Otišićani obnavljaju svoje svetinje i selo

Povodom letnje slave hrama Svetog arhangela Mihajla i završetka obnove parohijskog doma, u dalmatinskom selu Otišić održan prvi skup Otišićana. Više od tri stotine vernika poreklom iz ovog kraja, tri decenije nakon rata, došli su sa namerom da ponovo ožive svoje pusto selo

Otišić naslovna

U Otišiću, jednom od sela Dalmatinske zagore, koje se po površini i broju stanovnika nekada ubrajalo među najveća u ovom kraju, poslednjih julskih dana sve je vrvelo od života. Prvi skup Otišićana nakon rata održan je na dan letnje slave hrama, a povodom zajedničke obnove parohijskog doma u selu.

Za četrdesetak stalnih stanovnika Otišića, koji godinama unazad nastoje stvoriti uslove za opstanak i održavaju selo živim ovo je, kako kažu, nada u bolju i svetliju budućnost njihovog kraja.

– Jedan sam od malobrojnih povratnika koji tokom čitave godine žive u Otišiću, ali ako je suditi po ovogodišnjem saboru Otišićana u selu, iskreno se nadam da će nas u budućnosti biti više nego sada. Iako je naš hram posvećen Svetom arhangelu Mihajlu, dogovorili smo se da za letnju Slavu uzmemo praznik Svetog arhangela Gavrila, iz prostog razloga što je većina ljudi tada u mogućnosti da dođe, posebno oni koji u zavičaj dolaze iz daleka. Zajedničko saborovanje znači svima njima, ali i nama koji smo se vratili da ovde živimo, jer nam je to dodatna satisfakcija što se tiče života, borbe za ostanak i opstanak. Puno je problema sa kojima smo nastojali da se izborimo u proteklim godinama. Pre deset godina, kada sam se vratio u Otišić, mi nismo mogli ni prići svojim kućama. Sve je bilo obraslo u korov, putevi neasfaltirani, do pojedinih zaseoka čak potpuno neprohodni. I tada smo krenuli ozbiljnije da se bavimo obnovom infrastrukture u selu – priča Željko Rađen, jedan od četrdesetak stalnih stanovnika Otišića.

Nakon formiranja Veća srpske nacionalne manjine, njegovom povezanošću sa Većem Splitsko-dalmatinske županije i uspostavom saradnje sa gradskim čelnicima Grada Vrlike, krenulo se sa uređenjem infrastrukture u selu.

U Otišić je tada najzad stigla struja, postavljena javna rasveta, a asfalt je ove godine stigao do zaselaka Rađen, Stojisavljevići, Gajić, Šipke, Prtljage, Ratić i Borkoviće u Otišiću te Radiše u Podosoju. No, i pored toga, puno je još posla na stvaranju boljih uslova za život i povratak.

– Infrastrukturu rešavamo, ali jedan od ključnih problema koji imamo i dalje je voda. Mi smo gotovo jedino selo između Vrlike i Sinja koje još uvek nema vodovod. Snabdevamo se kišnicom, vodom iz bunara dok za stoku koristimo takozvane čatrnje. Nedavno smo predali projektnu dokumentaciju za ekonomsku opravdanost vodovoda u ovom kraju. To je skupa investicija, selo je površinski veliko, negde oko 16 kilometara po dužini, i zaseoci su udaljeni jedni od drugih, ali se nadam da ćemo kroz projekte i EU fondove i to u bliskoj budućnosti uspeti da regulišemo. Važno je da ljudi ne odustaju, da dolaze i da održavaju vezu sa rodnim krajem. Inicijativa koja je pokrenuta za obnovu hrama i parohijskog doma je važna i velika stvar, to nas je ove godine i okupilo u ovako velikom broju i nadam se da će nas svake godine biti sve više, ne samo leti već i čitave godine – optimističan je Rađen.

Primer kako se treba boriti za svoj kraj

Obnova duhovnosti ujedno je obnova života, kako u Otišiću tako i ostalim selima Dalmacije, poručuje paroh vrlički Lazar Prijić, ističući kako su Otišićani pokazali zajedništvo i privrženost svom kraju ujedinivši se oko obnove svoje svetinje, hrama koji datira iz 1889. godine, ali i parohijskog doma.

Otišić Crkva

– U početku, službe u hramu vršile su se samo jedan dan u mesecu. Vremenom smo počeli češće da služimo, i samim tim su i ljudi počeli više da dolaze. Po preuzimanju parohije, prvo leto na liturgiji je bilo oko osamdeset ljudi i svi su rekli kako je to bilo najveći skup nakon rata. Evo danas nas se ovde okupilo oko tri stotine, i to je pokazatelj kako možemo bolje iz godine u godinu. Moram reći da su se ovi ljudi sami organizovali, pripremili su ručak i posluženje za sve koji dođu, što opet dovoljno govori o njihovoj volji i želji da selo ne prepuste zaboravu. U prilog tome govori i sama obnova parohijskog doma i hrama koji je delom obnovljen, ali u kojem još uvek imamo mnogo posla. To nije bilo jednostavno, ali za samo godinu dana urađeno je mnogo posla – kaže Lazar Prijić, paroh vrlički i sveštenik u Otišiću.

