Poezija i epigrami u vukovarskom Srpskom kulturnom centru

U uvodnom delu promocije autor Dragoljub Vojnović je najpre govorio o knjizi dečije poezije „Vasja mačak“, a potom i o knjizi epigrama zvučnog naziva „Srbine, iseli se“ kojeg je posudio sa jedne fasade u Vukovaru na kojoj su ekstremisti ispisali takav grafit pre nekoliko godina. Knjiga epigrama po rečima autora nastala je za kratko vreme, za nekih petnaestak dana, a inspiraciju je našao u doktoratu svoga sina i upravo sa tim epigramom pod naslovom „Doktorat“ i počinje ovu svoju knjigu.

- Vreme u kojem živimo idealno je za epigrame koji su danas gotovo nestali. Poslednji koji se bavio epigramima čini mi se da je bio Grigor Vitez. Ja se nisam strogo držao forme, jer epigram ima svoju formu, svoju versifikaciju, nego sam ih prilagodio svojim potrebama i onome što sam hteo da kažem. Suština epigrama je da bocne, da zadre u nešto što u društvu i u čoveku nije dobro. Tako sam krenuo od svojih ličnih problema jer nekoliko epigrama u naslovu nosi reč starac, potom sam pisao o političarima i iz Srbije i iz Hrvatske, kako sadašnjim tako i bivšim – istakao je Vojnović.

Recenziju za ovu knjigu napisao je dr Svetozar Livada, dok je zapis o pesmama sabranim pod naslovom „Vasja mačak“ dao pesnik Đorđe Nešić. U recenziji Livada ističe da „u osamdesetak, što kraćih što dužih epigrama, Dragoljub oslikava masovno posrnuće tiranije jačeg u ime etnosa, vjere i nacije. Zločini teku kao poplava u ime državnih i paradržavnih etno-bandita. On, iako etnički Srbin, prije svega je čovjek, građanin, pisac i svjedok vremena, pa sve ono ljudsko i građansko, pa tek onda Srbin“.

Inspiraciju našao kod Solženjicina

Sa druge strane, knjiga „Vasja mačak“ je, po svojoj temtici i likovima kojima se bavi Vojnović, namenjena učenicima viših razreda osnovne škole, pa i učenicima srednjih škola. Nakon određenih pesama pesnik ostavlja uputstvo da se krene u biblioteku i da se tamo uzme knjiga.

- Druga knjiga koju smo promovisali, knjiga pesama, nastala je kao posledica ideje da čovek, odnosno živo biće, može da se kreće kroz prostor i vreme i da u određenom momentu bude na pravom mestu. Tako sam ja čitajući Solženjicina upoznao tamo jedan lik i onda sam tog Vasju mačka iskoristio i pustio da putuje, da upozna Pipi Dugu Čarapu, Toma Sojera, Haklberi Fina, Brankove likove i druge.

Vojnović na ovome ne staje, i dalje piše, tako da uskoro možemo da očekujemo izlazak iz štampe i jedne knjige koja se bavi temama iz poslednjeg rata devedesetih godina i događajima u Vukovaru i okolini. Do sada je napisao sedam knjiga, a pisanjem se bavi uglavnom od penzinerskih dana iako je poezija bila njegov predmet zanimanja i u ranijem periodu.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.