Povratnički život u ličkoj Klapavici

Nema onoga ko je čuo za Liku, a da ne zna bar početak one stare ličke izreke koji kaže: „Lika ceo svet naseli, a sebe ne raseli”. I bilo je tako nekada, ali danas tako više nije ni približno. Od sela do sela, pustim i najčešće lošim putevima do ličkih sela, teško je sresti živo čeljade. Mladih je sve manje, škole neretko i dalje srušene, crkve baš kao i ulice prazne. Tamo gde je priroda sve uzela pod svoje, naizgled čini se kao da tu života nikada nije ni bilo, a bilo ga je i više nego što se misli.
Sa glavne saobraćajnice ka Udbini, jednim takvim neasfaltiranim putem, pored nekadašnjeg restorana čije ruševine služe za odlaganje smeća nemarnim pojedincima, bez ikakvog putokaza i obeležja skrećemo ka selu Klapavice.
Kuće se sa puta čak ni ne naziru jer je rana vegetacija već učinila svoje, pa do njih valja pratiti stare bandere ulične rasvete i to one kao nekada, nepravilne i nakrivljene od izvornog stabla napravljene. Tu, u selu Klapavice, po dostupnim pisanim tragovima i podacima koje nalazimo u knjizi Gojka Kneževića „Udbina i njena sela”, stoji kako su,  po popisu senjskog biskupa Martina Brajkovića iz 1701. godine u Klapavicama bili naseljeni većinom Srbi i nešto malo Hrvata. Do popisa iz 1712. godine u Klapavicama su živeli: Krtinići, Obradovići, Dautovići, Savatovići i Muhari. Mnogo je porodica posle Drugog svetskog rata kolonizovano u Vojvodinu. Savatovići i Muhari su se još davno raselili iz Klapavica, dok je poslednji rat učinio da njihovim stopama krenu i svi oni koji to nikada nisu nameravali učiniti.
Vratili su se malobrojni, oni koji bez Like nisu mogli, koji ni jedno drugo mesto pod suncem nisu videli niti osetili kao svoj drugi dom.
Jedan od njih je i sada osamdesetsedmogodišnji Radovan Obradović kojeg zatičemo kako pred rodnom kućom, oslanjajući se o štap, prevozi preostali ogrev pod nadstrešnicu kuće. Pruža nam svoju jaku, radom išaranu ličku šaku, srdačno i domaćinski dočekujući nenadane goste.

- Kad sam ja rođen, te davne 1937. godine, bilo je u ovom kraju sila naroda. Bilo je kuća u kojima je živelo i po dvadeset čeljadi svih generacija. Ovde pored nas živelo je pet domaćinstava. Pre poslednjeg rata u Klapavicama je živelo dvadeset i pet domaćinstava, a sada ovde u čitavom krugu samo ostalo jedno, ovo naše. Na drugom kraju žive jedna žena i sin joj, tamo pod brdom jedna baba, na drugom kraju još jedna žena, i to ti je sve, možeš reći da više nema ni jednog pravog domaćinstva, da se tako nazvati može - pojašnjava nam Radovan.

Ova vremešna, ali bistrog uma i izrazito mudra starina, rado nam priča i o vremenu pre i za vreme Drugog svetskog rata, u godinama koje su usledile nakon toga ali i onim najbolnijim, u vreme poslednjeg rata, koje su dovele do toga da ovaj kraj ostane sumorno pust.  

- Nije ovde nikada bilo lako živeti, ali narod se borio i radio. Ručno se, kosom, kosila letina za stoku. Kad godina nije rodna, sekirom bi išli seći list da blago ima od čega da preživi. Sve što se moglo obrađivati, ručno se obrađivalo, kopalo, žito se sejalo. Tek kasnije su došli traktori pa je bilo drugačije, lakše. Zime su bile surove, snega bi bilo tokom čitave zime. Sećam se da je 1956. godine toliko napadao da puna tri meseca nismo mogli nigde ni mrdnuti, ovce toliko vremena nigde nisu izašle iz torine. Vode nismo imali kao ni danas što je nemamo, a blaga puno, ovaca, koza, pa smo išli kopati bunare, lokve koje bi bar neko vreme držale kišnicu kojom se pojila stoka. Rođen sam u selu, među blagom, čitav život sam tako proživeo i tako ću i umreti, zato vam mogu reći jednu stvar, onaj ko se odluči ostati u selu i da živi od blaga taj mora raditi, raditi i raditi, to su tri stvari bez kojih nema opstanka. Nema tu ni neradnog dana, ni praznika, ni loših vremnskih uslova, ni bilo čega trećeg što od tog posla oslobađa - iz iskustva nam pripoveda Radovan.

