Plemeniti ljudi pomogli Branku Drači da zimu dočeka u toplom domu

Zahvaljujući donaciji crnogorske porodice Glendžo, iz Berlina, ali i mnogim drugima ljudima koji su se uključili u akciju pomoći, Branku Drači iz Biljana Donjih konačno su stvoreni najosnovniji uslovi za život dostojan čoveku.

Branko Drača Biljane Donje

U ova najteža vremena kada se, na žalost, sve češće susrećemo sa onom latinskom frazom da je „čovek čoveku vuk“ pre nego brat, još uvek postoje ljudi i situacije koje nam vrate veru u ono dobro i humano u ljudima koje, često puta, i ne stigne u prvi plan. Da još ima takvih, onih koje dotakne nevolja, zla sudbina i život koji katkad i nema previše milosti, da vapaj jednog izmučenog čoveka mogu osetiti srca onih koji ga ne poznaju, koji su daleko ali muku nevoljnika ne doživljavaju kao tuđu već svoju, uverili smo se i ovih dana ponovnim obilaskom Branka Drače iz sela Biljane Donje.

Naime, kada smo, u februaru mesecu ove godine, prvi put došli u dom Branka Drače, uverili smo se u tešku životnu situaciju, siromaštvo i pomalo zastrašujuće uslove u kojima je ovaj čovek boravio. Dugi niz godina Bane, kako ga komšije od milja zovu, sam se nosio sa svojom mukom. U vreme dok su ga još zdravlje i snaga dobro služili, sam je obnavljao svoju devastiranu kuću živeći u podrumu. Jedanaesta godina teče od kada se vratio na to porušeno imanje, među četiri zida. Četiri godine živeo je sam u selu, bez komšija, rodbine, bez igde ikoga što bi narod rekao, bez ikakvih primanja, bez zdravstvenog osiguranja, bez struje i vode, gotovo bez svega, izuzev jake volje i odlučnosti da se bori za opstanak. Vremenom se sam nosio sa životnim nedaćama, sve dok godine, narušeno zdravlje i bolesna ruka zbog koje je svojevremeno proglašen invalidom rada, nisu uzeli danak.

Branko Drača Biljane Donje prozor

Nevešto postavljeni prozori nisu ga više štitili od bure i hladnoće, dotrajala peć na drva nije više bila funkcionalna, a spavati u prostoriji gde plafon nad glavom prokišnjava, a beton pod nogama dodatno pruža osećaj hladnoće, nisu više bili uslovi u kojima bi najzdraviji i najodvažniji čovek mogao opstati. To što nije imao ni frižider, ni vitrinu u koju bi bar mogao skladištiti ono što mu ko pruži, čak i nisu bile brige kojima se mogao opterećivati. Sa nedovoljno godina da ostvari penziju i sve manje mogućnosti da napornim, fizičkim radom u selu zaradi koju kunu, nije Bane ni bio u mogućnosti da bilo šta od navedenog sam promeni. Onoga dana, kada nas je ugostio u svom domu, bio je vidno zadovoljan i zahvalan što više, kako je rekao, bar nije gladan. Nekoliko meseci ranije ostvario je pravo na jedan kuvani obrok iz Pučke kuhinje, i to je ono što je smatrao najvećim dobitkom.

– Donesu mi iz Benkovca sledovanje, svaki dan jedan kuvani obrok, pa to rasporedim da imam za dva puta, a za sve ostalo kako mora. Nađe se uvek neko od komšija, ljudi iz drugog sela, da me pozove i ponudi što može, i ja sam zahvalan na brizi svim tim ljudima – rekao nam je tada skromno Bane.

Donatori hteli da ostanu anonimni

Nije prošlo mnogo vremena od objavljivanja naše priče do javljanja ljudi koji su Brankovu muku osetili kao muku bližnjeg, neimajući sa njim baš nikakve veze. Bez organizacije neke velike humanitarne akcije, bez i najmanje potrebe da se njihovo delo dobročinstva veliča kroz medije i da, na nevolji jednog čoveka, veličaju svoj humani gest, i crnogorska porodica Glendžo, i brojni koji su se javljali nadležnom svešteniku u Smilčiću, našli su način i put da pomognu Banetu ne bi li, najzad, dobio bar najosnovnije uslove dostojne životu jednog čoveka.

Branko-Drača-Biljane-Donje

Posredstvom crkvene opštine Smilčić prikupljena su materijalna sredstva koja su, posredstvom sveštenika Nemanje Mijatovića, uložena u građevinski materijal i adaptaciju Banetovog životnog prostora.

