Poljoprivrednik nema ni svetka ni petka

Imanje Nebojše Priljeve iz Donjeg Selišta već godinama je na dobrom glasu zbog kvalitetnog kravljeg sira koji na njemu proizvodi.

Nebojša Priljeva Donje Selište

Banijsko selo Donje Selište nalazi se u neposrednoj blizini Gline. Prema prošlom popisu iz 2011. godine imalo je 109 stanovnika, a prema zadnjem popisu od prošle godine taj broj se još smanjio pa sada u 36 domaćinstava živi 85 ljudi. Stanovništvo, većinom srpsko, živi od poljoprivrede i stočarstva, a živeti od toga u današnje vreme je sve teže. Ipak, ima i onih koji uspevaju da nekako sklope sve elemente koji su presudni za opstanak. To, naravno, nije nimalo lako i potrebna su velika ulaganja i odricanja.

Tokom naše nedavne posete Baniji posetili smo i Donje Selište i imanje Nebojše Priljeve koji se bavi proizvodnjom kravljeg sira i to ne bilo kakvog, nego sira koji je veoma kvalitetan i nadaleko na dobrom glasu. Nebojša je, kako nam je sam rekao, treća generacija na gazdinstvu koje se bavi muznim kravama i proizvodnjom mleka. Pored njega na imanju rade još njegova supruga, otac i majka.

– Ranije smo se isključivo bavili proizvodnjom mleka koje smo predavali karlovačkoj mlekari, ali smo zbog pada cena i svega ostalog bili prisiljeni ili da zatvorimo i da se preorijentišemo na nešto drugo kako bismo mogli da preživimo. Sada pravimo kravlji sir jer osim krava drugu stoku i nemamo. Višak mleka koji ne uspevamo da preradimo odvozi Mlečna industrija Vindija. Može se živeti. Ima puno posla, puno odricanja, to nije neka abnormalna zarada, ali može se živeti – kaže Nebojša Priljeva.

Nakon rata Nebojša se sa porodicom obreo u Rumi gde je proveo tri godine, ali je sve vreme razmišljao o povratku u zavičaj bez koga svoj život nije mogao da zamisli. S mišlju o povratku je uveče legao u krevet i ujutro se budio.

– Iz Rume smo prešli u istočnu Slavoniju, podigli hrvatske dokumente i vratili se kući. Inicijator povratka sam bio ja, možda i više nego moji roditelji i brat jer kada legnete, zatvorite oči i zaspete vi vidite svoj kraj. To je nešto što ne bih voleo da bilo ko doživi, a onaj ko to nije doživeo nema pravo ni da komentariše. Ja sebe jedino vidim ovde i nigde drugde zato što nakon napornog dana, kada poradite sve što treba, kada se spustite u postelju budete duševno ispunjeni, a to vredi više nego sav novac – tvrdi Nebojša.

Njegovi, sada pokojni, baka i deda vratili su se u martu 1997, a otac, mati, brat i on su došli za njima u avgustu iste godine.

– Bilo je i problema i svega, ali smo i pored svega odlučili da ovde ostanemo. Imanje je ostalo celo, a posle smo ga još i dogradili i to isključivo našim rukama i sredstvima, odnosno bez i jedne lipe bilo čije pomoći. Istina, par puta smo se i obratili za pomoć ali smo bili odbijeni pa smo od toga jednostavno odustali.

Počeli sa dve krave, a danas proizvode veoma tražen sir

Početak nije bio lak, ali su bili odlučni da svoj život nastave u zavičaju iz koga su potekli. Najpre su za vlastiti novac kupili dve krave i kasnije još tri na kredit preko karlovačke mlekare čiji su i pre rata bili kooperanti.

– Ovde je bila sabirnica mleka i kamion je dolazio svaki dan i odvozio po 20 litara mleka koje smo mi tada proizvodili. Danas ako imate i 200 litara neće vam po to doći jer, kažu, niste konkurentni, niste ovo, niste ono, a s čim da budemo konkurentni? Tona ureje košta 8.000 kuna. Ja jednostavno ne znam isplati li mi se da ove godine uopšte nešto posejem. Cene veštačkog gnojiva, semena, goriva su nenormalno porasle, a sa druge strane ovde imamo i veliki problem sa divljači, pogotovo sa divljim svinjama, jelenima i srnama. Jelen ovde i nije autohtona divljač, a odakle ovde to bi trebalo da pitate gospodu sa dubljim džepovima jer ovaj prostor ovde je izgleda osuđen na propast – kaže Nebojša.

Dobar sir, tvrdi Nebojša, nije teško napraviti, ali tom poslu čovek mora da bude predan i mora da ga voli.