„Gde si se rodio, tu ti je najslađe”

Svaki rat za sobom je ostavljao posledice, od kojih se mučno, teško i dugoročno oporavljalo, ali ovaj poslednji za Klapavice i čitav lički kraj, i po Radovanovoj priči, bio je najpogubniji, i teško da će se od njega više ikada oporaviti. Jedan od dva najteža dana u životu bio je onaj kada je morao napustiti svoju dedovinu, blago ostaviti otvoreno i prepušteno divljim zverima.

- Deca odoše, a ja ostao sam. Otvorim ovce a one bleje, krave riču, teoci oko njih. Snaja viče da idem sa njima. Kako ću i kome ostaviti ovo. Tuga me slomila. Sednem za traktor i svoju muku sa sobom ponesem u Vojvodinu. Nisam dugo mogao tamo. Mentalitet je tamo drugačiji, zrak je drugačiji, zemlja, sve je drugačije. Traktorom kojim sam izbegao išao sam u nadnicu, radio po čitav dan samo da pokrijemo troškove života. Sinovac nam ponudi svoju kuću, ali nije to mesto za nas. Nema meni ovde života. S tom se mišlju budim i ležem svaki dan, i nema meni nego nazad u svoju Liku, pa kako bude. Dođem na svoju dedovinu, na ruševinu svega što smo godinama sticali. Podnesem zahtev za obnovu kuće, kupim kozu, posadimo žena i ja baštu, i tako smo počeli. Selo pusto, nemaš ni rođaka ni komšije, nemaš sa kim reč progovoriti, nema naroda. Posle sam dobio jednu kravu i još jednu kupio u Gračacu, tako smo stali na svoje noge. Gde si se rodio tu ti je najslađe, tu čovek pripada i tu mu je mesto - priča Radovan praveći često pauzu jer knedla u grlu i suza u oku naviru pri svakoj uspomeni na spomenuti period.

Da će se ljudi i dalje vraćati ovde u to više ne veruje. Sve je zaraslo u korov i rastinje, narod naučio na život lagodniji, stariji umiru, a nove generacije odrastaju u sasvim drugim uslovima. Žao mu je Like, kaže, jer ovako raskošna, lepa, prirodom kao i istorijom bogata, nije zaslužila biti pusta i zaboravljena.
Za Radovanovu porodicu godine nakon povratka, iako teške, ulivale su nadu da će bar porodica češće biti na okupu, i da će složno i pošteno, bolje živeti od svog rada u selu. I bilo je tako sve do protekle godine kada mu se iznenada upokojio sin koji je stopama roditelja došao u Klapavicu. Ni težak posao, ni ratovi ni svi gubici nisu ni približno slomili Radovana i njegovu Mariju koliko ta tragedija. Jedina uteha od tada im je unuk Rajko kojem su deda, i otac za života, uspeli preneti ljubav prema Lici i rodnom kraju. Iz rodne Klapavice Rajka su roditelji odneli u naručju kao devetomesečnu bebu, pa nije stigao ni jednu uspomenu poneti sa sobom iz tog perioda. Baš kao i mlađa mu sestra, koja je u Srbiji rođena, detinjstvo, prijatelje i školovanje sticao je stotinama kilometara daleko. Za Liku su ga vezivale svakodnevne priče roditelja, deda i baka koji se se vratili još dok je bio dete. Zato su školski raspusti, svi praznici i slobodni dani bili rezervisdani za odlazak u Klapavice.

Sa diplomom pravnika podigao farmu krava

- Prvi put sam došao na letnji raspust nakon prvog razreda i ovde proveo čitavo leto. Školovao sam se u Beogradu, i sve ovo za mene bilo je drugačije. Bojao sam se i krave i koze, svake životinje koju bi sreo, ali sam tada počeo stvarati neku svoju zamisao kako bih voleo živeti ovde, maštao o svojoj farmi i životinjama o kojima bih ja brinuo. Školovanje je ipak bilo na prvom mestu, završio sam Pravni fakultet u Beogradu i sa diplomom pravnika uputio se u Klapavice. U petak sam diplomirao, u subotu ostao da proslavim sa društvom i već u nedelju bio na putu ka rodnoj kući sa kartom u jednom pravcu. Ljubav prema Lici koju sam sve vreme sa sobom u srcu nosio, svoj puni oblik poprimila je 2018. godine kada sam se i trajno vratio – priča nam Rajko.
Na porodičnom imanju bilo je tada oko stotinu ovaca i četiri krave. Dokupili su još pedesetak ovaca, ali je Rajko perspektivu video u uzgoju krava. 

