Samouki majstor iz cetinskog kraja

Dok zima već uveliko u svoje boje oblači dolinu reke Cetine, nagoveštavajući nadolazeće dane za vreme kojih selo utihne, a reka oživi, Đorđa Zelenovića zatičemo u završnim pripremama oko drveta za ogrev. Dobio ih je, kaže nam, od jednog prijatelja koji mu je izašao u susret, pa sada mora da ga zaštiti od predstojećih kiša. I ništa to nije neuobičajno i nesvakidašnje da Đorđe nije sam, bolestan, bez jedne noge, pa svaki posao koji obavlja zahteva više muke i napora. Sve i kada se čini da čovek sam bira svoj put, sve ono što ga na tom putu zadesi samo su znakovi da nije uvek kako hoćemo, već kako moramo.

Đorđe je rođen u Cetini gde je i proveo većinu svog života, ali je prethodni rat odredio i njegov put, odveo ga na strane na koje nikada svojevoljno nije planirao otići. Lutao je, kaže, sve do 2002. godine, kada se odlučio na povratak rodnoj kući.

- Živeo sam jedno vreme u Srbiji, u Beogradu. Potom sam otišao u Grčku i tri meseca proveo živeći i radeći na Hilandaru. Iako sam vozač po struci, posao nisam birao. Jedno vreme sam vozio u nekoliko većih firmi u Beogradu, jedno vreme se bavio izradom stilskog nameštaja. Sve to vreme bio sam podstanar, ništa svoje nisam imao. Kad nemaš ušteđevinu, kada te gazde neredovno plaćaju i šikaniraju kako im se prohte, a kiriju moraš platiti na vreme, onda baš i nemaš previše izbora nego da gledaš kako preživeti. To me je nagnalo da se vratim, da idem svojoj kući pa kako mi bude - ukratko Đorđe objašnjava svoj put i razlog odluke o povratku.

Sa rezbarenjem počeo u mladosti

U rodnom domu ništa ga nije sačekalo, pa je zavrnuo rukave i snalazio se kako je znao i umeo. Nekadašnju garažu preuredio je u životni prostor, sam malterisao i sprovodio struju, povremeno radeći kao vozač u obližnjem manastiru. Sve je mogao dok bolest nije preovladala. Preživeo je Đorđe dva moždana, jedan srčani udar te zbog bolesti ostao bez jedne noge, zdravstveni karton ispunio brojnim dijagnozama zbog kojih danas, kako sam kaže, svakodnevno troši šaku lekova. Tada se okrenuo onome što ga je jedino ispunjavalo kroz čitav život, drvetu, duborezu, izradi ikona, krstova i svega onoga što, iz ove perspektive, jedino smatra vrednim.

- Jednom prilikom, dok sam još bio mladić, video sam brata kako pokušava napraviti Raspeće. Njemu nije išlo, a mene je zaintrigiralo. Uzeo sam mali nož, našao komad orahovog drveta i u času napravio to što sam video. Od tog momenta to je postala moja ljubav i moj hobi, počeo sam rezbariti kad god sam stigao. Toliko sam krstova napravio da ih ima po celom svetu od Australije, Kanade, Finske, pa do mnogih crkava i manastira u Srbiji i Hrvatskoj. Rezbareći sam uradio brojne ikone, svećnjake, panagije, ne znam ni ja šta sve, i to sve iz jednog komada. Sve je većinom poklonjeno, jer sam sticajem okolnosti uvideo da me para neće od toga i da taj dar ne mogu koristiti kao izvor prihoda. Kada bi vam navodio situacije kroz koje sam se u to uverio mogao bih navesti milion primera - priseća se Đorđe.

Većinu toga poklanja

Iako mu svako sećanje na životna iskušenja teško pada, pa neretko pusti suzu i mislima za čas odluta nedokučivo daleko, nekih situacija se seća kao da su bile juče. Tri godine nakon njegovog izbeglištva u Srbiji majka mu se upokojila. Malobrojne komšije koje su tada bile u selu nisu znale ni gde ni kako, ni sa čim da je sahrane. Đorđe novac nije imao, pa je sa sobom iz Srbije poneo četiri ikone, njih da pokuša prodati kako bi majci napravio grobnicu.

