Sami obnavljaju svoje selo verujući u bolju budućnost

Pre rata, prema popisu stanovništva iz 1991. godine, u selu Zapužane živelo je oko 600 ljudi. Danas ih je deset puta manje, ali i pored toga nisu zaboravili svoj kraj i svoje korene.

Zapužane

Na svega šest kilometara udaljeni od Benkovca, tik uz državnu saobraćajnicu koja vodi ka Biogradu na moru, nalaze se Zapužane. Mesto u kojem mir i prirodu naoko ne remeti ništa osim redovnog saobraćaja na pomenutoj cesti. Tek kod prvih kuća, ili zalaskom malo dublje u selo, čuju se prvi zvukovi mehanizacije, traktori u daljini ili bušilice u dvorištima. Znakovi su to da ima života.

Iako malobrojni, koriste Zapužanci ove neočekivano tople jesenje dane da oberu masline, pripreme polja za zimu, dorade još ponešto na kućama i okućnicama pre nego što dan postane kraći i vreme se promeni. U jednom takvom radnom ambijentu zatekli smo našeg prvog sagovornika, Roberta Masnikosu, u dvorištu u kojem atmosfera nalikuje pčelinjaku u kojem medonosnice marljivo i posvećeno rade svoj posao. Kroz zasade mladih stabala maslina naziru se palete kamena, nekoliko radnika ispred starog kamenog objekta u ponovnoj fazi oživljavanja, Robertova supruga i roditelji u prolazu odveć zaokupirani viškom obaveza da bi imali vremena za dangubljenje.

– Obnavljamo staru kamenu kuću, zidamo konobu, prostor za vatru, ražanj i peku, uređujemo prostor u kojem ćemo opet moći svi porodično da uživamo makar kad odemo u penziju – kroz šalu nam kaže Robert.

Zapužane Robert Masnikosa
Robert Masnikosa

Šala se odnosila na penziju, jer radovi u kojima ih prekidamo deluju ozbiljniji i obimniji od onoga što skromno navodi. Sve ono što nas okružuje u trenutku razgovora, do pre nekoliko godina bilo je pusto i devastirano. Nakon rata njegova porodica živela je na više adresa, a onda su odredili da porodičnom imanju vrate život u novom ruhu. Nije to, kaže nam, slučaj samo u njegovoj familiji, jer slične sudbine proživeli su i ostali ljudi iz sela. Za kratko vreme teško je čak i nabrojati države u kojima nekadašnji Zapužanci danas žive. Ipak, ima nešto što im je svima zajedničko.

– Zapužanci su neraskidivim vezama vezani za svoj kraj i svoje selo, i to nije samo puka priča. Iako u većini kuća trenutno niko ne živi, videćete da se gotovo na svakoj nešto radilo. Ljudi žive i rade u inostranstvu, ali ovde ulažu u svoju imovinu, obnavljaju kuće, kupuju ono što je na prodaju, prave apartmane, bazene. Niko to ne radi zato što ima previše novca ili slobodnog vremena, naprotiv, radi se upravo iz razloga da ovo selo jednog dana ponovo zaživi kao nekada. Kada dođe leto većina njih je ovde, dolaze sa svih kontinenata, dovode decu, druže se i okupljaju i to je nešto što nam je svima važno – kaže Robert.

U prilog ovome što govori, navodi kako mu je žao što dašak te atmosfere nismo videli i zabeležili leta za nama. Samo jedne večeri okupilo ih se onoliko koliko je u Zapužanima ljudi živelo pre rata, i u to ime okrenuli vola na ražnju. Čak ni to ne bez povoda.