- Kako sam do tada ispunio očekivanja mog oca, prvenstveno mislim na školovanje, on je podržao moju ideju da oformim svoju farmu krava. Sada na imanju imam oko osamdeset odraslih goveda i oko četrdeset teladi, dakle negde oko stotinu i dvadeset grla koja uzgajam po sistemu krava-tele. Ovde su uslovi takvi da je otkup mleka slabo organizovan, za proizvodnju mlečnih proizvoda treba osigurati plasman na tržište ali i bolje uslove, više radne snage, pa je ovaj sistem nešto što mi trenutno najviše odgovara i s čime se mogu sam nositi – zadovljno i sa osmehom pojašnjava Rajko.

Kad bi ga neko u toku dana sreo, kako vozeći kvada jezdi po ličkim proplancima i zaraslim terenima, zasigurno ne bi prvo pomislio da je ovaj mladić na svom radnom zadatku, a vožnja savremenim četvorotočkašem sastavni deo njegovog posla.

- Ustajem rano ujutro kada se prvo moram pobrinuti za krave koje su u laktaciji i imaju malu telad. Ove ostale su već na ispaši. Njih moram obići i po nekoliko puta dnevno, jer se površina za ispašu prostire kilometrima uokolo. Tada proveravam da li su sve na broju, da li su telad koja idu sa njima nahranjena, da li su ispravni električni pastiti koji ih štite od divljih zveri ili izlaska na saobraćajnicu. U međuvremenu se obavljaju drugi poslovi. Nedavno sam završio novi objekat za stoku od pet stotina kvadrata, zatim tu je setva žita, deteline i zobi koja se morala obaviti u proteklom periodu. Sada je na redu pregon krava na letnji pašnjak, prenošenje pastira, i kada to završi sledi priprema za kosidbu. Uvek ima nešto, i svaki mesec donosi nove sezonske radove koji se ne mogu odlagti. Ali, ovo je nešto što je moj izbor, i svestan sam toga da se obaveze prema životinjama ne mogu prolongirati. Onaj ko misli živeti od blaga mora prvenstveno dati sebe, žrtvovati svoje vreme, hobije ili neka druga interesovanja, uložiti puno truda i napora jer životinje moraju biti i site i napojene, zdrave i osigurane za sve vremenske prilike i neprilike – priča Rajko.

Život u selu ni za šta ne bi menjao

Koliko mu u svemu tome nedostaje prostora i vremena za druženja, prijatelje, ljude uopšte, Rajko najbolje zna, ali on se svemu tome prilagodio i svemu što drugi vide manu on nalazi prednosti.

- U današnje vreme, ako se čovek dobro organizuje, onda mu ništa nije daleko. U početku mi jeste bilo neobično, naroda nema, nemam svojih vršnjaka, nemaš koga sresti na ulici. Ali evo, ja se i danas svakodnevno čujem sa svojim prijateljima iz Srbije, stekao sam mnoštvo prijatelja i poznanika iz svih krajeva Hrvatske sa kojima se povremeno viđam u okviru nekih dešavanja. Nama su ovde blizu Gračac, Udbina, Knin, Bihać je blizu, pa i Obrovac, Karin, pa kad se posao posloži onda se vreme odvaja za odlaske i susrete. Najvažnije je da je čovek zadovoljan, da legne i budi se ispunjen i srećan što radi ono što voli i živi tamo gde mu je srcu najdraže. To je najveći motiv i ono što daje snagu i kada je najteže – zadovoljno će Rajko.

Iako ne tako privlačan i nimalo lagan od ovoga posla, kaže Rajko, može se pristojno živeti. Kada bi se više ulagalo u ruralne krajeve, veruje, i ljudi pa i života bi bilo više. A nedostaje mnogo toga što ne zavisi od jednog čoveka, od pitke vode koje nema ni u Klapavici, bolje infrastrukture koja bi u mnogome olakšala život u selima, bolje povezanosti sa gradovima i lakšeg i izvesnijeg plasmana domaćih proizvoda. No, i pored svega navedenog, Rajko nam na rastanku ponosno ističe da nema lepšeg ni zdravijeg života, čistijeg zraka od onoga koji trenutno živi i udiše.

- Ne bih menjao jedan kvadrat ovog kamena na kojem smo sedeli za stotinu kvadrata u Beogradu i Zagrebu i tu se svaka naša priča završava, jer dan odlazi u nepovrat, vremena je malo a obaveze čekaju.

Rajko se svojima vraća radosno, okružen psima koji mu nesebičnom ljubavu u zagrljaj skaču, i kravama koje na samo jedan njegov povik, prepoznajući mu glas, trkom dolaze sa najudaljenijih proplanaka. Tračak je to nade i za pustu Liku u kojoj se novo proleće tek budi.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.