Podrum kao zaštićeno kulturno dobro staro 222 godine

Belomanastirac Milan Dvornić u oktobru prošle godine dobio je rešenje Ministarstva kulture Republike Hrvatske kojim je podrum u njegovom vlasništvu, izgrađen davne 1802. godine, stavljen na listu zaštićenih kulturnih dobara. Ujedno to je i jedini preživeli podrum u Baranji iz toga vremena koji je očuvao svoj autentični izgled.

- Podrum je u porodičnom vlasništvu od kada ja znam za sebe. Porodica ga ni od koga nije kupila, zadržao je svoj autentični izgled, a i danas služi onome čemu je i ranije bio namenjen, odnosno za preradu grožđa, čuvanje vina, čuvanje alata i svega ostalog što je vezano za vinogradarstvo – kaže Milan Dvornić i navodi kako je tekao postupak upisa podruma na listu zaštićenih kulturnih dobara.

- Ljudi iz Konzervatorskog zavoda iz Osijeka koji deluje pri Ministarstvu kulture su ovaj podrum snimili, proučili na koji je način i kako građen, zabeležili starost i preporučili Ministarstvu kulture da on bude stavljen na listu zaštićenih kulturnih dobara. Rešenje o tome dobio sam u oktobru prošle godine. Meni je stavljeno u obavezu da ga održavam u istom stanju i da nikakve popravke ili prepravke na njemu ne radim bez njihovog odobrenja jer je on stvarno poslednji koji postoji na prostoru cele Banske Kose. Ne može se reći da podruma u Baranji više nema, ali svi su oni u međuvremenu promenili svoj izgled jer su ih ljudi održavali koristeći savremene materijale – beton, ciglu, crep i slično, a ovaj je zadržao autentičnost jer su i za popravke korišteni materijali od kojih je sagrađen, a to su zemlja, trska, pleva, drvo i ništa drugo – objašnjava Dvornić.

Ovakvi podrumi postojali su na prostoru cele Banske Kose i građeni su da bi se u njima čuvalo vino. Građeni su na visokom jer u selima koja se nalaze u nižim predelima problem su bile podzemne vode. Podrum ima nekoliko nivoa i sastoji se od krova, gornjeg prostora zvanog kacara i donjeg prostora zvanog gator ili u nekim selima ćemer. U gornjem su se čuvali alati, razne sprave za preradu grožđa, preše, burad i u njemu se uglavnom vršila prerada grožđa nakon jesenje berbe. Donji prostor služio je za čuvanje vina nakon pretakanja.

- U gatoru ili ćemeru temperatura vazduha je tokom cele godine ista, odnosno između 8 i 10 stepeni što je izuzetno dobro za čuvanje vina jer u to vreme nije bilo konzervansa i nekih drugih hemikalija koje su vino čuvale od kvarenja. Još uvek imam vinograd i danas koristim sve ove predmete koji su se i onda koristili. Ima i onih dotrajalih koje više ne koristim, ali mi je žao da ih bacim pa ih čuvam jer su deo svojevrsne etnografske zbirke – priča čika Milan.

Gator je visok onoliko koliko je čoveku prosečne visine dovoljno da se u njemu ispravi. Svod je zemljani, neobzidan i bez potpornja, a to je bilo moguće jer nije mnogo širok. Širi gatori, građeni za dva reda buradi, morali su da budu zasvođeni ciglom da se ne bi urušili. Sa strane je gator obložen ciglom. Između kacare i gatora zemlja je debela između osam i deset metara, a od zemlje iskopane iz gatora građen je gornji deo podruma.

Sve je u ovom podrumu autentično, stari alati, pribor, sprave i sve je izrađeno uglavnom od drveta. Krov je pokriven trskom čiji donji deo je ostao netaknut još od izgradnje 1802. Popravljan je uglavnom spoljni sloj koji stradava zbog vremenskih nepogoda i oštećenja nastalih atmosferilijama, kišom, ledom ili vetrom. Ono što odmah upada u oči su sama vrata koja čuvaju tri originalne brave sa isto tako originalnim ključevima koji su veoma masivni i teški.

Vredni sakupljač narodnih običaja baranjskih Srba

Milan Dvornić je čovek koji je decenijama sakupljao etnološku građu vezanu za običaje baranjskih Srba o čemu je objavljivao tekstove u brojnim časopisima, a objavio je i nekoliko knjiga. Najnovija njegova knjiga Narodni običaji Srba u Baranji objavljena je 2019. godine.

- Po struci sam ekonomista, radio sam u Privrednoj banci Zagreb, a nakon reintegracije sam deset godina bio bez stalnog zaposlenja. Da bih preživeo radio sam razne fizičke poslove, a na kraju sam se zaposlio u jednoj metalskoj firmi u Belom Manastiru i tu sam dočekao i penziju. Narodna umetnost i tradicija su me oduvek privlačili. Baranja je multietničko područje na kom žive razne nacije i etničke grupe i svaka od tih grupa i etniciteta je čuvala svoje običaje. U početku sam, pošto sam veliki zaljubljenik u likovnu umetnost, počeo sam da slikam narodne običaje Srba, Šokaca, Mađara i ostalih naroda koji ovde žive jer su oni već počeli da se gube. Osećao sam potrebu da sve to na neki način sačuvam od zaborava makar i na slikama – priča Milan o svojoj strasti.

