Samohrana majka iz Medara zbog otkaza ne može da nastavi školovanje

U selu Medari koje spada pod opštinu Dragalić, nedaleko od Nove Gradiške u veoma teškim uslovima živi tročlana porodica Abramović-Dabić.

Goca Dabić Medari
Milka, Goca i Gocin sin

Između Nove Gradiške i Dragalića nalaze se Medari, selo tužne sudbine koja ga je zadesila za vreme ratnih dešavanja devedesetih godina prošlog veka. Epilog svega je nestašica posla i odlazak radno sposobnog stanovništva u ekonomski razvijenije krajeve, većinom van granica Republike Hrvatske.

Jedna od onih retkih mladih osoba koje su ostale na svom ognjištu jeste samohrana majka trogodišnjeg deteta Goca Dabić (26). U trošnu kućicu na samom izlasku iz sela na putu prema Dragaliću smestili su se ona, njen sin i majka.

Nakon što je završila srednju školu za fizioterapeuta, Goca je nastavila školovanje u istoj branši. Radila je, paralelno studirajući, ali je pojavom pandemije koronavirusa dobila otkaz.

– Situacija je jako loša. Trenutno tražim posao i završavam fakultet. Imam veliki problem nakon dobijanja otkaza jer mi je ostalo da završim poslednju godinu studija nakon kojih bih postala fizioterapeutski tehničar, a godišnja školarina iznosi 10.000 kuna. Majka je korisnica socijalne pomoći pa mi se nastavak studiranja čini gotovo nemogućim – započinje Goca svoju priču.

Kako bi plaćala studije fizioterapeutskog tehničara u Pakracu, Goca je radila mnogo poslova, odlazila na sezonu gde je radila u kuhinji i kao server, a poslednje zaposlenje joj je bilo u pekari.

– Ne biram posao, bitno mi je samo da mogu da si skupim novce kako bih platila studiranje, ali kako je došla korona sve se zakomplikovalo. Pomaže familija, ali to je stvarno velika svota novaca. Moja familija nije baš dobrostojeća da bi mogla u toj meri da mi pomogne – nastavlja Goca priču o svojim problemima.

Iako zna svoje želje nakon završetka fakulteta, Goca ističe da je situacija u državi takva da je sve manje potražnje za fizioterapeutima. Za početak bi volela privatno masirati ljude.

– I posao sa masažom mi se čini teško dostupan jer nemam pristup krevetu za masažu koji bih trebala kupiti, ali i to je nezgodno zbog nedostatka novca. Dođe oko 1.000 kuna, nekima to možda nije skupo, ali meni je to trenutno preskupo – priča mlada majka.

Mladih je sve manje na ovom području, posla nema ni u Novoj Gradiški, a pogotovo u manjim obližnjim selima. Od društva, Goci su ostali samo prijatelji iz osnovne škole.

– Kad bih si išla graditi život, gledala bih da idem dalje odavde jer ovde nemam toliko mogućnosti za normalan život. Ipak, volela bih da ostanem u Hrvatskoj jer mi se život vani čini još i težim. Činjenica je da bih zaradila više novca, ali čim ideš dalje od svoje kuće postane nezgodno – kaže Goca.

Goca Dabić Medari tekst

Dok smo vodili razgovor sa Gocom, u dvorištu se igrao maleni sin. Kako smo saznali od njegove majke i bake, prija mu život na selu gde uživa na otvorenom prostoru.

– Dok sam bila u stanu u Pakracu, nije mu bilo toliko dobro, koliko mu je sad. Ovde ima psa, mnogo životinja, baštu i dvorište i njemu je tu odlično – priča Goca dok sin odlazi baki u zagrljaj.

Život bez priključka za vodu, a pokvarila se i mašina za veš

Gocina majka Milka Abramović (63) je osoba sa invaliditetom, živi od socijalne pomoći i bavi se domaćinstvom, a ćerki i unuku pomaže koliko može. Tvrdi da je ranije u ovom mestu bilo lepo jer su ljudi radili i bavili se poljoprivredom, a radile su i tvornice.

– Sada toga više nema, većinom je staračko stanovništvo. Mladih skoro pa i nema. Imam jako mala primanja, samo 800 kuna. Živim u 21. veku, a boravim u bratovoj kući iz 18. veka. Pomažu mi gerentodomaćice jer kao osoba sa invaliditetom imam pravo na njihove usluge. Stari ljudi se druže, često se nalazim sa prijateljima sa kojima sam odrasla. Takođe, dobri smo i sa ljudima koji su u ove krajeve došli iz Bosne i Hercegovine. Nama je dobro, samo što nemamo dovoljno prihoda – zaključuje Milka tešku situaciju porodice Abramović-Dabić.

U vreme naglog razvijanja tehnologije Milka, Goca i njezin sin u svojoj staroj kući nemaju ni priključak na vodovod pa vodu crpe iz bunara koji se nalazi u dvorištu. Uz sve probleme koje trenutno imaju, pokvarila im se i veš-mašina u kojoj su ranije prali veš pomoću potiska bunarske vode. Ipak, njih troje su srećni jer su zajedno i pomažu jedni drugima koliko mogu čekajući neka bolja vremena.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.

Komentariši