Rad u vukovarskim školama zamenio nemačkim fakultetom

Nakon što je tri godine radio kao nastavnik fizike u osnovnim i srednjim školama u Vukovaru, fizičar Dejan Gemeri (28) zaposlio se u Nemačkoj kao naučni istraživač.

Dejan Gemeri
Dejan Gemeri

Mladi naučnik Dejan Gemeri iz Vukovara, nakon što je jedno vreme radio na univerzitetima u Sarbrikenu u Nemačkoj i Utreht u Holandiji, ponovo se vratio u Nemačku gde radi kao naučni istraživač u oblasti fizike i hemije na Univerzitetu u Vupertalu.

Dejan je trenutno član grupe istraživača koja se bavi teorijskom fizikom i hemijom. Njegova grupa radi na više projekata, a kako kaže, sve je uglavnom čista teorija. Usko sarađuju sa eksperimentalcima, a dopušteno im je i da se bave svojim projektima koji ih interesuju.

– Ono što bi možda bilo najinteresantnije za čitaoce jest naš rad na novoj generaciji solarnih panela, onih koji bi bili nezavisni o silicijumu koji je danas najuobičajeniji u izradi. Pokušavamo da pronađemo alternativu, a sa ovom novom generacijom se krenulo pre nekih 15 godina. U budućnosti nećemo više imati silicijuma i to će predstavljati problem pa se onda pokušava doći do ideje da se spoje materijali koji su ekološki prihvatljivi. Zbog toga radimo sa ekstraktima raznih biljaka koje dobro apsorbuju svetlost. To je nešto što je opipljivo, a sve ostalo su uglavnom matematičke jednačine, a to baš i nije zanimljivo široj javnosti – započinje Dejan Gemeri priču o svom zanimanju.

Još kao student četvrte godine Odeljenja za fiziku osječkog univerziteta zaposlio se kao nastavnik fizike u osnovnoj i srednjoj školi jer je to deficitarno zanimanje. Ukupno je bio zaposlen u tri škole i usput završavao studije.

– Dobro je raditi u školi, bilo je fino, to je plemenito zanimanje, ali sam ja stalno imao želju da se bavim naukom. U Hrvatskoj, kao uostalom i na celom Balkanu je jako teško da se kvalitetno bavimo tom granom, s obzirom na to da su resursi dosta ograničeni. Nakon diplomiranja počeo sam da se javljam na konkurse u inostranstvu i dobio sam ponude za nekoliko razgovora na posao. Odmah na prvom razgovoru sam dobio ponudu koju sam prihvatio i tako sam završio prvo u Sarbrikenu na zapadu Nemačke pa sam onda tri meseca radio u Utrehtu u Holandiji i sada sam u Vupertalu. Na Univerzitetu u Vupertalu ima stranaca, ali ne baš mnogo. Ono što sam shvatio je da na tim čelnim pozicijama ima dosta stranih stručnjaka, i kako čitam u novinama, Nemci traže radnike u svim poljima i zanimanjima – pojašnjava Dejan.

Predavanja u Nemačkoj su dosta fleksibilna

Kao neko ko je studirao u Hrvatskoj, a radi na fakultetu u Nemačkoj, Dejan je relevantna osoba da uporedi stanje u ove dve države, barem što se tiče obrazovanja. Takođe, naveo je i neke geste koje su u Nemačkoj uobičajene i kaže da bi to voleo videti i na našim fakultetima.

– Komunikacija između profesora i studenta je dosta različita nego što je kod nas. Ne postoji barijera. Svi smo isti i često se desi da studenti budu zainteresovani za rad, pitaju nas kakvim se istraživanjem bavimo pa ih onda uključimo da s nama uče i rade. Često znamo zajedno otići na ručak u menzu, što je kod nas gotovo nemoguće. Takođe, dosta je fleksibilnije. Kao i ovde, i tamo postoje obavezni i izborni predmeti na fakultetu. Ja sam na kvantnoj hemiji i fizici, ali to baš i nije popularan izborni predmet. Studenti dođu pre početka kolegijuma, razgovaraju sa profesorima, kažu šta ih zanima i na taj način zajedno oblikuju kurikulum. Na primer, kažu da bi radili sa solarnim panelima jer ih to zanima i onda na uvodnom predavanju raspravljamo kako bi naredna predavanja trebalo da izgledaju. Osim toga, moj šef mi je ujedno i mentor za doktorski rad. Doktorira se po inerciji, kad objaviš tri naučna rada, automatski postaješ doktor nauka što kod nas nije slučaj – priča Gemeri o pozitivnim primerima nemačkog obrazovanja.

Iako naporno radi, ima i slobodnog vremena. Nema određeno radno vreme, već radi kada smatra da je najproduktivniji.

Dejan Gemeri pi
Rekorder u poznavanju decimala broja „Pi”.