– Pre par godina okupili smo se oko inicijative da zajedno napravimo jedno igralište u selu, i ove godine smo to zajedno završili. Uredili smo teren za fudbal, košarkaško igralište i igralište za decu, ali i balotanu za ove malo starije generacije. Sredstva smo međusobno sakupili u najkraćem roku, čistili i radili složno za dobrobit čitavog sela, i malo je reći da sam ponosan na sve Zapužance koji su učestvovali u tome. Dovoljno je reći da su ljudi koji primaju socijalnu pomoć, žive više nego skromno, odvajali i sami davali prilog za igralište. Radili smo to za naše selo, za našu decu, i ako uzmete u obzir koliko to sve košta, da se u današnje vreme kod mnogih vodi borba za sopstvenu egzistenciju, da nismo imali pomoć od nekih institucija i da veći gradovi nemaju ovako nešto, onda vam je jasno koliko ovom narodu znači njegov kraj. I nemamo nameru stati na tome, jer nam je cilj da osposobimo još neke od objekata koji bi mogli biti u službi svima, a ovo selo je pre rata imalo čime da se pohvali u odnosu na mnoga – pojašnjava nam Robert.

Zapužane igralište

Život im zagorčava obližnji kamenolom

Za vreme kratkog razgovora pažnju su nam uporno odvlačili kamioni prepuni šljunka koji su, kao u koloni, svako malo prolazili kroz selo. Prašnjavi trag koji su ostavljali za sobom samo je jedan od problema, saznajemo, sa kojim Zapužanci ne mogu izaći na kraj.

– Kroz selo prolazi nerazvrstana cesta, seoski put, kojim svakodnevno prođe nebrojeno kamiona sa obližnjeg kamenoloma. Po zakonskim regulativima dozvoljen je prevoz tereta nosivosti maksimalno do 5,5 tona, dok se ovde prevozi tonaža bar pet-šest puta veća od dozvoljene. Nekada je na ulazu u selo bio postavljen saobraćajni znak koji je na to ukazivao, ali je nedavno promenjen i prilagođen potrebama onih koji sve ovo rade ili dozvoljavaju. Kroz selo se vozi brzo i bahato, a ovde većinom živi stariji narod, uništava se privatna imovina, zagađuje poljoprivreda. Desila se situacija da su jednom meštaninu pre dve godine pogažene ovce. Iako postoje alternativni putevi koji bi zaobišli prevoz kroz selo, i to u dva smera, to se namerno ignoriše. Most preko kojeg se moglo saobraćati sumnjamo da je namenski uništen, baš da bi kamioni išli kroz selo. Žalili smo se svim nadležnim institucijama, ali izuzev jedne zabrane koja je trajala na dnevnom nivou, ništa nismo postigli, pa je logično da postoji sumnja i u zakonodavstvo i institucije ove države koja bi trebala imati evropske standarde – ogorčeno će Robert.

Zapužane kamenolom
Kamioni svakodnevno prolaze kroz selo

U jednom danu ovim putem prođe i do pedeset-šezdeset kamiona pod nedozvoljenim teretom. U gradu Benkovcu Mesni odbor je prošle godine aplicirao za sredstva namenjena adaptaciji alternativnog puta. Iz gradskog budžeta izdvojeno je oko 30.000 evra, navedeno za koju svrhu, ali su Zapužancima nedavno rekli da od tih sredstava nema ništa jer su preusmerena u druge svrhe.

– Iz Hrvatskih Voda iz Splita poslali su nam dopis kako su voljni da nam pomognu, da se sanira devastirani most, ali to je zbog pomenute situacije ostalo na čekanju. Ljudi više ne znaju šta da rade ni kome da se žale, čak i strahuju da o tome javno govore jer gde se ne poštuje zakon svako, vidi se, može raditi šta hoće – kaže nam Robert, dodajući da je strah i najčešći razlog zašto se ovakvi problemi guraju pod tepih.

Putem koji pored privatnog kamenoloma vodi dalje u selo, i sami smo se uverili o negativnim posledicama na poljoprivredu koji kamioni za sobom ostavljaju. Dugo iščekivane oktobarske kiše teško da će lako skinuti sve slojeve peska, prašine i masnoće koja se nakupila na stablima i zasadima u polju. Najbolje to znaju oni koji su nedavno ubirali jesenje plodove poput smokava, grožđa ili maslina, navikli da sa njima goste dočekuju. Sa ogrlicom nanizanom suvim smokvama sačekao nas je Milenko Jovanović, koji je pre dve godine iz Rijeke došao na svoju starinu u Zapužane.

