RAZGOVOR SA OCEM HERUVIMOM: „Manastiri su svetionici nade i utehe“

Pitanje koje običan čovek najčešće postavlja ljudima poput Vas je kako ste se odlučili da postanete monah? Ljudi to različito doživljavaju, neki, obično porodica, čak i kao nešto tragično. Je li to baš tako?

- O čovekovom izboru, o tome šta će biti i čime će se baviti u budućnosti, može se načelno govoriti, ali veliku ulogu u tome igra i Božja promisao. On najbolje zna šta je za nas dobro, za šta smo stvoreni i čime da se bavimo. Ništa se ne događa preko noći, čovek do odluke ne dolazi naglo, potrebno je određeno vreme. Ja sam se svakodnevno, tokom školovanja na bogosloviji susretao sa monasima i sa njihovim načinom života. To je u meni i probudilo želju da živim na taj način. Tokom svog izgrađivanja u bogosloviji i boravka u manastiru Krka čoveku se nekako otvori vidik kojim putem da krene. Da li da zasnuje brak i postane sveštenik ili da se odluči na ovaj monaški način života. I jedno i drugo je svojevrsna žrtva sa kojom čovek treba da se nosi, i jedno i drugo je podjednako važno i ima isti cilj, a to je da se ljudi u zajednici spasavaju i zadobijaju carstvo Božje.

Čovek je po svojoj prirodi materijalističko biće i nakon svake odluke preispituje šta je njome dobio, a šta izgubio. Pretpostavljam da Vi s tim nemate problem?

- O tome da je nešto izgubio čovek ne treba ni da razmišlja. Svaki put koji čovek izabere treba da bude put nekakvog dobitka, a ne nekakve drame i osećaja da je nešto izgubio. Posebno ne u putu i u pozivu kojim mi, sveštenoslužitelji, idemo. Tu nema nikakvog gubitka, veže nas ljubav Božja i služenje Bogu i mislim da na taj materijalistički način ne treba ni da razmišljamo. Bog nas je pozvao da svedočimo Jevanđelje i prenosimo ga narodu i da kroz svoj život, kao vidljivi primer, o tome svedočimo.

Koliko dugo ste boravili u severnoj Dalmaciji?

- U severnoj Dalamaciji bio sam, uz neke manje prekide, od 2002. godine pa sve do ove 2017. Tokom tih petnaest godina sam se saživeo sa tamošnjim narodom, a i vladika Fotije nas je uvek ohrabrivao da se vraćamo u bogosloviju, da s tim ljudima tamo živimo i da saživljavamo i njihove muke koje su, naravno, svuda gde naš narod ovde u Hrvatskoj živi, teške. Hrabrio nas je da narod okupljamo, da kroz crkvu svi budemo kao jedna porodica. Mislim da smo na tom polju tamo dosta uradili jer je i vladika mnogo učinio kako bi ti ljudi zaista postali deo te šire crkvene zajednice, da žive u duhu vere i da im se na neki način olakša i svakodnevni život, koji nije nimalo lak.

Kažete da ste se tamo saživeli sa našim narodom. Šta je na vas ostavilo poseban pečat i koja ste iskustva zahvaljujući svom boravku tamo poneli ovde sa sobom?

- Narod u Dalmaciji je više okrenut tradiciji i veoma poštuje crkvenu tradiciju i upražnjava verske običaje, ali kao što je i podneblje na kom žive tvrdo tako je i narod tvrd. Kroz istoriju je bilo mnogo pokušaja da se tamošnji Srbi pounijate, ali su se oni zaista grčevito borili da zadrže svoju veru, tradiciju i da sačuvaju svoj identitet. O tome svedoče i priče Sime Matavulja o Pilipendi koji je bio hrabri i prkosni dalmatinski seljak pravoslavne vere koji, iako je živeo teškim i mukotrpnim životom, ni po koju cenu nije hteo da proda svoju veru. Više je voleo da umre od gladi nego da izda svoja uverenja i izgubi svoju čast. To je ono što je na mene najviše uticalo i ostavilo traga pri susretanju s tim narodom i života provedenog s njim. Sa druge strane i sama priroda, taj dalmatinski kamen, svedoči o odlučnosti i čvrstini tog naroda. Bog je čoveku dao moć da vlada nad prirodom i samim tim i ti ljudi tamo su kao i ta priroda. Saživeli su se i ostali čvrsti u čuvanju onoga što jesu, posebno taj bukovački kraj koji je temelj očuvanja srpskog nacionalnog identiteta.

Kako izgleda jedan monaški dan u manastiru?

- Pošto se u manastiru Krka nalazi i bogoslovija postoje i određena pravila. Manastir je većinom pratio život bogoslovije pa samim tim postoji i bogoslovski tipik života u njemu. Ustaje se u 6:30, služi se jutarnje bogosluženje, nakon toga je doručak i onda sledi nastava, nakon koje slede i dnevne aktivnosti. U manastiru Oćestovo, koji je za manastir proglašen 2005. godine život je bio dosta težak jer manastir je u tom periodu bio u fazi izgradnje i obnove. Uz podršku i blagoslov vladike Fotija i bratije koja je živela u njemu uspeli smo da manastir zaživi, da normalno funkcioniše i da, kao što je to vladika Fotije često govorio, bude stub duhovnosti kninskog kraja.

