Reportaža iz Biovičinog sela: „Treba nam optimizma“

Osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka u Biovičinom selu bilo je više đaka nego što ih danas ima u čitavoj kninskoj opštini. Ljudi su odlazili za školom i poslom, ali se uvek vraćali svom kraju. Bio je to kraj poznat po domaćoj radinosti, torbama i ćilimima. Istorijska previranja ostavila su značajne tragove još iz doba Rimljana, a kod hrama Sv. apostola Petra i Pavla, koji će uskoro obeležiti 500 godina postojanja, započela je 1704. godine čuvena Kuridžina buna.

Sve su to razlozi zbog kojih smo se uputili u Biovičino selo smešteno 12 kilometara severno od Kistanja, čijoj opštini administrativno i pripada.

Ispred lokalne kafane u centru sela dopiru i prvi glasovi. Sa šestoricom uživalaca jutarnje ćakule, kako bi se to narodski za razgovor ovde reklo, čiji dan po navici počinje najčešće na tom mestu, tek onako neobavezno prozborismo koju.

- Granulo sunce pa su ljudi uglavnom krenuli sa poslom, retko ko sada sedi u kući. Trebali ste doći praznikom, tada nas je više ovde, bacimo na karte ili balote - kaže nam jedan od njih.

Nekoliko metara od kafane nalazi se impozantan objekat za jednu seosku školu. Devastiran, neobnovljen, ali još uvek verni svedok nekadašnjeg vremena. Tu su i zgrada nekadašnjeg Doma kulture, seoske trgovine, obe delimično srušene, i tabla na kojoj je ostao deo natpisa : „U bratskoj ogradi formirana je 28. VI 1944. dalmatinska udarna brigada“, sa narodom sela u potpisu iste. Sportsko dvorište kao i pijačni bankovi nisu učestalo u primarnoj funkciji, a oglasna tabla prepuna je izlepljenih smrtovnica.

- Pomrlo je dosta naroda u poslednjih godinu ili dve dana, i to ne samo oni stariji. Sve nas je manje. Čim se deca ne čuju kroz selo, nema tu života. Šta da se radi, tako nas zapalo - sam konstatuje naš drugi kafanski sagovornik.

Ćukovi: „Kuknjava i prenemaganje ničemu ne vode“

U potrazi za malo sadržajnijom, opširnijom pričom nastavljamo ka jednom od zaselaka. Iza table Ćukovi slike života sasvim su drugačije. Ćuk nije samo ptica iz porodice sova česta u ovim krajevima Dalmacije, već jedno od prepoznatljivijih prezimena u Biovčinom selu. Da se radi o vrednim i posvećenim ljudima, odanim svom kraju, nije teško zaključiti, ali ono što ih dodatno krasi jeste i optimizam koji na početku ističu.

- Nemojte samo neke negativne i teške teme, dosta je toga. Ko hoće, taj u svemu može videti nešto dobro i optimistično, toga se držati i time voditi, a kuknjava i prenemaganje ničemu ne vode - sa osmehom kaže Radomir Ćuk koji nas domaćinski dočekuje u svom uređenom dvorištu.

- Kada bih vam pričao kako je u ovom selu bilo nekada, u vreme mog detinjstva, onda ne mogu da ne kažem kako je bilo jako teško i kako se živelo vrlo siromašno. Ipak i u takvim uslovima domaćinstva su bila mnogobrojna i rađalo se mnogo dece. Moji roditelji su izrodili nas desetoro u najoskudnijim uslovima. Tek sedamdesetih godina krenuo je napredak, nestalo je bede, niko više nije bio gladan ni bos, a moja generacija je odlazila na školovanje po gradovima, drugim državama. Osamdesetih godina počele su se otvarati tvornice u okruženju. U Kistanjama je otvoren pogon tvornice vijaka, iz Knina, i tada je u Kistanjama bilo oko 400-500 radnika. Svi mi koji smo se školovali negde dalje počeli smo se vraćati, tu pronalazili posao, ženilo se, udavalo i stvarali smo porodice. Život u selima je bujao i čitav kraj je imao perspektivu. U našoj seoskoj školi, tada, bilo je đaka više nego u čitavoj kninskoj opštini danas, svaki razred po dva odeljenja. Zidali smo kuće, obrađivali imanja, a stanovnika je u to vreme bilo negde oko hiljadu i dve stotine – priseća se Radomir.

Nakon burnih godina ovde pronašli svoj mir

Kada je i zbog čega život i ovde stao, suvišno je spominjati. Radomira, njegovu porodicu, baš kao i ostale Biovčane put je odveo na sve strane.

- Prvi put sam iz sela otišao nakon Osnovne škole kako bi u Beogradu, u Zemunu, završio Tehničku školu. Po završetku iste sam se vratio, zaposlio, oženio, stvorio porodicu i svoj život nisam mogao zamisliti ni na jednom drugom mestu. Ratna dešavanja nisu nam dozvolila da sami određujemo gde ćemo i šta ćemo, već su nas odvela u potragu za sobom i nekim drugim životom. Mene je put odveo u Holandiju, ali nije bilo noći u kojoj nisam sanjao bar delić svega ovoga. Mojoj generaciji, gde god da su otišli, bilo je jako teško. Imali su obavezu zbrinuti i prehraniti porodice, školovati decu, i nije bilo ni vremena ni novca da se posvetimo ovome što smo morali ostaviti. Vreme, godine, bolesti i problemi učinili su svoje, i mnogi više nisu imali ni snage ni mogućnosti da se vrate, iako mislim da nema onoga kome se ta želja za povratkom ikada ugasila. Kod mene su se okolnosti poklopile, ćerke su stasale i imaju svoje živote, a supruga i ja smo svoj mir i ispunjenje pronašli ovde. Imao sam i sreću što je supruga delila moje stavove, da je nju sve ovo vuklo kao i mene, i što istu energiju delimo da oživimo ovo što je naše – priča nam šezdesetogodišnji Radomir, ne skrivajući suzu i uzdah kada se pokrene tema povratka, nostalgije, povezanosti za rodnu grudu.

Radomir Ćuk

Temperamentan, aktivan, pun životne energije i zanosa na kojima bi mu mnogo mlađe generacije mogle pozavideti, još u Holandiji je, kaže, razmišljao čime bi se u Biovičinom selu mogao baviti. Spojio je hobi i ljubav, potkovao se, dodaje, teoretskim znanjem o pčelarstvu, a po povratku našao ljude sličnih zanimanja koji su ga uputili i pomogli mu.

Danas, uz svoje lovačke pse i dane koje provodi u lovu i druženju, najveću pažnju posvećuje svojim pčelama, vrtu, kući i okućnici i to smatra svojim rajem u kojem živi poslednjih osam godina. Neposredno pre našeg dolaska završio je posao oko topljenja vosaka, obišao košnice i uverio se kako su njegove ljubimice podnele zimu na izmaku. Ni danas, baš kao ni ranije, ne ostavlja mnogo prostora praznom hodu. Kada je vreme ružno, u radionici sklapa košnice, dok lepši dani služe za uređenje voćnjaka, bašte, čišćenje livada i zidanje suhozida, a to je ujedno recept za zdraviji i ispunjeniji život.

Blagodati prirode i rodnog kraja jednako koristi i supruga Nada, pa police podruma obiluju ne samo medom već i džemom od smokava, šljiva, sokom od drenjina, i likerima gotovo od svega onoga što se u prirodi da ubrati. Za njih je, kažu oboje, život ovde nešto što nema cenu i što se ni sa čim ne može porediti, a da bi moglo bolje - moglo bi, samo da je više volje i kod onih koji odlučuju.