On dodaje kako je zahvaljujući donacijama vernog naroda prvo saniran problem vlage u hramu, kupljene su najosnovnije stvari za potrebe bogosluženja, kompletno je obnovljen objekat parohijskog doma koji je u poslednjem ratu u potpunosti srušen.

Sada se oslikavaju ikone za čitav ikonostas, jer su prethodne takođe nestale u poslednjem ratu, a ukoliko ne bude dodatnih problema u planu je i ikonopisanje čitavog hrama kako bi mu se ponovo vratio stari sjaj.

Hram Svetog Arhangela Mihajla i parohijski dom obnavljaju se uz blagoslov episkopa dalmatinskog, a prilozima Otišićana i njihovih prijatelja danas razasutih na sve strane sveta. Ovo je kažu, njihova zajednička kuća pod čijim će se svodovima okupljati kao nekada, zajedno raditi na tome da nastave sa obnovom svog hrama, ali i života u ovom selu podno planine Svilaje. A na to su čekali gotovo tri decenije.

– Čitav odbor za obnovu ovih naših svetinja, svi ljudi, pojedinci, koji su na bilo koji način dali svoj doprinos u ovoj akciji zaslužuju jedno veliko hvala. Ovaj dom koji smo obnovili biće mesto okupljalja svih naših prijatelja, svih ljudi dobre volje, ali i zajednički dom svih nas čije kuće još nisu obnovljene. Ovde ćemo se okupljati u toku dana, sastajati uveče, družiti i dogovarati kako i šta dalje da uradimo za dobrobit sela i svih nas koji odavde potičemo. Bili smo složni i dobro organizovani u prošlosti, služili za primer mnogima, i uspeli smo to preneti na ove današnje generacije, omladinu koja nastavlja sa istim entuzijazmom iako ih je život odveo na sve strane, daleko od sela njihovih predaka – kaže jedan od članova Odbora za obnovu svetinja u Otišiću Miljenko Krunić.

Sreći zbog susreta nema kraja

Povodom prvog velikog sabranja, Oišićani su organizovali zajedničku trpezu za više od tri stotine svojih sumeštana pristiglih iz svih krajeva sveta, od Srbije do Amerike i Australije. Onima koji su u rodno selo došli po prvi put nakon rata, najteže je bilo pronaći reči kojima bi opisali svoja osjećanja nakon ponovnog dolaska.

gojko borković Otišić
Gojko Borković

– Otišao sam iz Otišića još sedamdesetih godina i ovo je prvi put nakon rata da sam ponovo u svom selu. U Sinju sam rođen, u Borkovićima odrastao, u ovom hramu kršten i u ovom selu proveo najlepše dane života. Bog neka oprosti i nama i njima, i da nam da snagu da nastavimo živeti dalje u miru. Posle trideset i nešto godina ja sam ponovo u svojoj kući, u Borkovićima i imam i put, i struju i internet kao što imaju i oni u Pazovi, Beogradu, Zemunu. Nekada smo se ovako svake godine okupljali na derneku, upoznavali se momci i devojke, sastajali i družili, ženili i udavali, a ovo je najveći skup posle rata na kojem smo se ovako svi sastali. Srećan sam i ponosan zbog toga, moja duša je sada mirna jer je tu gde je svih ovih godina želela biti, i da umrem ne bi mi bilo žao. Ne mogu vam više ništa reći, emocije danas ne dozvoljavaju mnogo priče, ali radićemo i graditi i dalje. Ako budemo ovakvi i narednih godina onda će, uveren sam, i centar sela za koju godinu biti obnovljen i lepši nego danas, a mnogi od nas će ne samo dolaziti češće, već se i vraćati da ostanu živeti ovde – ponesen emocijama i sa suzama radosnicama koje mu govor često prekidaju, priča Gojko Borković-Šile, koji nakon nekoliko decenija ponovo leto provodi u svom rodnom kraju.

Milenko Ustić sa porodicom darovao je bika da otišićka trpeza, uz pršut, sir iz mešine i vrličke uštipke toga dana bude kompletna i bogata kako dolikuje. I dok su Otišićani za trpezom krojili planove za nove radne akcije, a njihovi potomci rođeni daleko od Otišića trčali selom u kojem se, do toga dana, nije često čuo ni dečiji plač ni osmeha graja, život je, na radost svih, bar najavio neke nove, vedrije dane koji tek trebaju da osvanu.

Tako će, kažu, zajedničkim snagama nastaviti u budućnosti. Jer selu u kojem je pre rata živelo više od 1200 stanovnika, još uvek nedostaje voda, ali i obnova infrastrukture koja bi zasigurno omogućila bolji i kvalitetniji život, kako onima koji su se vratili, tako i nekim novim generacijama koje, svakog leta sa radošću provode odmore hodeći stazama svojih predaka.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.