- Poneo sam tada ikonu Bogorodice, Sv arhangela Mihiala, Svetog Save i Svetog Jovana Krstitelja. Pokušao sam objasniti svoju nameru, ali niko to nije tada razumeo, mislili su da pokušavam napraviti neki biznis od toga. Slično iskustvo imao sam i sa nekim izložbama, gde sam slao svoje radove ali nikada nisam dobio nazad ni njih ni novac. Ikone i krstove su mi tražili da ih oni poklanjaju, daruju nekome, i u većini tih slučajeva nisam imao ništa od toga. Od tada sam većinu onoga što sam napravio sam darovao tamo gde mi srce kaže - navodi Đorđe.

Samačke dane provodi u improvizovanoj radionici

Za samostalnu izložbu nikada nije imao sredstava ni mogućnosti, ali je baš zato i ponosan na svoje radove koji su mesto našli pod svodovima manastira Manasije, Dragovića, Krke, pa i onih malih, seoskih hramova koji su obnavljani nakon rata. Izuzev komada dobrog drveta koji mu najčešće pribave prijatelji, par gleta i nekoliko šivaćih igli, Đorđe drugog alata nema i ne treba mu, ističe sam.

- Najvažniji je dar od Boga, ono što čovek dobije bez sopstvenog napora, zatim ljubav i posvećenost, ta duhovna nit koja ne zavisi od alata. Mnogi su, gledajući šta i kako radim, mislili da sve to mogu i oni sa lakoćom, pa se povrede nakon par poteza i ništa od toga ne bude. Svakoga je Bog za nešto stvorio, i nije svaki posao za svakoga. Moj otac je bio nepismen, neškolovan čovek ali izvrstan majstor za kamen. Za života je pravio kamene krstove, spomenike, oblikovao kamen za kuće, a to nije nigde učio. On je znao sa kamenom, ja sa drvetom, a gotovo iste stvari smo radili. Ništa u životu nije slučajno - smatra Đorđe.

U svojoj improvizovanoj radionici ispod kuće, gde mesta dovoljno ima tek za njega i njegov mali drveni sto, Đorđe najčešće provodi svoje samačke dane. Tu se, kaže, preseli u neki svoj svet, odluta mislima i zaboravi na svakodnevne brige, neretko čak i vreme za obrok.

- Ubile su nas i izbegličke godine i lutanja, i besparica i sve što uz nju ide. Da sam ostao u Srbiji umro bih pateći za ovim, a kada sam se vratio želeo sam umreti zbog svega što me je zadesilo. Najteže je kada čovek nešto zna, hoće i želi da uradi, a ne može. Kad nešto naumim napraviti, odužiti se nekome za ono što je učinio meni, onda svu snagu usmerim na to, đeljam satima, često zaboravljajući da moram nešto skuvati, jesti, oprati. To je taj unutrašnji osećaj zadovoljstva koji sve nadomesti ili potisne u drugi plan - priča Đorđe.

Skromne želje

Za sebe kaže kako živi kao vuk samotnjak, ne očekujući više ništa osim da ga i ovo krhko zdravlje bar još malo posluži. Zadao je sebi nekoliko zadataka za naredne zimske dane; da završi jedan krst, ram za sliku bliskih rođaka, da napravi repliku jednog gudala za gusle i još po nešto čega se u trenutku nije mogao setiti. Sve su to skromne želje kojima će usrećiti drage ljude, dok će jedina želja koja bi njega usrećila ostati neostvarena, nešto kao nedosanjani san i žal za onim što nije stvorio kao svojevrstan pečat postojanja.

- Nije bilo prilike da uradim jedan kompletan, drveni ikonostas za crkvu, sa svim ikonama, onako kako ga je imam u svojoj glavi. To je jedino za čim žalim - na kraju će Đorđe, završavajući našu priču uzdahom koji mu se ote iz grudi.

Za velike podvige nema više ni snage ni zdravlja, ali mu volje za one manje još uvek ne nedostaje. U dolazećim danima, kad zima zavlada gotovo pustim selom, Đorđe će svojim skromnim alatom stvarati nove rukotvorine, one koje će svojom posebnošću i autentičnošću jednom krasiti i hramove i nečije domove.

*Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Tu gdje živimo“ koji je podržao Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije.