„Probleme u manjinskom obrazovanju ćemo pretvoriti u izazove“

Intervju - načelnik sektora za obrazovanje na jeziku i pismu nacionalnih manjina Milan Vukelić.

Milan Vukelić
Milan Vukelić

Milan Vukelić novi je načelnik Sektora za obrazovanje na jeziku i pismu nacionalnih manjina. S njim smo razgovarali o problemima u manjinskom obrazovanju i zadacima ovog sektora koji se sada nalazi u sastavu novoformirane Uprave za nacionalne manjine.

Gospodine Vukeliću, za naše čitaoce, koji možda nisu upoznati sa aktivnostima i nadležnostima Uprave za nacionalne manjine da najpre malo pojasnite njenu ulogu.

– Dobra je vest da je od ove godine Samostalni sektor za nacionalne manjine prerastao u Upravu za nacionalne manjine koja pod sobom ima dva sektora, a ja sam načelnik Sektora za obrazovanje na jeziku i pismu nacionalnih manjina. Najvažniji su stručni poslovi koji se odnose na planiranje, praćenje stanja i unapređenja školstva na svim nivoima, od predškolskog, osnovnoškolskog, srednjoškolskog i visokoškolskog vaspitanja pa sve do obrazovanja odraslih na jeziku i pismu nacionalnih manjina. Zatim, tu su poslovi oko obezbeđivanja udžbenika po svim modelima, a tu se pre svega misli na pokrivanje razlike u ceni jer se ti udžbenici štampaju u manjim tiražima zbog čega su i skuplji. Takođe, obavlja poslove provođenja strateških dokumenata i akcijskih planova, izrađuje izveštaje i analize, priprema i planira mere u području vaspitanja i obrazovanja na jeziku i pismu nacionalnih manjina, obavlja upravne i stručne poslove vezane za pripremu nacrta predloga zakona i podzakonskih akata u delu koji se odnosi na obrazovanje na jeziku i pismu nacionalnih manjina, zatim davanje saglasnosti školama, na primer ako se radi o otvaranju novih obrazovnih modela na jeziku i pismu nacionalnih manjina, na zapošljavanju učitelja i podršci celom tom sistemu kroz finansiranje posebnih školskih programa poput letnjih i zimskih škola, stipendija, posebno za decu romske nacionalne manjine od vrtića pa nadalje. To je u najkraćem rečeno uloga ovog sektora.

Da ne bismo odmah o problemima recite nam najpre dobre stvari. Šta je kada govorimo o obrazovanju nacionalnih manjina u Hrvatskoj dobro?

– Ono što je sigurno dobro je zakonodavni okvir. Kada pogledamo sve te zakone i pravilnike, a tu pre svega mislim na Zakon odgoju i obrazovanju na jeziku i pismu nacionalnih manjina, pripadnicima nacionalnih manjina je omogućen pristup svim nivoima obrazovanja. Takođe, sredstva koja se izdvajaju iz državnog budžeta su vrlo značajna. Na primer, prošle godine je, samo iz našeg sektora koji je sada uprava, za razne potrebe obrazovnih programa izdvojeno preko 33 miliona kuna. Dobro je i to što se osim redovne nastave finansiraju i svi ti posebni programi. Znači, ona deca koja možda ne idu u neku od škola u kojima postoji neki od modela manjinskog obrazovanja imaju priliku da se preko udruženja, bez obzira jesu li ili nisu njihovi članovi, prijave na neke letnje ili zimske škole, a imaju pravo čak i na dopisnu nastavu. Sve u svemu, roditeljima i njihovoj deci je omogućeno da odaberu onaj oblik obrazovanja koji njima odgovara. Sve to regulisano je zakonom i to je ono što je pohvalno.

A sad da čujemo nešto i o problemima u manjinskom obrazovanju. Koji su, po Vašem mišljenju, najveći?

– Najveći problem je generalne prirode i tiče se svih ljudi u Hrvatskoj, a to je ukupno smanjenje broja učenika. Vidimo da svaki dan gubimo sve više đaka jer gubimo stanovništvo. To je ono što, naposletku, utiče na celokupan sistem. Dalje, dosta škola u Hrvatskoj nalazi se u njenim ruralnim krajevima. Ako govorimo o srpskoj nacionalnoj manjini ti problemi su vidljivi od istočne do zapadne Slavonije, zatim Banije, Like, Korduna, Gorskog kotara i dalje. Sve su to seoska naselja sa malim školama i malim brojem đaka, a povremeno se javlja i nedostatak adekvatnih kadrova koji treba da vladaju i predmetima koje predaju, ali i poznavanjem jezika i pisma nacionalne manjine. Povremeno dolazi i do kašnjenja u pripremi udžbenika i njihovoj distribuciji, ali ne zato što oni nisu isfinansirani, što država redovno čini, nego zbog toga što izdavači, pogotovo zbog kurikularne reforme, moraju velik posao da naprave za kratko vreme i ponekad to jednostavno ne stignu. Međutim, dobro je da postoji dobra volja i od strane Ministarstva i od strane izdavača da se to što bolje reši i ubrza. Kada je reč o srpskoj nacionalnoj manjini, lično mislim da ukupna društveno-politička situacija utiče na to da roditelji i učenici ne odabiru neki od ponuđenih modela manjinskog obrazovanja zbog određene nesigurnosti i to je nešto što se mora rešavati na generalnom političkom nivou. Treba učiniti sve da bilo ko, bez obzira na svoj osećaj pripadnosti ili jezik i pismo koje koristi, nema osećaj nesigurnosti nego da se oseća punim članom neke zajednice.