– Nakon što mi se supruga upokojila napustio sam Rijeku i došao ovde gde sam rođen. Tu mi je sto puta bolje nego tamo. Grad je grad, a priroda je priroda. Vreme provodim sa ljudima, a ne sa televizorom. Svaki dan prošetamo, bacimo koju balotu, obiđemo groblje ili zasednemo pod košćelom, ali je važno da se uvek nešto dešava. Ima i onih koji žive teže, imaju male penzije ili primaju socijalnu pomoć, ali tako je svuda, ne samo u Hrvatskoj nego u svetu. Nama ovde ništa ne fali, ali eto imamo taj problem sa kamenolomom, odnosno s tim odvozom peska kroz selo. Ljudi sada beru masline, a one umesto zelene budu bele. Kako da napravite čisto ulje za svoje potrebe ako se priroda zagađuje. Evo ove smokve kada sam brao, to se nije moglo očistiti od prašine, a treba ih sušiti. Grožđe isto, povrće, ma sve. A nije da se to ne može drugačije napraviti, pa da narodu bude bolje, ali mi ne možemo i nas niko ništa ne pita – kaže Milenko.

Ponosni na svoje mlade

Za kratko vreme u hladu pomenute košćele za čas se okupila nekolicina Zapužanaca kod kojih su gosti, ali oni koji svrate dobrom namerom, više nego dobrodošli. Milenko je već nosio ogrlicu od suvih smokava, očišćene jezgre badema, domaću rakiju od višanja koju je sam pravio jer, kako nam tada odade, došli smo mu baš na rođendan, a i da nismo, kod njih se gosti tako dočekuju i ispraćaju. Njegov osamdesetčetvorogodišnji brat uveliko se već nudio da skuva i kafu, dok je komšija Rajko napustio i njivu i masline da nam se pridruži uz čašicu razgovora. Svi oni rekoše nam isto, kako su ponosni na nove generacije svojih sumeštana koji sve češće dolaze u selo, rade i grade za dobrobit svih.

– Zauzeli se mladi ljudi da se nešto napravi i svaka im čast na tome. Dolaze često, dovode ovde decu, druže se, pa i nas podmlade i daju nam neku novu energiju. Eto ja volim balote, pa sam pre išao peške u susednu Jagodnju da bacimo koju partiju. Oni kad su to videli, odmah se organizuju da nam naprave balotanu, i eto sad je imamo u selu bolju nego što imaju drugi. Nekad i izgubimo od njih na balote, ali dobro, oni su mlađi pa su u snazi – kroz šalu nam odaje Milenko, priznajući nevoljno da stara garda zna i izgubiti partiju balota. To je poraz koji se, samo Dalmatinci znaju zašto, inače najteže priznaje pa smo ga i razumeli.

Rajko Zapužane
Rajko

– Ja sam tu od 2005. godine, i ponosan sam na mesto u kojem živim. Ono što radi naša omladina, njihova sloga i posvećenost kraju, malo gde se danas može naći. Nas je zimi ovde oko pedesetak, a leto kad dođe opet nas je deset puta više. Plodno je ovo tlo, bogat kraj jer sve što se sadi to i rađa, samo je malo nas koji smo tu stalno i još uvek u snazi da možemo raditi. Ipak, nas to ne obeshrabruje jer gde god da je starih ljudi, biće i omladine, uvek ima ko kome doći. Važno je da deca uče i znaju odakle su, da znaju ko su im preci, da vole kuću i komad zemlje odakle im se loza širila, a naša omladina to zna i vrednuje, poštuju tuđe i vole svoje – zadovoljno će Rajko, kojem se baš toga dana pripremalo iznenađenje u vidu dolaska sina, samo on to nije mogao ni naslutiti.

Mnogo je utisaka koji se u tom malom mestu sakupiše u jednom danu, i to ne samo kao puka priča, već istinski doživljaj, energija, srdačnost, jedinstvo i odlučnost nažalost retki za ovovremene prilike. I zato im verujemo da na tome neće stati, i da će nekadašnju trgovinu, ugostiteljski objekat ili čak zgradu nekadašnje osnovne škole u selu, svojom posvećenošću makar pokušati renovirati. Mnogima služeći za primer, čak i onima koji nemaju sluha za teretne kamione koji im štetu nanose.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.