SEĆANJA NA OLUJU (1): „Sve što smo imali bilo je uništeno i pokradeno“

Povodom 25. godišnjice vojne akcije „Oluja“ donosimo u narednim danima nekoliko priča ljudi koji su preživeli ove tragične događaje.

Oluja Dalmacija
Foto: Srbi.hr/ilustracija

Proslava godišnjice „Oluje“ u Kninu, spiskovi zvanica i izjave kojima se danima bave svi mediji, sasvim su uobičajeni za ove prve avgustovske dane. Toliko je toga već rečeno za ovih četvrt veka, toliko se toga ponovilo, sa toliko se činjenica kalkulisalo, da je suvišno bilo šta više dodati ili oduzeti. No ono što niko i nikada ne može osporiti jesu sećanja ljudi koji su istu tu „Oluju“ proživeli, oni koji nisu svojevoljno birali da budu deo nje, oni koji su bili deo kolone koja im je zauvek obeležila i promenila živote.

Takvih je tačno onoliko koliko je proteranih Srba iz Hrvatske i svaka od njih je, koliko god manje ili više tragična bila, sastavni deo pamćenja jednog naroda čiju istoriju je, danas, moguće skrnaviti, ali nemoguće osporiti i izbrisati. Tome u prilog govore i naši sagovornici, živi svedoci tih, ne toliko davnih, „Olujnih“ dana.

– Sećam se tog četvrtog avgusta bolje i jasnije nego bilo kog drugog dana u dosadašnjem životu. Rano ujutro iz sna su me probudile detonacije granata. Misleći da grmi, a do tog sam jutra volela tu grmljavinu koja sa sobom donosi kišu, zagrlila sam mlađu sestru pored sebe nadajući se da će nas roditelji pustiti da po kišnom danu spavamo malo duže. Nije bilo tako. Misli mi je prekinuo otac ulaskom u sobu, mirnim tonom rekavši da se brzo obučemo i spustimo u dvorište. Već sa vrata sam videla da nešto nije u redu, nekoliko prvih komšija bilo je u dvorištu a sa glavnog puta dopirali su zvukovi auta, traktora, autobusa  – počinje priču naša sagovornica.

– Prva rečenica koju sam čula bila je : „Gađaju Knin, neka deca odu u podrum na sigurno“. Majka je brzo spremila doručak, rekla da uzmemo sve što nam treba i da se toga dana igramo u podrumu. Niko nam više ništa nije objašnjavao, po svaku novu informaciju iskradali smo se iz podruma pod izgovorom da nam treba nešto. Nestalo je struje i bilo je jako vruće. Komšije su se samo smenjivale u dvorištu i na ulici. Naš mali pas je odlutao u selo i nismo ga mogli naći. Nakon našeg odlaska od kuće, te večeri, moja baka koja je ostala u drugom delu sela kasnije je pričala da se vratio. Kada je vojska prošla kroz selo, čula ga je kako cvili. Bio je zatvoren u zamrzivaču, ali živ – nastavlja ona.

Nisu znali da li treba da beže

Svaki detalj tog avgustovskog jutra ostao je zabeležen u sećanju tada dvanaestogodišnje devojčice. Dvadeset i pet godina kasnije, ovo su uspomene jedne zrele žene, i čini se da vremenski period još nije uspeo da ih nagrize, pokrije zaboravom.

– Čula sam da ljudi odlaze. Komšija je pričao da se treba spakovati, otići iz sela dok se situacija malo ne smiri. Otac nije spominjao odlazak. Dan je tako odmicao. U podrumu je postalo dosadno i sve češće smo izlazili. Veče je došlo čini se brže nego ranije, mrak se spuštao, a svetla kolone na putu bila sve vidljivija. Odluka o napuštanju sela došla je na prečac, svi su se ubrzano razišli. Blizak rođak rekao je da će on u svom „stojadinu“ povesti svoje roditelje i mog dedu, dok je drugi predložio da mi pođemo sa njim na traktoru. Ocu su predlagali da razdvoji decu, da ne idemo svi zajedno. Sećam se kada je rekao: „Ako se nešto dogodi, da svi ne izginete zajedno“. Otac nije pristao, a deda nije želeo da napusti kuću. Tek nakon mojih suza prolivenih zbog dedine želje da ostane sam, pristao je da sedne u auto.