- Život u ovakvim uslovima, generalno, ovde je opet težak i zaista treba biti optimista da vidiš, pronađeš sam onu lepšu stranu. Starosna dob nam ne ide u prilog, dece je toliko da ih možeš nabrojati na prste jedne ruke. Ne želim da se uplićem u politiku, niti me to zanima, ali mi je žao što Hrvatska država ovo ne gleda kao svoju teritoriju, kao svoje selo, jer onda ne bi bilo u ruševinama već bi se u njega ulagalo kao i u neka druga mesta. Ne trebaju mi obnavljati kuću, ali neka ulože u infrastrukturu, obnove one objekte u centru sela da ne izgledaju kao ruglo, da se baš ne vidi tolika razlika između sela u kojem žive Srbi i onog u kojem žive Hrvati. To je ono što čovek ne može uraditi sam, jer to nije privatna imovina, ne možeš rešiti papire bez institucija, a kada ti dođu stranci u obilazak osećaš neku ličnu sramotu zbog takvog odnosa – iskreno će Radomir o stvarima koje ga ipak tište.

Života može biti ako ljudi imaju volje i hrabrosti

Biovičino selo se od ostalih izdvajalo i po domaćoj radinosti, stvarima od pletenog sukna, torbama i ćilimima koje su ovdašnji meštani sami izrađivali i prodavali širom jadranske obale. Oni koji više nisu bili sposobni za državne poslove u firmama, obrađivali su zemlju, bavili se vinogradarstvom i stočarstom i malo ko je bio, narodski rečeno, dokon ili besposlen.

Da stranci češće prepoznaju prednosti i lepotu ovih krajeva, svedoči nam primer i jednog Holanđanina, zeta Radomira Ćuka koji je svoju suprugu zaprosio upravo na mestu gde su se njeni preci rađali pre više od dva veka. Lepota je, što kažu, u oku posmatrača, pa je njegovo oko videlo lepotu onoga što ni u Holandiji nije.

- Čitava varoš se te letnje večeri okupila u ovoj maloj avliji. Naš zet Jurijan je svoju Jelenu zaprosio upravo ovde, ispred ove kamene jare, nastambe, stare preko dve stotine godina. Suhozid ukrašen svećama, njihove fotografije na žici između badema i murvi, šareni lampioni po popločanoj avliji u kojoj ovce laduju, i tkani ćilim na ulazu u ovu kućicu, za njega su bili deo autentičnosti, nesvakidašnji primer izvornosti i lepote, a mi smo imali priliku uživati u najromantičnijem trenutku koji se dogodio na ovako starom mestu. To je samo jedan od primera kako svi različito percipiramo iste stvari - opisuje nam Mira Ćuk, jedna od malobrojnih koja se, sticajem životnih okolnosti, opredelila na život u selu.

Mira je učiteljica po struci. Nakon rata živela je u Beogradu, sa mnoštvom potencijala i talenata, izraženom ambicijom da se bavi strukom ili nekom drugom vrstom intelektualnog rada. No, život je za nju imao drugačije planove. Pre deset godina došla je u selo sa jednim koferom i namerom da jedno određeno vreme posveti majci, ne razmišljajući da će taj boravak postati trajan.

Mira Ćuk

- Moja majka je tada već bila u zrelim godinama. Ostala je udovica, vratila se u selo i preuzela na sebe ogromno breme posla i obaveza. Radila je vinograd, baštu, kupila krave, kasnije i ovce, a sve sa namerom da pomogne nama, mom bratu i sestri koji su u Srbiji još uvek bili nesređeni. Iz potrebe da njoj pomognem, odustala sam od svojih ambicija, uhvatila se u koštac sa životom i učila raditi stvari koje ranije nisam morala, vezano za stočarstvo i poljoprivredu. Uvek kažem da, od tog momenta, ni jednog trenutka nisam bila finansijski ugrožena iako sam više imala status nezaposlene nego zaposlene osobe. Da je moj otac živ ja verovatno ne bih bila ovde, ali ipak mogu reći da sam tu pronašla svoj unutrašnji mir, uživam u malim stvarima i nikada ovdašnji život nisam gledala kao sumrak. Ako gledamo malo objektivnije, prosperitet sela i položaj srpske zajednice nisu na zavidnom nivou. Stanovništvo je mahom starije životne dobi, mladi ljudi se najlakše predaju beznađu, mnogi od njih očekuju da se institucije brinu o njihovim roditeljima umesto da sami naprave neki korak - iznosi nam Mira svoj primer.