Evo, kad ste već spomenuli srpsku nacionalnu manjinu, koja od manjina ima najviše problema u toj manjinskoj nastavi?

– Znate, kada svako govori iz neke svoje perspektive onda svoje probleme vidi kao najveće. Ne mogu o tome da govorim baš na takav način.

Pretpostavljamo da je kod italijanske nacionalne manjine situacija najbolja. Zar ne?

– Uvek kada govorimo o drugima onda možemo svašta da pretpostavljamo, ali u razgovoru sa pripadnicima svih manjina mogu čuti razne probleme. I sam sam bio učitelj deset godina i sa mojim kolegama koji predaju u dominantnom obrazovanju pa se i tu i te kako može razgovarati o problemima, ali možda je to najbolje pretvoriti u izazove. Zasigurno je da Srbi u Hrvatskoj imaju određene izazove, i kao što sam rekao, neki od njih su univerzalni, a neki su povezani sa tim osećajem nesigurnosti i određenim problemima u pojedinim krajevima. Poznat vam je primer u Vukovarsko-sremskoj županiji da postoje određene nesuglasice Županije sa statutima pojedinih osnovnih škola. Ministarstvo čini sve što je u njegovoj zakonskoj mogućnosti da se to reši i nadam se da će se taj problem koji se vuče već dugi niz godina uspeti rešiti.

A prenos osnivačkih prava?

– Između ostalih i to, ali i potvrđivanje statuta.

To se već dugo vrti u krug. Hoćete li uspeti da konačno rešite taj problem? Šta mislite?

– Tu je pre svega važno poznavati zakone, a zakon kaže sledeće, da su osnivači škola ti koji rukovode tim procesom. Školski odbor pojedine škole donese statut, a potom osnivač, u ovom slučaju Vukovarsko-sremska županija bi trebala da, ukoliko je taj statut u skladu sa zakonom, da prethodnu saglasnost. Ako se sve odvija na takav način onda taj statut biva potvrđen. Nažalost, ovde se to još uvek ne dešava i Ministarstvo je na osnovu svojih zakonskih ovlaštenja u komunikaciji sa Županijom i očekujemo da ćemo dobiti adekvatne odgovore zbog čega još uvek neke škole na tom prostoru nemaju prihvaćene statute.

Ko bi trebao da odredi da li su ti statuti u skladu sa zakonom? Ko to procenjuje?

– To pre svega treba da učini pravna služba osnivača koja je za to i zadužena.

Znači Županija?

– Tako je. U ovom slučaju Županija je osnivač tih osnovnih škola i ona mora dati prethodnu saglasnost na te statute.

Ali, koliko smo mi upoznati s tim problemom, Županija uporno prebacuje lopticu Ministarstvu obrazovanja objašnjavajući da ono treba da da neko svoje mišljenje, pa će onda oni reći šta imaju o tome?

– U zakonu je sve jasno i lepo piše koji je redosled toga postupanja, a sami statuti nisu u ingerenciji Ministarstva znanosti i obrazovanja nego u ingerenciji osnivača i oni moraju da kažu, ukoliko ti statuti nisu u skladu sa zakonom, tačno šta u njima ne valja, koji članovi tog statuta nisu u skladu s njim. Ministarstvo trenutno prikuplja informacije o tim slučajevima i nadam se da ćemo dobiti adekvatne odgovore.

Postoje problemi i sa udžbenicima. Već odobreni udžbenici nakon prevoda na jezike i pisma manjina ponovo moraju kroz proceduru odobravanja. Da li je to rešeno na zadovoljavajući način?

– Naša Uprava zadužena je za finansiranje i sufinansiranje, a kolege iz druge uprave se bave samim odobrenjem, a ono što je važno je to da svaki udžbenik u Republici Hrvatskoj mora proći stručnu procenu. U ovom slučaju ta stručna procena nije samo od strane ljudi iz Ministarstva već i od spoljnih saradnika, s obzirom da nemamo stručnjake za svaki jezik i svako pismo ali, koliko je meni poznato, velika većina udžbenika je u završnoj fazi a dobar deo je, ako se ne varam, već i odobren. Što se tiče Ministarstva, ono to radi maksimalno brzo i ekspeditivno u saradnji sa izdavačima, a u ovom slučaju je to Prosvjeta d.o.o.

Postoji li saradnja vašeg sektora sa matičnim državama manjina koje žive u Hrvatskoj? Znamo da su se ranije sastajali Mešoviti međudržavni odbori i da je obrazovanje gotovo uvek bila tema tih sastanaka.

– Da, u pravu ste. Ja sam ovde od 1. novembra i još nisam imao priliku da budem uključen u takve sastanke, ali na nivou država postoji komunikacija i ja se nadam da ću ako bude organizovan takav sastanak u tome učestvovati. Za sada nisam član takvih komisija, ali volio bih da one postoje o čemu naravno odlučuje Vlada RH i Ministarstvo na čelu sa ministrom.

Na kraju, verovatno imate neke prioritete u radu. Koji vam je prvi zadatak, odnosno na čemu trenutno radite?

– Trenutno najviše radimo na udžbenicima kako bi ceo taj proces završili, a drugo je da pokušavamo da ispitamo mogućnosti da se organizuje neki od oblika nastave na daljinu ako bude za to potrebe s obzirom na sveukupnu situaciju sa pandemijom koronavirusa. Trenutna situacija je vrlo dobra. U većini naših škola đaci su na nastavi, ali mi se za svaki slučaj pripremamo i nadamo se da ćemo ukoliko se situacija promeni imati spreman odgovor i na to.

 

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši