Pesničko veče u Pačetinu – sećanje na Branka

U pačetinskom Domu kulture okupilo se desetak pesnika iz ovoga kraja koji su čitali svoju poeziju, a sam program je otvoren stihovima Branka Kovačevića. Među pesnicima bio je i Brankov poznanik i kulturni poslenik Dragoljub Vojnović iz Bobote.

- Pratio sam Branka svojevremeno dok je imao programe u vukovarskom pozorištu i često sam ga savetovao, pogotovo kada je bilo reči o govoru, akcentima, jer on je često recitovao i hrvatske pesnike, kajkavce i slično. Uvažavao je sve što mu kažem, pogotovo što se tiče akcenta, a zapravo ja sam jedan od retkih, možda i poslednji od učesnika ove večeri koji ga se seća. Znam da je svojevremeno dobio nekoliko nagrada, a što se njegove poezije tiče, to je stvar dragog Boga. Ako ima Boga, a ima ga, onda ima i poezije i velika je šteta što nas je takav plodotvoran autor prerano napustio – istakao je Vojnović.

Na programu u Pačetinu svaki pesnik imao je priliku da publici predstavi svoj rad kroz nekoliko pesama koje su objavljivali u samostalnim ili zajedničkim zbirkama poezije. Ovom prilikom kao gosti ove večeri bili su i Brankovi bliski rođaci.

- Ovaj dolazak u Pačetin nam je uvek emotivan jer mi smo naše detinjstvo proveli ovde, zato ovo mesto doživljavam kao svoje detinjstvo, a nas je Branko čuvao kao klince. Sve ovo što slušamo o njemu smo zapravo doživeli i nekako probude se sve te emocije koje su i onda bile. Zadovoljstvo je doći i videti ljudi ovde sa osmesima na licima i mlade naraštaje koji se bore za nešto svoje, da li kroz Brankove pesme, predstave koje rade ili nešto treće. Mislim da na ovim pesničkim večerima pomalo nedostaje da se pročitaju i pesme za decu koje je on pisao. Mi smo na njima odrasli, a te pesme za decu su smejanje, kikot, nešto što nije teška poezija i kada me pitate čega se najviše sećam, sećam se upravo toga – naglasio je Brankov sestrić Lazar Zlatić.

Plodotvoran pesnik

Branko B. Kovačević rođen je u Vukovaru 8. februara 1952. godine. Osnovnu školu pohađao je u Pačetinu i Vukovaru, Gimnaziju je završio u Vukovaru, a Medicinski fakultet u Novom Sadu. Radio je u vukovarskoj bolnici sve do polovine 1991. godine kao dermatovenerolog, a onda je napustio to radno mesto i kao lekar otišao na ratište u zapadnom Sremu i Kninskoj krajini.

Poeziju je počeo da piše još u mladosti. Bio je član književne sekcije Omladinskog kulturnog centra u Vukovaru, kasnije i književnog kluba „Zaharija Orfelin“ iz Vukovara. Poeziju je objavljivao u književnim časopisima i listovima: Književna reč iz Beograda, Bagdala iz Kruševca, Provincija iz Šapca, Stremljenja iz Prištine i Brazde iz Bijeljine.

Njegova prva samostalna pesnička zbirka bila je „Zanos mladice“ objavljena u Vukovaru 1984. godine. Kasnije su izašle i druge njegove zbirke pesama: „Traži me majko u slobodi ptice“ (1990), „Uz Dunav na ušću Vuke“ (1995), „Kad voćka zapupi“ (1997), „Mnogostradalni rod naš srpski“ (1998) i „Tamnina“ (objavljena posthumno 2003. godine). Pored samostalnih zbirki bio je koautor i nekoliko drugih zbirki i zbornika poezije. Epigrame je objavljivao u Ekspres politici.

Za svoje pesništvo bio je nagrađen i brojnim nagradama: na petom jugoslovenskom pesničkom festivalu nagrađen je „Zlatnim prstenom Subotice“ 1994. godine; dobio je drugu nagradu za najlepšu pesmu na jugoslovenskom konkursu „Gligorije Elezović“ u Vučitrnu 1994. godine; za knjigu „Uz Dunav na ušću Vuke“ nagrađen je nagradom Večernjih novosti „Milan Lalić“ 1995. godine. Dobitnik je i nagrada „Palićki galeb“ i Čegarske vatre“.

Nakon rata i mirne reintegracije napustio je Vukovar i preselio se u Budvu. Umro je u novembru 2002. godine. Njegovi posmrtni ostaci 2011. godine iz Budve su prebačeni u Pačetin.