Ljudi se slabo vraćaju u Dalmaciju

Šta ste sebi postavili kao glavni zadatak kada je u pitanju narod u severnoj Dalmaciji?

- Da svojim životom i primerom svedočim Jevanđelje. To mi je i osnovni životni cilj od kada sam postao monah. Zajednica Boga i naroda kroz bogosluženje i liturgiju.

Jesu li ljudi od vas tražili nekakav savet ili pomoć?

- Uvek ima ljudi koji imaju neku muku i patnju. Osnovni pastirski cilj je da ljude saslušamo, da im uputimo blagu reč, savet i da im pružimo utehu.

U kojim prilikama se tamošnji ljudi najčešće okupljaju u crkvama i manastirima?

- Osnovni događaji sada su sajmovi. Tu se okupi veliki broj vernika sa svih strana sveta. Pravoslavni Dalmatinci se okupljaju i pomažu izgradnju i obnovu svojih bogomolja. Hvala Bogu da je tako, da se ljudi ipak na neki način vraćaju i da žele da pomognu da narod koji je sada tamo ostane i opstane. U svesti tih ljudi uvek je prisutna želja da se vrate svom rodnom kraju, svojoj dedovini, ali želja je jedno a životne okolnosti nešto sasvim drugo. Održivost života na tom prostoru je veliki problem, jer ljudi koji su nakon 1995. godine napustili taj prostor i sada žive negde drugde gde su se koliko-toliko snašli teško mogu da prelome da se vrate tamo gde više nemaju ništa. Morali bi da krenu iz početka, a to je jako teško. Ali ima i takvih primera, da ljudi i posle toliko vremena ipak odluče da se vrate.

Šta je tamošnjem narodu najteže?

- Mislim da je to taj prazan prostor, usamljenost, ali hvala Bogu tu je crkva da pruži utehu i nadu. Narod se okrenuo veri pa se i ta praznina lakše podnosi. Manastiri u Dalmaciji su velike pravoslavne svetinje, naročito manastir Krka, ali i Krupa, Dragović, Oćestovo, Lazarica...to su svetionici nade i utehe tog naroda.

Jeste li kao pravoslavni monah živeći i radeći u Dalmaciji imali bilo kakvih problema?

- Kontakata sa rimokatoličkom crkvom i sveštenstvom je svakako bilo i oni su uvek bili u duhu međusobne tolerancije i uvažavanja. Pojava netrpeljivosti je ranije bilo, dešavale su se, ali ipak ne tako često i uvek je to bilo potaknuto politikom. Katolička i pravoslavna crkva treba da šire ljubav jer Hrvati i Srbi su dva bratska naroda. Ja lično i svi drugi naši sveštenici, kretali su se po tom prostoru, po gradu Kninu u mantiji i nikada nismo doživeli bilo kakvu neugodnost, i to ne kažem kurtoazije radi, nego je to zaista istina.

U Dalj planini cilj nam je obnova monaškog života

Manastir Uspenja Presvete Bogorodice u Dalj planini

Sada ste se vratili ovde. Kakvi su planovi sa jedinim manastirom na ovom području u Osečkopoljskoj i baranjskoj eparhiji?

- Vladika Irinej blagoslovio me da svoj monaški život nastavim u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice u Dalj planini i nadam se da ću uspeti da manastir vratim narodu, a narod u manastir jer jedino na taj način on može biti duhovni stub ovog naroda. To je nešto što sam sa sobom doneo iz Dalmacije jer tamošnji narod prema našim svetinjama ima zaista poseban odnos. Narod se u nevoljama uvek oslanjao na te svoje duhovne stubove i u njima pronalazio utehu, nadu i ljubav. Petnaest godina provedenih tamo ostavilo je u meni dubok trag, ali Srem i Slavonija su moj rodni kraj i naravno da ću to bogato iskustvo stečeno u Dalmaciji iskoristiti i ovde. U manastiru pored mene živi još otac Jovan i nadam se da ćemo nas dvojica uspeti da izgradimo jedno novo monaško bratstvo kako bi manastir normalno funkcionisao. Manastir bez bratstva je pust manastir. Upravo razvoj tog monaškog života je nekakav prvi zadatak kom ćemo posvetiti pažnju.

Znamo da vi slobodnog vremena nemate, ali, kolokvijalno rečeno, šta radite u slobodno vreme?

- Slobodno vreme nije samo da bi čovek odmarao, treba ga organizovati. U Dalmaciji sam se bavio pčelarstvom pa ću pokušati i ovde. Kako bi manastir napredovao potrebno je raditi, a ako taj rad daje plodove onda je i zadovoljstvo veće.