– Ovim gestom ljudi su najpre pokazali svoju hrišćansku vrlinu, a to je da imaju ljubavi i brige prema onima kojima je to najpotrebnije. Sredstva koja su namenski stigla za Baneta uplaćena su na račun crkvene opštine, i ljudi su uglavnom zahtevali da ostanu anonimni. Većinom se radi o onima koji žive u Australiji, Nemačkoj, Kanadi i niko od njih to nije uradio iz bilo kojih drugih razloga osim saosećanja i nesebične ljubavi prema onome ko je u nevolji. Zahvaljujući svima njima, odradili smo jedan deo spoljašnjih radova kao što su hidroizolacija na ploči, zatim novi dimnjak, kupljena je i ugrađena stolarija za čitavu kuću, uključujući i unutrašnja vrata na prostorijama. U jednoj prostoriji urađena je termoizolacija, postavljen laminat, pločice, kupljeni su krevet, šporet na drva, strujni šporet, trpezarijski sto i stolice, vitrina, dok nam je kuhinjske elemente donirao jedan dobar čovek iz Zapužana. Uz to, kupljen je jedan deo elemenata za kupatilo ali, na žalost, zbog poskupljenja građevinskog materijala koje je i nas zadesilo, nismo taj zamišljeni proces opremanja kupatila do kraja sproveli u delo – u izvedene radove upućuje nas sveštenik Nemanja.

„Kada pogledam ovo sve, gde sam živeo i kako mi je sada, mogu reći da se u mom životu sve promenilo“

Ono što je, po njegovim rečima, bila početna zamisao jeste da se Banetu osposobi jedna prostorija gde bi mu bilo toplo i udobno, gde bi mu uz šporet bile podnošljivije hladne zimske noći i dani, gde bi sebi mogao servirati pristigli obrok, ali i mesto na kojem bi imao gde odložiti ono što mu, u datom trenutku, nije neophodno.

Branko Drača Biljane Donje Nemanja Mijatović

Upravo u toj prostoriji, sa pogledom kroz prozor na kišni dan, ponovo smo sreli Baneta. Malo je reći, kaže, da je zahvalan Bogu na dobrim ljudima, jer ni sam se nije nadao da će oni, njemu potpuni stranci, imati sluha za njegove muke.

– Kada pogledam ovo sve, gde sam živeo i kako mi je sada, mogu reći da se u mom životu sve promenilo. Sada je ovde kao u raju, toplo i čisto. Na novom krevetu spavam, sa dva drveta ugrejem kuću, ne duva više oko prozora niti mi plafon prokišnjava, neuporedivo sa onim kako je bilo. Oduvek je bilo dobrih ljudi, svuda, ali ima dosta i onih kojima treba pomoć, mnogi žive u siromaštvu, zato nisam očekivao da će se oko mene brinuti. Zahvalan sam od sveg srca svakome od njih, svakome ko je na bilo koji način učestvovao u ovome, jer su mi omogućili ono što ja nisam mogao. Teško da im se mogu dovoljno zahvaliti, ali im želim svima da ih Bog nagradi za sva dobra dela koja su učinili i koja čine – skromno i zadovoljno kaže Bane.

Ni prošli put ni ovaj, nije Bane bio jedan od ljudi koji kuka, moli i traži, i verovatno većinu toga ne bi ni znali da sami nismo videli, pitali. To je jedan od onih ljudi koji nije bacao ni neispravne, nefunkcionalne stvari koje su mu, nekada, ljudi donosili ne razmišljajući preterano šta će on sa njima. Prihvatao ih je, kako nam je rekao, samo da nekoga ne bi uvredio. U toplom domu, sa ručkom koji mu svakodnevno stiže, on je našao svoje razloge za sreću. Tako će lakše, veruje, dočekati i narednu godinu kada bi mogao da ostvariti pravo na starosnu penziju, da konačno ima bar neki prihod.

Bane će ovaj Božić dočekati u boljim uslovima

Na odlasku od Baneta zatekli smo predsednicu SDSS-a grada Benkovca Katarinu Vrcelj koja je, kako nam je Bane rekao, jedna od onih osoba koje ga najčešće zovu, obilaze, voze doktoru ili pomažu oko rešavanja papirologije. Zadovoljna je i ona, kaže, onim što su dobri ljudi učinili za Baneta, ali briga o njemu tu nije završena.

Branko Drača Biljane Donje Katarina Vrcelj

– Napravljeno je zaista mnogo u odnosu na ono kako je bilo, i zahvaljujem se svima onima koji nisu ostali ravnodušni na Banetovu sudbinu. Niko od nas ne zna šta život nosi i šta nas čeka sutra, u kakvoj se ko situaciji može naći, zato je velika stvar ne ostati ravnodušan na tuđu muku, koliko god je to u našoj moći. Nadam se, kada je Bane u pitanju, da tu nećemo stati. Ostaje nam još da mu obezbedimo ogrev za zimu, a zatim i da osposobimo kupatilo koje još nije u funkciji. Time bi zaokružili ovu čitavu priču pomoći, a Banetu obezbedili sve uslove za život – kaže Katarina.

U ovo vreme praznika, kada smo svi u iščekivanju obeležavanja dana Rođenja Hristovog, ne zaboravljajući sva znana i neznana dobročinstva onih koji ne zaboravljaju siromašne, od života unižene i često zanemarene, ne zaboravljajući ni sjaj iz Banetovog oka što će ovaj Božić dočekati u boljim uslovima, same se nameću reči Svetog Petra Cetinjskog Čudotvorca koji je rekao: „Ko učini koliko je kadar, učinio je koliko je dužan“.