Kao neko ko je aktivan u okvirima svoje zajednice, Mira ističe da nije sve tako crno kao što mnogi predstavljaju, a sve je stvar prioriteta koje sebi nametnemo. Izolovane sredine su poslednjih godina više na ceni, a izvor sigurnih prihoda može biti dobro posloženo privredno gospodarstvo uz poticajna sredstava koja se kroz isto mogu ostvariti.

- Turizam je takođe nešto što ovde ima svoj potencijal. Za sve je potrebno puno volje, rada i ulaganja, ali država daje dobre poticaje za svakoga ko je odlučan u nameri da nešto napravi. Mlađim generacijama je sve dostupno, lako se mogu informisati, edukovati, imaju toliko mogućnosti da svoju kreativnost i snalažljivost pametno iskoriste, da njima bude bolje. Proces povratka je stao, sve se svelo na neke sporadične slučajeve, a sa sigurnošću znam da mnogi naši ljudi i danas, daleko odavde, žive na rubu egzistencije. Ovde bar imaju svoja ognjišta, kuće, dedovinu i imanja koja tamo možda nikada neće steći. Nama ovde fali jedino ta neka dinamika života, kvalitetna komunikacija, mlađe porodice i deca pa da zaista mogu reći da je ovo za mene centar sveta – iskreno će Mira.

Tri seoske snajke iz tri različita grada

Koliko god da ih je malo, Mira nam kaže kako u selu ima i takvih, svetlih primera. Ponosni su, ističe, što su tri seoske snajke mlađe generacije došle iz tri različita grada a nikakvih dodirnih tačaka nisu imale sa ovim krajem.

- Jedna je Istrijanka, druga Srbijanka, treća Bosanka. Njih je ljubav dovela ovde, tu su ostale i zasnovale svoje porodice, a zahvaljujući njima i deca su obogatila naše selo - upućuje nas Mira, još jednom potvrđujući da je ljubav najveći motiv, pokretač i snaga ka boljitku.

Nevenka i Zoran Opačić

Jedan od tih primera je i Nevenka Opačić. Rođena u blizini Sanskog Mosta, izbegla u Novi Sad, a zbog supruga Zorana, pre pet godina, došla živeti u Biovičino selo. Jedino što je o ovom kraju tada znala bilo je ono što joj je Zoran iskreno rekao, „da je vuk u selu domaća životinja, a lisica poštu nosi“. U međuvremenu rodila je devojčicu Jelenu, najmlađe dete koje danas živi u selu.

- Sve zavisi šta su čiji prioriteti i šta očekujete od života. Ja sam oduvek više volela selo nego grad, a porodica mi je bila važnija od drugih stvari. Dolaskom ovde sam dobila sve to, imam svoje dete, supruga, dom, imanje, nađemo uvek vremena za druženje i to je sve ono što mi od života treba - zadovoljno i ponosno priča Nevenka.

I sve su ovo ljudi koji svojim primerom svedoče ono o čemu govore, da je život uvek i svuda moguć kada je srce puno. U Biovičinom selu još je mnogo prostora za takve, jer prazni domovi i puste ulice na njih čekaju. Jer, kako naši sagovornici kažu, ljubav prema rodnom kraju, nekom drugačijem načinu života od onog urbanog i užurbanog, ne pokazuje se nostalgijom, praznim pričama na gradskim ulicama, već čvrstom voljom i odlukom da se sa životom hrabro uhvati u koštac.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.