Pokušavao je, kaže, da podatke o tim običajima potraži u literaturi, a to je bilo vreme kada se sve to već gubilo. Za pomoć se obraćao i muzejima i bibliotekama i institutima za proučavanje folklora, Akademijama nauka i uvek je dolazio do bolnog saznanja da o narodnim običajima u Baranji nigde ništa nije zapisano.

- Nije mi preostalo ništa drugo nego da sam počnem da prikupljam podatke i pišem tekstove koje sam objavljivao u beogradskom Raskolniku i nekim drugim časopisima. Kasnije su mi stručni ljudi, etnolozi i istoričari, predložili da se posvetim prikupljanju te etnografske građe s obzirom da se time niko nije bavio i tako je taj moj rad i započeo. Radio sam skoro tri decenije, a bilo je dosta problema jer ja po struci nisam etnolog i trebalo je sve te podatke na neki način sistematizovati, da to ne bude urađeno 's brda s dola', što bi narod rekao, nego da ima neki red i smisao. Da si u tome nekako pomognem koristio sam čak i neke upitnike Jovana Erdeljanovića i još nekih etnologa iz dvadesetih godina prošlog veka koji su mi omogućavali da na jedan sistematičniji način rasporedim prikupljenu građu – kaže Dvornić.

Dvornićev rad stručna javnost ocenila najvišim ocenama

Podatke je prikupljao od kazivača, najstarijih žitelja Baranje, rođenih između dva svetska rata jer je to bila generacija koja je još dobro pamtila tu narodnu tradiciju i od koje je mogao da prikupi najviše kazivanja i opisa.

- Vrlo vredni i bolji kazivači su bile žene dok su muškarci o tome mnogo manje znali. Ispitao sam sigurno više od dvadeset kazivača iz raznih sela u Baranji od kojih sada nažalost više niko nije živ. Na taj način sam uspeo da sačuvam to njihovo sećanje koje je pomoglo da se sve to ne zaboravi jer je danas već vrlo teško naći osobu koja bi mogla dati vrednije podatke. Sve je okrunjeno knjigom Narodni običaji Srba u Baranji koja je objavljena 2019. godine i koja je od strane stručne javnosti zaista dobro ocenjena.

- Iako, kako sam naglašava, on nije etnolog, njegovo delo to ni po čemu ne pokazuje. Suprotno tome – uočava se predani rad i odgovorni odnos prema sakupljenoj građi i njenom prezentovanju. Govoreći o narodnoj kulturi Srba, autor ni na koji način ne umanjuje kulturni i jezički identitet drugih etničkih zajednica na tom prostoru – zapisala je, između ostalog, u svom osvrtu na Dvornićevu knjigu Dragana Đurić iz Instituta za etnologiju i folkloristiku u Zagrebu.

Mnoge od običaja o kojima je pisao, Milan Dvornić preneo je i na slikarsko platno što je zahtevalo dodatni trud i napor.

- Za svaku sliku koju sam uradio trebalo je napraviti jednu pravu i opširnu studiju i pripremu. Morao sam da proučim kakva je bila nošnja tog vremena, kako su izgledale kuće, kakav je u njima bio nameštaj, kakvi su se alati koristili i slično. Tek onda sam mogao da sve to prenosim na platno. Zbog toga slika i nema mnogo jer je sve zahtevalo mnogo uloženog vremena i truda. Neke od običaja koje sam preneo na platno i sam pamtim poput svadbenih običaja ili Buša u podunavskim selima. Na seoskim vašarima si već po odeći mogao da zapaziš kojoj etničkoj grupi neko pripada, ali sve je to već bilo u poodmakloj fazi odumiranja i nestajanja. Kakva je bila srpska nošnja u Baranji bilo je jako teško utvrditi pa sam koristio neke stare fotografije i neke od sačuvanih delova tih nošnji. Verujem da su podaci koje sam sakupio dragoceni i da će u budućnosti biti vrlo teško saznati bilo šta novo o ovoj temi – objašnjava ovaj vredni Baranjac.

Podršku za svoj rad dobio je tek na kraju, kada je prikupio svu tu građu i pripremio je za izdavanje knjige. Prijavio se na konkurse Ministarstva kulture Republike Srbije i Pokrajinskog sekretarijata za kulturu AP Vojvodine. Knjigu mu je izdalo Veće srpske nacionalne manjine Belog Manastira.

- Tokom prikupljanja građe nisam se nikome ni obraćao za pomoć, sve sam sam uradio. Obišao sva sela, razgovarao sa kazivačima, zapisivao, fotografisao, slikama prikazao preko 30 običaja – zaključuje na kraju Milan Dvornić čijim trudom su običaji našeg naroda u Baranji zauvek ostali zapisani i otrgnuti od zaborava. Da njegovog truda i napora kojim slučajem nije bilo, jednoga dana neko bi mogao da kaže da i našega naroda u Baranji nikada nije bilo jer je demografska situacija takva da Srbi u Baranji polako nestaju. Zato ljudi poput Milana Dvornića zaslužuju divljenje i veliko poštovanje.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.