– Majka je uzela tek ispečen hleb, otac iz podruma doneo pršut i u džep stavio sto maraka. Bilo je to sve što smo sa sobom poneli iz kuće. Sa kapije sam se otrgla majci iz ruke i otrčala u sobu, uzela ranac u kojem sam čuvala neke od albuma sa fotografijama. Rekla sam majci da ću u njega staviti i nakit koji je meni namenila pokojna baka, dedine zlatnike koje je, kao priznanja, dobio za vreme radne službe. Nije mi dozvolila rekavši da ću to izgubiti i naredila da sve ostavim na svom mestu. Poslušala sam je, ali joj to nikada nisam zaboravila. Uspomenu na baku i dedu sada imam tek na par fotografija – do najsitnijih detalja seća se tog dana ova žena.

Njih 25 u jednoj traktorskoj prikolici

Sve su to pojedinosti koje, ma koliko nekome sa strane nebitno izgledale, pojedinim ljudima ostave trag kroz čitav život. Sreća koju su tek retki imali da sa sobom ponesu i sačuvaju porodične fotografije na kojima su uspomene na detinjstvo i ljude kojih više nema, teško da se rečima može opisati ili približiti onima koji, na sreću njihovu, o tome nikada nisu razmišljali.

-Kod rođaka u traktorskoj prikolici mesta je bilo za nas dvadeset i petoro. Nas desetoro dece, jedna trudnica koja je svaki dan trebalo da se porodi, naši roditelji i nekoliko starijih ljudi. Niko od nas nije imao više stvari od onog mog ranca koji sam čvrsto stezala pod rukom. Za čas se stvorila kolona i na izlasku iz sela, par traktora i auta, jedan motokultivator i selo je ostalo pusto. Ulaskom u Knin postali smo deo veće, nepregledne kolone koja se kretala ka izlasku iz grada. Neko je rekao da idemo do Srba, a meni je bilo svejedno jer nisam znala ni gde je to ni zašto idemo baš tamo. Detonacije su još uvek odjekivale. Povremeno bi nas zabljesnula eksplozija granate nedaleko od kolone, a majka bi nas pokrivala svojim rukama. Izlozi na radnjama u gradu bili su razbijeni, roba iz njih je bila razbacana svuda naokolo, a ljudi su išli sa svih strana. Svi su vikali, vrištali kada bi se čula eksplozija.

– Mnogi su nas pitali da li ima mesta u traktoru da idu sa nama. Nisam znala ko su ti ljudi. U jednom trenutku prepoznala sam svoju tetku na izlazu iz grada, išla je peške tražeći mesto za nju i moje dve sestre. Neko je, u nameri da nas zaobiđe, traktorom zakačio u naš i prikolica se otvorila, nas četvoro dece držali su da ne ispadnemo. Čim smo napustili grad čuli smo da se slična situacija desila sa traktorom naših komšija. Jedan od njih ostao je bez noge. Tražili su način kako da stignu do prve bolnice. Ta noć je predugo trajala, svaku sledeću sačekali smo u mestu za koje do tada nisam ni čula.

Put do Rume trajao je pet dana i noći

Kada bi sećanja ove žene iz tadašnje kolone ispisivali detaljno kao i taj dan odlaska od kuće, trebalo bi nam znatno više vremena i prostora, ali sve ono što se vezivalo nakon toga ima istu suštinu i poruku. Kako god je ko tumačio, razumeće je svakako samo oni koji su slična iskustava poneli sa sobom u izbeglička lutanja.

– Na traktorskoj prikolici proveli smo pet dana i noći. Taj pršut i hleb, sir koji je poneo neko od komšija, bili su dovoljni da u prvim danima mi deca ne budemo gladni. Ne sećam se da sam oca i majku videla da su nešto jeli. Jutrom smo bili mokri od rose, ali su dani bili topli pa nije bilo strašno što drugu odeću nismo imali. Prolazeći kroz Bosnu videla sam traktore koji su se prevrtali, auto koje se srušilo u provaliju i tu zapalilo. Čula sam da je jedan čovek umro i da će ga sahraniti pored puta, da znaju gde je ostao. Ljudi su nas sačekivali, pitali za imena nekog od svojih rođaka, poznanika.