– U ugovoru ne piše radno vreme, ali si kao naučni istraživač udubljen u posao. Imam kancelariju i imam svoju rutinu za šta mislim da je dobro. Uvek sam na poslu pre 9, a dokle ću ostati zavisi od dana. Kad sam tek došao, shvatio sam koliko ne znam pa sam ostajao od 8 do 20 i to mi je bilo naporno. Već nakon nekoliko meseci, nakon ulaska u shemu, sve se promenilo na bolje. Svaki dan je novi izazov, moram svaki dan da učim jer se nauka stalno razvija. Imam slobodnog vremena, pogotovo vikendima kada me niko ne dira pa mogu da se bavim hobijima – kaže naš sagovornik i dodaje da mu Nemačka zbog jezika nije bila omiljena destinacija, ali da se naterao da uči i sad je, uz pomoć studenata, došao do zavidnog stepena. Ipak, cela akademska zajednica je na engleskom tako da nema problema što se tiče jezičke barijere.

Zanimljiva je priča kako se Dejan uopšte i odlučio na fiziku.

– Nisam bio nikakav učenik, otprilike neki trojkaš. Jedva sam upisao gimnaziju, i to iz trećeg puta jer sam u sedmom i osmom razredu prošao sa četiri. Tada je bila navala na gimnaziju i jedini smer koji je imao slobodnih mesta bio je jezički. Bilo nas je 13 u razred i „ni u peti” mi nije bilo da ću se baviti fizikom, uopšte me nije zanimala. Mnogo sam igrao šah kao dete i to me najviše okupiralo. Na polugodištu prvog razreda sam pao matematiku, to je isto priča za sebe. Sećam se da sam se u drugom razredu probudio jedno jutro i zapitao se s čim bih se bavio u životu. Odlučio sam da učim redom svih 16 predmeta i da ću tako saznati šta mi se sviđa. Tako sam i shvatio da mi se sviđa fizika, iako sam imao problema s matematikom. Od drugog razreda do mature sam leta proveo krpajući rupe i nakon uspeha iz fizike na maturi sve je krenulo ovim putem – objašnjava.

Stipendija za pomoć studentima

Dejan Gemeri je uvek bio aktivan i u društvenom i političkom životu Vukovara. Kako kaže, i u Nemačkoj prati šta se dešava u gradu i državi.

– Pratim redovno politička i društvena dešavanja i samo se nasekiram. Kako kažu ljudi: „Ili ćeš se ti baviti politikom ili ona tobom”, mislim da je to moja dužnost i obaveza. Odrastao sam u ovom gradu i stvarno sam vezan za njega. Volim tu da dođem jer mi je tu i familija i društvo i samo se naljutim na sve što se dešava. Puno je nepravde – kaže naš sagovornik, koji je upravo iz razloga što smatra da je mnogo nepravde u gradu odlučio da pokrene ličnu stipendiju kojom će usrećiti jednog studenta.

– Ljudi se čude, ali znam kako je meni bilo kad sam bio student. Ne mogu da kažem da nisam imao novaca, ali smo imali različite periode u životu, i kad je u porodici bilo bolje i kad je bilo lošije. Znam koliko svaka kuna znači i koliko je meni značila kao studentu. Samo jednu godinu sam živeo u Osijeku jer sam imao rad u laboratoriji i morao sam dugo vremena provesti na fakultetu. Ostale godine sam putovao jer je bilo isplativije. Tada sam si rekao da bi bilo dobro kada bih nekad bio „dovoljno jak” da nekom drugom pomognem. Bilo je pitanje vremena i sada sam u mogućnosti da to napravim. Doneo sam tu odluku prošle godine, ali sada ću je realizovati s novom akademskom godinom. Trud i znanje neko mora da prepozna i nagradi jer učenici u svom okruženju ne vide prave primere i zato neki misle da se ne isplati učiti. Dobio sam sveukupno 22 mejla i čitav septembar ću se baviti odabirom kako bi u oktobru imao stipendistu – priča Dejan o svojoj stipendiji koju je simbolički nazvao „Gemerica“, a radi se o iznosu od 100 evra mesečno kroz deset meseci naredne akademske godine.

Osim svega gore navedenog, Dejan je pre nekoliko godina bio zanimljiv medijima jer je postao hrvatski rekorder u poznavanju decimala broja „Pi”.

– U srednjoj školi sam otkrio memorijske tehnike pa sam se na početku bavio brojanjem špilova karata. Tada sam primetio da neznatno bolje pamtim brojeve. Povezao sam brojeve i slike jer ljudi bolje pamte slike nego bilo šta drugo i to sam sve povezao sa memorijskom tehnikom. Video sam da za sedam dana ima takmičenje u pamćenju decimala broja „Pi” pa sam pokušao da se iskušam. Rekord je bio 1.530 decimala, a ja sam naučio 1.540. Mislim da taj rekord još niko nije probio, ali ja bih voleo kad bi neko uspeo jer mi je dosadno da me svi vežu s tim i smatraju ludakom – završava Dejan kroz šalu naš razgovor.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.