– Ako sve što radite gledate isključivo kroz matematiku, pogotovo u poljoprivredi, onda je bolje da to ne radite jer ni jedan poljoprivrednik se preko noći nije obogatio. Ovi novopečeni poljoprivrednici, koji od države uzimaju milione, kamione, državne poticaje i slično, to i nisu poljoprivrednici. Mi koji živimo isključivo od zemlje ne možemo ni da ostvarimo neka prava koja bi trebali jer možda nismo ni potrebni nikome – napominje.

Nebojša Priljeva Donje Selište

Sir koji Nebojša i njegova porodica proizvode i sami smo probali i zaista je ukusan i prvoklasan pa nismo bili ni začuđeni što je svako malo neki automobil ušao u njegovo dvorište s namerom da ga kupi. Ali do dobrog glasa ne dolazi se preko noći.

– Sir i kajmak su tradicionalni banijski proizvodi i način proizvodnje je vrlo jednostavan. Tu nema nikakvih aditiva i sve se radi na prirodan način. Sveže mleko sipamo u jedan lonac i ono se na prirodan način usiri i tako dobijemo kajmak i sir. Kajmak se pokupi, a sir se stavlja u posudu sa vrelom vodom da bi se on, kako mi to kažemo, polučio, odnosno da bi se odvojila surutka od sira. Kada se to odvoji i kada ta surutka dobije zelenu boju onda je spreman za sirenje. Onda se ocedi u siraljkama i na kraju se stavlja u odgovarajuću ambalažu. Kada ih izradimo čuvamo ih u klasičnim frižiderima. Radimo ga sa vlascem, paprikom ili ga dimimo, ali beli sir je baza za sve to.

Nekada su Priljeve svoje proizvode vozili čak do Splita, Dubrovnika i drugde a za to tržište radili su sireve aromatizovane sa raznim vrstama voća. Koji dodaci će se naći u siru zavisilo je od područja na kojima su ga prodavali.

– Mi kontinentalci volimo pikantnije dok je to u Dalmaciji malo drugačije jer oni baš nisu za papriku i nešto ljuto. Više su za grožđice ili grožđe, ali ljuto ne jer je i njihova kuhinja drugačija. Sve što proizvedemo danas plasiramo u Glini i u Topuskom ili nam kupci dolaze direktno kući. Trebalo je da prođe dosta godina da bi se za nas čulo – kaže Nebojša.

Kupci dolaze sa svih strana

Ranije su sireve izlagali i prodavali na sajmova u Grubišnom polju, Zagrebu ili Sisku, ali zadnjih pet godina po sajmovima ne idu jer momentalno jedva uspevaju da zadovolje sve veći broj kupaca.

– Sve to prodamo kod kuće i time smo za sada zadovoljni, a kako će biti dalje to ćemo da vidimo. Mnogo toga zavisi i od ostalih komponenti koje su nama potrebne. Pominjao sam veštačko gnojivo potrebno da bi posejali kukuruz ili travu što kravama treba za kvalitetnu ishranu kako bi dala kvalitetno mleko i na kraju da dobijemo kvalitetan sir. Jer, ako vi u nekom procesu koji traje dvadesetak godina nemate ni jednu reklamaciju to nešto ipak treba da znači. Ljudi nam dolaze sa svih strana, kupuju sir i to je puno posla. Kada imate živu stoku nema ni svetka ni petka, ni nedelje, ni godišnjeg odmora, ni Božića, ni Uskrsa, ništa. Sa stokom morate da budete 24 sata – ističe naš sagovornik.

Nebojša Priljeva Donje Selište

Ovdašnji narod je kroz vekove naučio da se uzda „u se i u svoje kljuse” i mnogo puta podizao je iz pepela svoja imanja. Ratovi su prošli ali ni priroda uvek nije milosrdna. Na kraju smo se dotakli i potresa koji je Donje Selište, na sreću svih, zaobišao.

– Mi od potresa nismo imali nikakve štete. Urušio nam se jedan dimnjak, ali to je zanemarivo u odnosu na štetu koju su pretrpeli ljudi koji su bukvalno ostali bez krova nad glavom i koji nemaju ni gde da spavaju. Naša stara kuća ima nekih napuknuća, dobila je nekakvu narandžastu nalepnicu i u njoj se još može boraviti. Ako dođe do situacije da je moramo ukloniti onda nam treba par hiljada kuna za nekakav elaborat da bi je srušili pa onda ponovo još par hiljada za novi elaborat da bi na njenom mestu podigli drugu, a to je, po mom mišljenju, obična pljačka. Potres je prirodna pojava, to nije rat ili nešto drugo i neke stvari bi trebalo da budu mnogo jednostavnije i brže kako bi ljudi što pre ponovo dobili svoj krov nad glavom – zaključuje Nebojša Priljeva.

Mnogo je toga što ovim ljudima ne ide na ruku, ali navikli su da se bore i da se u toj borbi ne uzdaju mnogo u druge nego pre svega u vlastite snage. Zato se i ne treba mnogo čuditi što posle svakog pada uvek spremno ustaju i nastavljaju tamo gde su stali a ako treba i iz početka.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.