– Četvrto veče kolona je sporo odmicala, dugo smo stajali. Počela je kiša i nas decu su smestili pod nastrešnicu neke škole. Imena tog mesta se ne sećam, ali nikada roditelje nisam htela pitati gde je to bilo. Onako mokri morali smo nazad u traktor, kolona se kretala dalje. Nije više bilo hleba. Otac je otišao da traži vodu. Gorivo za traktor je bilo preskupo, ali su uspeli negde da kupe jednu kantu. Granice se ne sećam niti dolaska u Srbiju. Znam samo da su nas, u jednom trenutku, napustile neke od komšija iz prikolice. Njih su sačekali rođaci, a mi smo stigli u Rumu, u prihvatni centar. To veče dvoje starijih ljudi je pozvalo moje roditelje, onako nasumično izabravši, da dovedu nas decu kod njih. Sedmu noć putovanja od kuće imali smo vodu za kupanje i konkretan obrok.

„Ne žalim za materijalnim stvarima, već za životom kakav smo imali“

Ono što je sledilo nakon toga, kao i ono što se istovremeno dešavalo u njenom rodnom selu, za ovu ženu su priče koje, kako sama kaže, nikada do kraja ne bi mogla ispričati. Porušene kuće, škola, komšije razasute svuda po svetu, rodbina koja se više nikada nije uspela okupiti na jednom mestu, školski prijatelji sa kojima se nikada više nije videla, nova sredina, tuđe kuće i lutanja, sve to je, čini se, previše da bi stalo u dve i po decenije života.

– Nakon tog napuštanja kuće, više ništa nije bilo isto. Sve što smo imali uništeno je ili pokradeno. Životinje ostale kod kuće su uginule napuštene. Sve ono u šta su moji roditelji ulagali nestalo je u par dana. Ali, nikada nije bilo žala za tim materijalnim stvarima. Život kakav smo imali u svojoj kući, u svom selu, nije se mogao meriti u izbeglištvu. Moji roditelji ostavili su najbolje godine, snagu i zdravlje kopajući tuđe njive, ne birajući poslove da bismo preživeli, da bi nas prehranili. Neke komšije ni nakon svih ovih godina više nismo videli. Brojna rodbina danas živi širom sveta i nikada se više neće vratiti. Kuće u selu su većinom obnovljene, ali prazne, u pojedine više čak i nema ko da se vrati.

– Mi smo još dobro prošli jer smo preživeli, najuža porodica se ponovo pronašla i okupila u Srbiji, kuću smo obnovili, ja još uvek imam albume sa fotografijama iz detinjstva.  O „Oluji“ ne pričamo pred drugima. Mnogi nisu imali tu sreću i izgubili su svoje najmilije. Ubijene bake i dedove, majke i očeve, rođake ili komšije, koji su ostali da čuvaju kućni prag verujući da im, zbog toga, niko ništa nažao neće učiniti, niko im ne može osporiti ni zabraniti. Strašni zločini nad njima počinjeni duboko su urezaniji i važniji od mojih uspomena. Takvih je bilo i u mom selu, takvih je bilo i u drugim selima, i zbog njih ne mogu, ne želim da zaboravim „Oluju“ u Kninu – zaključuje naša sagovornica.

Imena ljudi koji su sa nama podelili svoje životne priče namerno su izostavljena. Bili su izbeglice, prognanici, povratnici, i više od toga ih, najčešće, niko ništa nije ni pitao.

4 KOMENTARI

  1. Kad su Hrvati bježali,nisu bježali na traktorima,nego pješice.
    Nisu ponijeli ni fotografije,ni pršut,već su im susjedi Srbi to popljačkali.
    I oni sve što su imali ostavili su nekim Srbima koji su im popljačkali kuće,a potom ih zapališe.
    I u progonstvu provedite 4 godine.
    Tako da ova priča nije počela 1995,nego 1991.godine.

  2. Тешко је признати да српски проблем сигурно није само Олуја, већ је и много већи него што је то сада приказано кроз приче српске породице.

Komentariši