Razvozeći naše novine Izvor po Vukovarsko-sremskoj i Osječko-baranjskoj županiji, jednom prilikom kolega Dušan i ja zaustavili smo se ispred trgovine u jednom selu u kojoj svake druge srede ostavljamo jedan paket novina za tamošnje meštane. Ime sela neću pominjati jer to nije mnogo važno a neko bi se možda i naljutio. Ispred trgovine je kao i obično sedilo desetak meštana koji tu verovatno sede svakog drugog dana i pijuckaju pivo. Dušanu je već bilo pomalo dosadilo da svaki put kada dovezemo novine prolazi kroz ovaj špalir meštana na prepodnevnoj siesti pa sam ga taj put zamenio.
Pozdravio sam ljude i prošavši između njih ušao u trgovinu u kojoj sam trgovkinji predao paket novina. Po izlasku, jedan od meštana s poluispijenom flašom piva u rukama mi se obrati.
– Jesu li to srpske novine? – upita otkrivajući tako da je već prilično popio.
– Jedine u Hrvatskoj! – odgovorim smešeći se.
– Pa dokle ćete vi nas da gnjavite? Što nas već jednom ne ostavite na miru? – uzvikne pivopija iznenada.
– Kako to mislite? – upitah ne skidajući osmeh sa usana.
– Tako lepo. Što nas već jednom ne pustite da budemo Hrvati?!
Ostali meštani se nasmejaše i počeše da mi govore kako je on popio i kako ne zna šta govori i da na njega ne obraćam pažnju. Jedan mu reče da može da govori samo u svoje ime, drugi mu reče da je blesav, treći da mu niko ne brani da bude šta hoće i tako.
Ne želeći konflikt odgovorio sam lokalnom Sunđer Bobu da razumem zašto tako govori i da zaista nije lako biti Srbin, te da ako ga je to sramota i ako se plaši može kad god zaželi da ode u opštinu i izjasni se da je Hrvat, na isti način na koji je postao i Srbin, kada je to bilo „u modi”.
To ga kao malo pecne i uvredi pa je počeo da viče.
– Ma di si ti bio kad sam ja bio Srbin?! – povika dok su mu ostali govorili da ne galami, da se smiri i pusti me na miru.
Okrenuo sam se, pozdravio ljude i vratio se u automobil i kolegi koji me u njemu čekao. Prokomentarisali smo kratko ovaj doživljaj i zaključili kako ovaj osećaj zamora vlastitim identitetom zapažamo kod dosta ljudi.
Kasnije istoga dana počeo sam o tome intenzivnije da razmišljam i da sam sebi postavljam pitanje zašto naši ljudi činjenicu da su Srbi doživljavaju na ovakav način, kao da je to neka nametnuta obaveza i teret, a ne prosti fakt koji nas ni po čemu ne čini ni boljim ni gorim od svih drugih? Zašto neki ljudi tako očajnički žele da budu u klubu podobnih, onih koji se ne razlikuju od većine u ovoj zemlji? Da li je to samo trenutna slabost ili osećaj koji počinje da uzima maha čak i u sredinama poput naše gde imamo značajan udeo u ukupnom broju stanovnika pa bi samim tim i strah trebao da bude manji ili da ga uopšte nema?
Znam, mnogi od vas reći će, ok, ali koga briga šta govori pijan čovek. A da li je baš tako? Ima i ona čuvena da pijan govori što trezan misli. Da to bekstvo od vlastitog identiteta nije usamljen slučaj pokazuju i drugi primeri. Živimo u pograničnom području pa mogu da gledam emisije za hrvatsku manjinu na TV Vojvodine. I voditelji i sagovornici se svim silama trude da govore hrvatskim jezikom. Poznato vam je da i mi proizvodimo emisiju za Srbe koju emitujemo na istoj televiziji jer nam u Hrvatskoj ne dozvoljavaju, ali se mnogi naši sagovornici, za razliku od Hrvata iz Vojvodine, prema svom jeziku odnose kao prema Alajbegovoj slami. Ponašaju se kao da govore za HRT. Bolje govore hrvatski i od pravih Hrvata.
Onda sam se setio jednog našeg čitaoca iz naselja smeštenog u blizini Zagreba i njegova dva prijatelja kojima smo jedno vreme slali tri primerka naših novina. Čitaočevo ime, kao ni ime naselja u kom on i njegova dva druga žive takođe neću pominjati da ljudi ponovo ne bi imali problema. Kažem ponovo, jer su zbog čitanja Izvora i ćirilice i te kako imali problema. Naime, ovom čoveku smo, na njegov zahtev, dugo na kućnu adresu poštom slali tri primerka i oni su ih po primitku zajedno čitali u njegovoj kući. Čak smo jednom prilikom u Izvoru objavili i njihovu fotografiju ispred ikone Sv. Georgija i sa našim novinama u rukama. Oni su ih sakupljali i bili su, kako su nam sami rekli, srećni što u Hrvatskoj postoje novine koje im pomažu da saznaju kako žive ostali Srbi u državi kao i da ne zaborave svoj jezik i svoje pismo ćirilicu.
Sve je bilo lepo dok jednoga dana na redakciju nisam dobio mejl u kom me čovek moli da mu Izvor više ne šaljem. Na njih trojicu se zbog naših novina, piše on, digla kuka i motika. Naime, tom čoveku je komšija Hrvat na vrata jednom prilikom doneo pocepanu kovertu sa tri primerka Izvora upitavši ga kako može to da čita jer on se, kaže, protiv toga borio. Od tada ih komšiluk gleda s prezirom, a komšija koji mu je novine doneo s njim više ne razgovara.
Prošlo je od tada godinu i po ili dve, a onda sam radeći novinarsku reportažu iz kuće Milutina Milankovića u Dalju tamo zatekao jednu ekskurziju. Među posetiocima ugledam poznato lice, ali nikako da se setim gde sam tog čoveka video. Kada mi je prišao i upitao me da li sam ja urednik Izvora sećanje mi se vrati i znao sam da je to čitalac koji mi je poslao fotografiju.
Upitah ga kako je on i kako su mu drugari, a on se pojada da komšija s njim još uvek ne govori i zamoli me da mu Izvor ponovo šaljem jer mu je sada ionako svejedno šta o tome misli njegov komšija.
Vratimo se sada na početak ove priče i zapitajmo se zašto je nekim našim ljudima koji žive u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom teško biti Srbin i radije bi bili Hrvati, a ona tri mučenika, odnosno jedini Srbi u svom mestu, nastoje da ne zaborave ko su i da ne zaborave svoj jezik i svoje pismo čak i po cenu prezira? Zašto ne žele da izgube vezu s narodom iz koga potiču iako je njima mnogo lakše da postanu deo većinskog kolektiviteta? Zašto su ovi prvi koji žive mnogo komotnije i slobodnije umorni od sebe samih, a ovi drugi kojima je mnogo, mnogo teže, uporno odbijaju da se prepuste i nastavljaju da drže glavu iznad vode?
Možda se odgovor krije u čuvenoj rečenici iz epa o starini Novaku i knezu Bogoslavu: „a kadar sam stići i uteći i na strašnu mjestu postajati – ne bojim se nikoga do Boga!”
