Povratnik iz Amerike u Aljmašu stvara umetnička dela

Iako bez formalnog umetničkog obrazovanja Milenko Jakšić iz Aljmaša neobičnim tehnikama rada stvara vredna umetnička dela.

Milenko Jakšić Aljmaš

U Aljmašu, nedaleko od Dalja živi Milenko Jakšić (85), čovek koji u sebi krije mnoge talente. Pre svega odlično crta, a zatim umetnički obrađuje drvo, izrađuje stilski nameštaj, radi duboreze i motive od drveta, mozaike od šljunka i keramike i slično. Rođen je 1936. godine u Borovu naselju gde je završio osnovnu školu. Osnovno zanimanje mu je tehnička struka i možda i nije toliko neobično što u svoje slobodno vreme svojoj mašti voli da pusti na volju.

Njegovo dvorište i unutrašnjost kuće ispunjeni su brojnim intarzijama, mozaicima, vitražima, reljefima. Svaki zid, staza i druge slobodne površine prepuni su raznih motiva iz prirode i sveta koji ga okružuje. Čika Milenko u svemu tome, naprosto, uživa.

– Talenat za crtanje sam oduvek imao i kada smo u školi imali časove onda je naš profesor likovnog, Bauer, znao da donese bistu Julija Cezara na katedru i mi smo ga, svako sa svoje pozicije, crtali. Kada je čas završio on je uzeo moj crtež i crtež nekog Kladarića i pitao je ostale učenike koja od te dve slike je bolja, a đaci svi u glas kažu Kladarićeva. Međutim, profesor Bauer je govorio da mu je moja slika bolja. Govorio je da je Kladarićeva slika lepša, ali da se na mojoj slici prepoznaje Julije Cezar dok na njegovoj ne – ispričao je čika Milenko kratku anegdotu iz Tehničke škole građevinskog i arhitektonskog smera u Osijeku koju je upisao u nameri da jednog dana postane arhitekta. Želju nije ostvario jer je školu, nažalost, prekinuo zbog materijalnih teškoća pa je u Borovu završio Industrijsku školu mašinskog smera.

Umetnošću koja ga je privlačila od rane mladosti počeo je da se bavi nakon odlaska u Ameriku 1975. godine gde je sa jednim vojvođanskim Mađarom otvorio svoju metalsku radionicu.

– Prostor za radionicu unajmio sam od jednog Italijana koji je iznad imao svoju radionicu. On je kupovao stari nameštaj, a pošto sam ja imao jedan kamiončić on me zamolio da mu to što je kupio dovezem. Nekoliko puta sam s njim išao i na licitacije pa sam odlučio da nešto i za sebe kupim. Kupio sam neki ormar za kristal kome je nedostajala jedna noga. Ja sam to napravio i tako sam počeo da se bavim restauracijom tog starog nameštaja, a kasnije sam počeo i sam da ga dizajniram i izrađujem. Kasnije sam naučio da radim intarziju, izradu trodimenzionalnih slika od drveta – započinje priču o svojim umetničkim počecima ovaj zanimljivi čiča.

Intarzija je tehnika kojom se obrađeni komadići raznih vrsta drva komponuju u raznovrsne figure, motive i prikaze. Zanimljivo je da se za svaki detalj koristi različito drvo, a boje koje se na tako izrađenoj slici upotrebljavaju su originalne boje drveta koje umetnik koristi tokom njene izrade.

– Posle sam prešao na  vitraže, sa obojenim staklom, pa na mozaike i reljefe. Sve to radim samo za sebe, nikada ništa nisam prodao. U tome jednostavno uživam i to volim da radim. Nekada radim i po dvanaest sati, a onda, kada mi dosadi i po nedelju dana ni ne gledam u to. Od svega čovek mora da se odmori pa i od onoga što voli da radi – kaže uz osmeh.

Od nesuđenog arhitekte do ekonomiste

Kao što je već pomenuto, čika Milenko je Tehničku školu u Osijeku napustio jer nije imao materijalnih uslova. Zato ga je život odveo drugim putevima i otkrio mu nove mogućnosti.

– Tata je voleo da popije, pa je na to trošio pare. Da je on meni platio makar jednu sobicu u Osijeku ja bih to završio i bio bih arhitekta. Zato sam postao strojarac, jer sve moje komšije i prijatelji bili su strojarci. Šuster ili gumarac nisam hteo da budem. Posle sam se upisao u Večernju školu ekonomskog smera, iako sam radio, a nakon toga i Ekonomski fakultet u Zagrebu koji sam s uspehom završio. Imao sam izbor između prava i ekonomije i odlučio se za ekonomiju – ukratko prepričava čika Milenko svoj obrazovni put.

Posle završenog fakulteta vratio se u Borovo i zaposlio se u komercijalnom sektoru Kombinata. Do 1970. godine obavljao je razne poslove. Bio je šef Uvoznog odeljenja nabave, i predsednik Upravnog odbora Kombinata Borovo, a kasnije je preselio u Zagreb gde ja radio kao komercijalni predstavnik Kombinata Borovo za Hrvatsku.

Milenko Jakšić Aljmaš

U Zagreb se preselio zbog svojih sinova koji su obojica rođeni gluvonemi i koji su nakon završene osnovne škole trebali da nastave školovanje.

– U Zagrebu je bila najbolja škola za gluvonemu decu na kugli zemaljskoj. Tamo su dolazila deca iz Nemačke, Rusije, Belgije i ne znam sve odakle ne, i sva su ona školu učila na svom maternjem jeziku. Posle te četiri godine sinovi više nisu imali mogućnost da nastave školu u Jugoslaviji i tako sam odlučio da odem u Ameriku. Računao sam, ne samo zbog njihovog obrazovanja, nego možda ću tamo uspeti da nađem i lek za njihov problem jer je Amerika tog doba bila vodeća zemlja u medicini. Srećom, imao sam diplomu Zanatske komore u Vukovaru da sam kvalifikovani tokar i to mi je i bila ulaznica za Ameriku jer njima je trebala radna snaga, a pogotovo radnici metalske struke. Naši ljudi koji su tamo otišli ranije pokazali su se kao izvanredni, po sposobnostima daleko iznad američkih i svih drugih radnika te struke. Otišao sam najpre solo i bio tamo godinu dana, a onda sam javio i familiji da dođu – priča čika Milenko o svom odlasku u Ameriku.

Mašinsku radionicu on i njegov kompanjon iz Vojvodine vodili su punih 30 godina i u njoj je stekao i penziju. Nakon toga, zasićen životom u milionskom gradu, otišao je na zapad Amerike i u brdima izgradio sebi kuću u kojoj je živeo pet godina ali od penzije koju je stekao nije mogao da sastavi od prvog do prvog. Zato je odlučio da kuću proda i da se vrati na naše prostore. Sinovi su bili sposobni za samostalan život i više nije imao potrebu da brine ni za koga sem za sebe samog. Kupio je kuću u Aljmašu u kojoj i danas živi.

Biblioteci SKC-a poklonio gomilu knjiga

Povod za dolazak kod ovog zanimljivog čoveka nisu bila njegova umetnička dela nego je razlog bio sasvim druge prirode. Naime, čika Milenko raspolaže velikim brojem knjiga koje je rešio da nekom pokloni. Tako je čuo za biblioteku Srpskog kulturnog centra u Vukovaru. Zatekli smo ga kako u svom dvorištu priprema teren za neku novu umetničku instalaciju. Svaka staza, svaka slobodna površina u njegovom dvorištu ispunjena je nekim motivima u obliku mozaika ili reljefa i tako smo, preko knjiga, došli do priče o umetnosti. Svoje radove do sada nije nigde izlagao niti ih je bilo kome prodavao.

Milenko Jakšić Aljmaš

– Ne bavim se više intarzijama. Ovde kod nas je veliki problem sa drvetom. Mi nemamo toliko vrsta koliko se može naći u Americi i zato to više ne radim. Sad želim da naučim da radim nešto od bakrenog lima i nadam se da ću „imati vremena“ da i to savladam.

Čika Milenko kaže da nikada lepše nije živeo. Penzija koju je stekao radeći u Borovu i u Americi ovde je sasvim dovoljna da ne mora da brine kako će pregurati mesec. Dane ispunjava baveći se svojim hobijima, a za rekreaciju dobro posluži i povelik voćnjak i vinograd.

Daleko od gradske buke, daleko od gomile ljudi, okružen prirodom i u blizini Dunava ovaj vitalni starac uživa u plodovima svog minulog rada. Jedina želja mu je da ga noge i zdravlje posluže što je moguće duže, a posle kako bude.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši