to je podnošljivo jer hvatamo kišnicu sa krovova pa se njom služimo. Ono što nam je najveći problem, i nama koji ovde dolazimo sa decom, ali i ljudima koji su se vratili ovde da žive, jeste smeće koje nam gotovo svakodnevno dovoze iz drugih sela. Pored naših kuća prolaze traktori, kamioni, kombi vozila i tu dovoze najrazličitije vrste otpada bez bilo kakave i bilo čije kontrole. U samom središtu sela vremenom je napravljena ogromna deponija o kojoj niko ne mari.

Baljci Slobodan Bibić
Slobodan Bibić

Strahuje, kaže, svaki put kada mu deca izađu prošetati selom ili se provozati biciklom. Vetar i divlje životinje neretko sve to razvuku po putu, pa nikada ne zna na šta bi mogli naići i sa čim se susresti. Najveći apsurd je, kako kaže, što stanovnici Baljaka svoje smeće odlažu u vreće i na sigurno, dok ga drugi dovoze pred njihove kuće i dvorišta. Uz samu seosku cestu, na nekoliko lokacija, istovarene su gomile šuta, građevinskog materijala pa su, uz travu koja oko njih obrasta, idealna mesta za legla zmija i ostalih gmizavaca.

Na apele meštana niko ne odgovara

Brigu oko održavanja lokalnih puteva, seoskog groblja, zamene uličnih svetiljki i svega ostalog, meštani su hteli to ili ne, preuzeli na sebe. Ni to im, kažu, nije teško ali tuđe smeće ne žele u svom dvorištu. Deponija sa najrazličitijim vrstama otpada, na kojoj se neretko nađu i strvine uginulih životinja, nije samo ružna već i opasna po zdravlje meštana, ali na brojne molbe da se nelegalni dovoz smeća zabrani, niko im nikada nije odgovorio.

– Deo koji se smatra državnom cestom se održava, ali to nije slučaj i sa čitavim seoskim putem, mesnim grobljem. Za razliku od ostalih sela, gde na održavanju rade komunalne službe u nadležnosti opštine, to kod nas nije slučaj. Sve što se napravi uglavnom uradimo sami, ili sakupimo sredstva da platimo nekom košenje ili čekamo vreme letnjih praznika pa se sami organizujemo oko čišćenja. Nije ni to problem, ni kupiti svetiljku ni kositi travu kroz selo, ali bar nemojte da nas zatrpavaju onim što nikome ne treba.

Baljci smeće 1

Baljci smeće 2

– Mislim da niko ne želi da shvati koliko je opasno kada vam, na nekoliko metara od kuća, dovezu uginulu ovcu, kravu ili neku drugu životinju. Ne samo ružno, već i zaista opasno po zdravlje ljudi. Nesnosan miris njihove truleži se oseti danima, divlje životinje razvlače te ostatke, kosti svuda i to je izvor zaraze koji preti svima nama. Prvenstveno iz tog razloga smo se obraćali nadležnoj opštini, različitim institucijama i udruženjima, čak i medijima, ali niko izuzev vas nam čak nije ni odgovorio na mejl, a kamoli da su reagovali – ogorčeno ali nemoćno priča Slobodan.

Desetak složnih povratnika

O istim problemima u selu pričali smo i sa nadležnim parohom, sveštenikom Dušanom Vukovićem koji je na službi u Baljcima od početka ove godine. Kako i sam ističe, još uvek nije najbolje upoznat sa svim s čime se meštani Baljaka ovde susreću, ali je u par meseci video određene nedostatke kojih nema u drugim selima.

