Poljoprivreda i stočarstvo su jedini potencijal voćinskog kraja

U Virovitičko-podravskoj županiji nalazi se Opština Voćin, a u njoj selo Gornje Kusonje. Nekada je bilo puno života, a danas ovo mesto od sudbine koja je zadesila većinu srpskih sela voćinskog kraja, od potpunog nestanka i zaborava, čuvaju dve porodice. Put kojim smo stigli do ovog sela vodio nas je kroz mesta opustošena ratom od kojih su danas ostali samo tragovi. Zidovi srušenih kuća, dimnjaci, pognute ograde, bunari, preostali zabati staja obrasli u šipražju tragovi su nekadašnjeg života.

Dok se tako ređaju ostaci naselja koji se među granama mladog drveća sada teško i naziru stižemo u Gornje Kusonje u kome pronalazimo samo dve porodice. Svoj život posvetili su poljoprivredi i ovčarstvu, opstali su u samoći posvećeni radu koji je za preostale Srbe deo tradicije, nasledstva i lјubavi prema ovom kraju i životu kakav se nekada živeo. Krstu Vukmana, pedesetosomogodišnjeg vlasnika porodičnog polјoprivrednog gazdinstva zatičemo na pašnjaku sa stadom ovaca.

- Za ovaj posao vezan sam od malih nogu i bavim se onim što je moje nasledstvo. Ovčarstvom se bavim više od 30 godina. Registrovao sam OPG i ovo je porodični posao od kojeg živimo. Moj radni dan traje ujutro od šest pa uveče do 20 časova, stalno sam sa ovcama i nema odmora ni slobodnog dana. Mogu reći da je ovo veoma zahtevan posao od kojeg je dobit mala – započinje priču Krsto koji se žali na tržište i plasman robe te da je zbog krize izazvane virusom korona dodatno otežana ionako teška situacija te ove godine nije prodao ni jedno od 200 jagnjadi, a tu je i problem sa vunom.

- Vuna ne ide nikako, kući ima pet šlepera vune, skladištio sam je, ali sada ne znam šta sa njom da radim. Dok sam mogao šišao sam ih sam, ali sada ih je puno pa moram i to da platim 10 kuna po ovci, a ja ih imam 300. Trošak je, a sa vunom ne znamo šta ćemo. Jako je koronavirus otežao ovu godinu i poslovanje, prodaja je stala. Sada gubim puno i na mleku jer ne muzem. Mleko sam prodavao za Pag. Sada sarađujem sa Vindijom, a cena zavisi od kvaliteta i kreće se do devet kuna što je dobra cena. Nekada su bila puno bolјa vremena, mogao si da prodaš vunu, jagnjeću kožu, a sada ništa. Tržište je zasićeno i uvoz nas uništava – priča Krsto o problemima.

Naš sagovornik priznaje da ipak odoleva svim izazovima jer ovaj posao i boravak u prirodi nikada ne bi menjao za nešto drugo.

- Ja ovo volim, navikao sam i uživam u ovom poslu. Volim da provodim vreme sa ovcama, ceo dan sam ovde u prirodi, nema gradske buke i zvukova. Telefon zvoni samo ako me od kuće zovu, slušam ptice, cvrčke i sretnem možda nekog lovca sa kojim popričam. Nikada se ne bi menjao za život u gradu, mogao sam da biram, ali to me ne privlači. Imam ovde svoj mir, tišinu i radim kako i kada hoću, sve zavisi od moje čiste savesti i odgovornosti prema ovim životinjama – objašnjava nam Krsto Vukman.

Ljudi od stočarstva beže

U istom selu živi i četvoročlana porodica Miroslava Subotića. Miroslav tu živi sa suprugom i dvoje male dece. Nјihov je život takođe posvećen polјoprivredi, a planova je mnogo jer Miroslav smatra da je to put za dobar život i povratak ljudi u ove krajeve.

- Mislim da jeste. Samo lјudi beže od toga, stočarstvo je velika obaveza, posao u kome nemate ni svetka ni petka, radi se od jutra do mraka. Puno ljudi, bez obzira što se od toga može lepo živeti, od toga beži. Zato ne znam da li će to ikada vratiti ljude na ove prostore. Moja se porodica oduvek bavila poljoprivredom, imali smo stoku, a ja sam se nakon što sam završio šumarsku školu zbog nemogućnosti zaposlenja nakon šest godina odlučio baviti poljoprivredom i otvoriti OPG. Sada posedujem 75 hektara pod sadnicama lešnika, planiramo širenje i imamo 90 košnica pčela. Ovo je veoma lep kraj i pogodan za stočarstvo – priča Miroslav Subotić.

Miroslav Subotić na svom imanju.

Porodično poljoprivredno gazdinstvo osnovao je 2008. godine i od tada razvija svoje poslovanje u čemu mu kaže mnogo pomaže država i mere iz programa za ruralni razvoj.

- Te mere pomažu ukoliko želimo da zaista nešto uradimo. Ako uzmete ono što vam stvarno treba tada možete mnogo toga da uradite. Mi smo uzeli mehanizaciju i zemlju i tako smo rešili jedan veliki deo problema – tvrdi Miroslav.

Porodica Subotić ne razmišlja o odlasku, a planova je mnogo, kupuju zemlju, grade štale i žele da prošire farmu kako bi deca odrastala u svim blagodatima ovog prelepog kraja i prirode. Život u Gornjim Kusonjama odvija se normalno i većih problema nema.

