Politička scena kao igra Kolariću paniću

Sve što se dešava ne samo na hrvatskoj političkoj sceni, nego i u politici u regionu, previše liči na dečju igru "Kolariću paniću" da bi bilo slučajno. Čini se kako političari, baš kao što i ta igra kaže, sami zapliću i raspliću neka pitanja koja ne samo da nisu glavni problem nego uopšte i ne bi trebala da budu problem.

Igra 'pletemo se samiću' tako traje danima, nedeljama i mesecima, a onda, ta medijski do sitnih crevca prožvakana pitanja odjednom više niko i ne pominje, a ona ne samo da nisu rešena nego ih najverovatnije nije ni trebalo pokretati.

Navešću samo nekoliko primera. Reforma obrazovnog programa (popularnog kurikuluma) koju je vodio tim Borisa Jokića da nije zaustavljena do sad bi već bila i završena, a deca bi već uveliko po njoj učila. Međutim, Kolarići onda ne bi imali oko čega da se zapliću.

Isto je i sa frkom stvorenom oko arbitražne odluke za pitanje Piranskog zaliva oko koga se spore Slovenija i Hrvatska. Sećate se panike oko naplaćivanja kazni hrvatskim ribarima i pretnji Sloveniji kontramerama. Tresla se gora, a sada o tome više niko i ne govori.

Pa onda Agrokor, e to je tek zaplitanje-rasplitanje. Tu se ne zna ni ko pije ni ko plaća. Najčudnije je odkuda plate, i to kakve, za sada već bivšeg stečajnog upravnika Ramljaka i brdo konsultanata, a firma zbog koje je donesen i leks-specijalis dužna i Bogu i vragu, tj. nema para.

Šta tek reći o trakavici sa ustaškim pozdravom 'Za dom spremni!' zbog koga je osnovana i tzv. "Komisija za suočavanje s prošlošću" koja ne samo da ništa nije rešila nego je svojim oportunističkim stavom još više zakomplikovala situaciju koja je mogla vrlo jednostavno da se reši. S obzirom da je antifašizam jedan od temelja Ustava RH taj pozdrav i ne samo njega, nego i sve druge manifestacije ustaštva, trebalo je zakonski kažnjavati i gotova stvar.

Pa onda kupovina vojnih aviona. Te američke, te grčke, te švedske te izraelske, te nove, te polovne, te ove, te one, pa onda taman odluče, pa se opet predomisle i tako u nedogled. Najnovija igra Kolariću-paniću igra se oko Istanbulske konvencije koju je  'Zna se' na kraju i prihvatilo bez obzira na sve tzv. nedoumice.

Kada im ponestane 'krupnijih' tema u pomoć i protiv svoje volje priskoči priroda. Kažem, protiv svoje volje jer mediji i prirodu zloupotrebljavaju pa je tako i temperatura od -20 stepeni čudo Božje, kao da to nikada ranije nismo doživeli. E, a kada temperature naglo porastu tu su da popune medijski prostor, izgleda neizbežne, poplave.

Onda premijer, predsednica i članovi vlade obilaze poplavljena područja izražavajući svoju solidarnost sa postradalima i sve to stvara privid kako svi oni ipak nešto rade, kako brinu i bdiju, ali i tu vlada rekao bih, dobro režirani nesklad.

To su samo neki od spinova kojima se pažnja javnosti skreće sa mnogo važnijih pitanja. Mladi odlaze iz zemlje, odlaze doktori, medicinske sestre, građevinci, niko više neće da radi za minimalce kada za iste poslove u inostranstvu dobiju tri puta više. Narodu su dosadile i beskrajne ideološke rasprave o nečemu što je bilo pre više od sedam decenija, dok život neumitno prolazi.

Dosadilo mu je da radi za druge, za povlaštene kaste i izabrane, hoće da radi za sebe, jer samo jedan je život. U zemlji koja ima Slavoniju i Baranju poljoprivreda je grana koja izumire, ali ni to našim političarima izgleda nije važno. Narod jede pomije iz EU jer je domaća proizvodnja hrane uništena.

O tome da je ispražnjenog prostora od Slavonije do severne Dalmacije sve više, da i ne govorim.

Ispod žita, tu i tamo, provuku se i neke važne teme, ali o tome naravno nema mnogo polemike u medijima.

Zapravo, svaki put kad pogledam vesti imam osećaj da se neko sa nama gadno poigrava i od svih nas pravi budale. I ne, ne mislim da je to slučajno. Suviše često se sve ponavlja po obrascu Kolariću paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo; kolariću paniću, trata-ra-rata-ta.