– U selu trenutno živi manje od deset stalnih povratnika, ali često su tu ljudi koji koriste svaku priliku da dođu. Kada je reč o povratnicima, uglavnom su to stanovnici starije životne dobi, što kod nas i nije retkost. Ono što mogu reći jeste da su Baljčani posvećeni i svom selu i crkvi, složni su, skupe se kad god im prilike to dozvole i trude se da daju svoj doprinos zajednici. Sami održavaju seosko groblje i prilazne puteve ali, kao što vidite, nemaju čak ni jedan kontejner ovde pored hrama gde mogu odlagati smeće pa isto voze po okolnim kontejnerima, put do crkve je neasfaltiran, okolni objekti su svi porušeni, a na putu do sela ili hrama nemate čak ni jedan putokaz koji ovamo vodi. Čak i do sela u kojima niko ne živi imate neko obeležje, tablu sa nazivom mesta ili crkve, ali ovde to nije slučaj. Još uvek nisam imao priliku sam razgovarati sa nadležnima pa ne mogu ni tvrditi zašto je to tako ni zašto su Baljci izuzetak.

U svemu uskraćeni i od Opštine i od države

Više od dve decenije čekanja trebalo je da makar struja stigne u Baljke, ali ni pre ni nakon toga, nikakvog pomaka više nije bilo. Državna obnova uglavnom ih je zaobišla. Onom ko ovaj kraj ne poznaje dobro, ni put za Baljke nije jednostavno naći, pa od opštine kojoj pripadaju, čini se, baš nikakve koristi i privilegija nemaju.

– Struju smo čekali više od dve decenije i mislim da ne postoji onaj ko za sve to vreme nije slušao o Baljcima i apelima ovih ljudi da im se makar struja dovede. Kada se to konačno i realizovalo opet je sve stalo i ništa se više u selu nije uradilo, napravilo. Državna obnova je prošla kako je prošla, a to znači da je većina ljudi koji su podnosili zahteve dobili odbijenice iz, mogu slobodno reći, neosnovanih razloga. Ista situacija je bila i sa našom porodičnom kućom, kućom mojih roditelja kojima je uskraćeno pravo na obnovu. Ako malo prođete kroz selo jasno možete videti da je većina kuća i danas porušena, a ono što je sređeno i napravljeno uglavnom su ljudi sami obnavljali da bi imali gde doći. Ukratko rečeno, gotovo ništa izuzev te struje mi ovde nismo uspeli ostvariti ni dvadeset pet godina nakon rata, zašto je to tako nije na meni da govorim, ali bi voleli znati zašto smo baš u svemu uskraćeni i skrajnuti – iskreno će Slobodan.

Ne odustaju od života ovde

Jedino mesto okupljanja u Baljcima i danas je hram posvećen Svetom Jovanu Krstitelju, do kojeg vodi još uvek neasfaltirani put. No, i put i pomoćne objekte, namera im je da pokušaju sami obnoviti jer od života ovde ne odustaju, a ni u čiju pomoć više ne mogu da se uzdaju.

Baljci Dušan Vuković
sveštenik Dušan Vuković

– Ono najvažnije što ljudi iz ovog kraja nisu izgubili je ljubav i privrženost prema svom selu i upornost i volja da daju svoj doprinos u njegovom održavanju. Kako do sada nisu imali gde ni da se okupe, nakon Liturgije u hramu, seoske slave ili bilo kojim drugim povodom, sada im je namera da sami obnove objekat u blizini hrama koji je nekada bio seoska škola. Sve to iziskuje i mnogo vremena, dozvola ali i novčanih sredstava i neće biti baš jednostavno, no drugog izbora nemaju jer očigledno da ni na čiju pomoć ne mogu računati – iznosi nam planove Baljčana sveštenik Dušan Vuković koji će, kako i sam ističe, na tom putu učiniti sve da im pomogne da ovo selo makar malo oživi.

Za vreme našeg razgovora sa sveštenikom i Slobodanom, nekoliko vremešnih Baljčana okupilo se da nam potvrdi sve ono što su rekli. Oni, kažu, ne bi da se eksponiraju jer se plaše da sebi ne naprave problem, da pod stare dane ne dožive neku neprijatnost. Zbog čega strahuju, nije teško zaključiti jer slika sela danas govori više od bilo koje reči. Sve ono što okolna sela imaju, Baljci još uvek nemaju, kao da ne postoje na mapi matične opštine. Jedino što im nije uskraćeno jeste smeće, i to tuđe u sred njihovog sela.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

1 KOMENTAR

Komentariši