- Trgovina nam dolazi tri puta nedeljno, a za sve ostalo idemo u Slatinu koja je odavde udaljena 12 kilometara. Ako pričamo o problemima koji nas ovde muče onda su to kao i u celoj državi, nezaposlenost, a privrednicima plasman proizvoda na tržište. Mislim da nam osim toga ništa ovde ne fali. Nikada nisam razmišljao o odlasku, volim ovaj kraj, ovde sam rođen, tu sam prohodao i ne želim otići jer mislim da se i ovde može živeti samo ako hoćeš da radiš – kaže Miroslav Subotić.

Brinu i o identitetu

Očuvati nacionalni identitet u ovom krajevima nije lako, potrebno je organizovano delovanje te negovanje kulturnog i verskog identiteta, a to ovdašnji Srbi uspevaju zahvalјujući Veću srpske nacionalne manjine.

- Uspevamo, jedino što je ljudi sve manje. Odlaze „trbuhom za kruhom“ kako većinsko stanovništvo tako i Srbi. Oni koji su još uvek ovde uspevaju da kroz organizovano delovanje neguju i čuvaju nacionalni identitet. Okupljamo se povodom slave Veća, organizujemo folklorne nastupe i slično. Kao nacionalna manjina nemamo nikakvih problema i niko nas ne deli od većinskog stanovništva. Imamo županijsko i opštinska Veća srpske nacionalne manjine, u opštini Voćin imamo folklorno društvo, družimo se, organizujemo razne manifestacije koje su vezane za Srbe i nemamo nikakvih problema – objašnjava Miroslav.

Nekad je nacionalni identitet Srba u ovim krajevima bilo mnogo lakše negovati, jer su se na ovom području podno planine Papuk nizala sela naseljena isključivo srpskim stanovništvom. Danas mnogih sela više nema i ljudi je znatno manje.

- Na području opštine Voćin je 24 naselja, a do 1991. godine u 23 naselja živeli su isključivo Srbi, a samo je jedno naselje bilo naseljeno većinom hrvatskim stanovništvom. Tokom ratnih dešavanja sva su sela ostala pusta. Gornje Kusonje nije stradalo u ratu i stanovništvo je delimično ostalo ovde. Međutim, mladi su otišli. Trideset godina nakon rata biologija je učinila svoje, starci su pomrli i selo je spalo na dve kuće. Srbi koji su preostali u ovim pustim krajevima žive kako moraju. Mi smo se kao opština potrudili da imamo infrastrukturu u svakom selu, ovde je još ostalo da se dovede asfalt, gradska voda, telefon, struja i internet su ovde. Da nije došlo do ove krize za koronavirusom već bi započeli i radovi asfaltiranja ovog puta – priča zamenik župana Virovitičko-podravske županije Igor Pavković.

Na ovom području nalaze se još naselja Hum i Hum Varoš koja nemaju pristup gradskoj vodi, ali u planu je ove godine da se i to uradi.

-Mi smo do svake kuće doveli kompletnu infrastrukturu i to je zadnjih desetak godina bio jedan težak, lavovski posao. Uloženo je oko 40 miliona kuna u revitalizaciju infrastrukture na tom području koje nažalost nema više stanovnika - kaže Pavković koji ističe da je Voćin površinski najveća opština u Slavoniji sa svega 2000 stanovnika koncentrisanih u dva naselja, a ostalih dvadesetak sela je prazno ili imaju ispod 50 stanovnika, zato je poljoprivreda izuzetno važna za opstanak.

- To je jedini potencijal ovog kraja, industrije nema, a nema više ni radnika za neku ozbiljniju industriju da je neko pokreće. Jedino poljoprivredna gazdinstva koja moraju obrađivati pedesetak hektara zemlje i imati pedesetak uslovnih grla stoke. To je po svim računicama dovoljno za porodicu, da ima dovoljno za život i ulaganje u dalju proizvodnju, naravno koristeći raspoloživa sredstva iz fondova ruralnog razvoja Ministarstva poljoprivrede. Država dobro potiče kroz program ruralnog razvoja, mogućnost da se prijavite na fondove i ostvarite sredstva. Nerazvijene opštine imaju prednost pri bodovanju i tako imaju i veću šansu od nekih iz razvijenijih područaja da se prijave. Više je konkursa otvoreno za nerazvijena i za brdsko-planinska područja na kakvom se nalazimo i puno je mogućnosti ako će ih poljoprivrednik i koristiti. Razvojne agencije su na raspolaganju poljoprivrednicima samo treba imati ideju i volju da rade – ističe Pavković.

Poljoprivreda i stočarstvo su oduvek prehranjivali stanovnike ovog kraja, tako je i danas. Naši sagovornici potvrđuju da posla ima i da se uz mnogo volјe i truda može ostvariti svaki cilj. Međutim svesni su da je najveći problem mali broj lјudi. Miroslav koji ima dvoje male dece to najbolje oseti jer sledećih 10 kilometara druge dece nema. Priča o povratku stanovništva u ovaj kraj je završena, tvrdi to zamenik župana Igor Pavković jer je, kaže, promenjena vlasnička struktura zemljišta i teško je da se neko vrati i pokreće posao ni iz čega.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.